Srbija godišnje na kamate da četiri agrarna budžeta

Kada je na septembarskom zasedanju FED-a, američka centralna banka odlučila da referentnu kamatnu stopu ostavi na 0,25 odsto i tako još jednom odloži najavljeni rast kursa dolara, premijer Srbije Aleksandar Vučić je od sreće skočio sa stolice. Valja ga razumeti; visina našeg duga u velikoj meri zavisi od odnosa svetskih valuta, a čak tri od sedam članova FED-a bili su da se referentna stopa povisi.

Ipak, još malo će se sačekati, mada je guverneka SAD Dženet Jelen rekla da će na narednoj sednici u decembru stopa biti uvećana. Ali, zašto naši državnici strepe od oscilacija u odnosima svetskih valuta, testirajući živce svim građanima Srbije?

Enormno i zaduživanje u dolarima

Dva su razloga zebnji. Kada je krajem 2008. godine buknula svetska kriza, Vlada Mirka Cvetkovića nije našla drugo rešenje do zaduživanje putem učestalog emitovanja hartija od vrednosti, u iznosu 6,8 milijardi evra. Tim Ivice Dačića je dug uvećao za dodatnih 5,1, a prva Vučićeva ekipa za novih 3,6 milijardi. Zbirno, sa davnašnjim dugom, nakupilo se 24,2 milijarde duga što je 73,4 odsto bruto društvenog proizvoda Srbije, mada je zakonska obaveza da zaduženje ne sme preći 45 odsto, što je maksimum za državu na našem nivou razvoja.

Druga je nevolja što je skoro 30 odsto našeg duga u dolarima. Kako se više od 85 odsto našeg izvoza naplaćuje u evrima, do dolara većinom dolazimo kupujući ga evrima na finansijskim tržištima. Otuda nam je važno i najmanje pomeranje, mrštimo se na jačanje američke, bolje kazano svetske valute. Tome treba dodati da svi u svetu, i mi, dolarimo plaćamo naftu, gas i koks, dodatno povećavajući potrebu za "zelenim novčanicama", a naš izvoz je dominantno u evrima.

Skupe kredite zameniti povoljnijim

Vučić ima i neposredan razlog za zadovoljstvo što američka valuta poslednjih meseci ne jača. Raduju se i svi građane siromašne Srbije, koji plaćaju račune komotnih vlada.

Reč je o poslednjem zaduženju Cvetkovićeve, mada bi preciznije bilo reći Tadićeve vlade od milijardu evra, uzetom krajem 2011. godine na petogodišnji rok, uz kamatu od 7,5 odsto, pa ćemo krajem decembra novom emisijom hartija od vrednosti morati vratiti dug.

Spomenućemo da je u julu Hrvatska vratila staro petogodišnje zaduženje novim uz kamatu od 1,2 odsto! Mi imamo niži politički rejting, pa je teško očekivati baš ovu minimalnu kamatu, ali fakat da FED nije povećao svoju kamatnu stopu znači dalje mirovanje cene novcu i ostavlja mogućnost jeftinog zaduživanju. Kamate su na rekordno niskom nivou i prilika je skupe kredite zameniti neuporedivo povoljnijim.

U vreme ovog zaduživanja evro je vredeo 1,35 dolara i činilo nam se da je kredit težak 732 miliona evra. Do sada smo otplatili 300 miliona dolara kamate, još ćemo 75 miliona krajem godine. Ostaje nam da, emitovanjem državnih obveznica, postojeći kredit zamenimo novim po uslovima koji tada budu na finansijskoj pijaci. Stoga nam je izuzetno važno da cena novcu i dalje opada.

Ipak, evro trenutno vredi samo 1,15 dolara, pa je naš dug 870 miliona evra, a ako dolar, kako se jedno vreme procenjivalo, posle više uzastopnih podizanja kamatnih stopa u SAD bude dostigao evropsku valutu, naš dug se penje na milijardu evra, i pored isplate 375 miliona dolara kamate!

Prevelik trošak kamata

Sa rastom zaduženja, rasla je i godišnja rata kamata. Ovaj izdatak je državni budžet prošle godine koštao 1,036 milijardi evra, a ove će, ako ne bude rasta kursa dolara, oko 1,182 milijardi, otprilike 3,6 odsto našeg BDP. Veći izdatak na kamate imaju samo četiri evropske države sa problemima, Italija, Španija, Hrvatska i Grčka koja je uspela da ovaj trošak sa 4,6 smanji na 3,8 odsto nacionalnog BDP.

Sledeće četiri godine, računajući aktuelan odnos evropske i američke love, slede nam rate od preko 1,1 milijarde, a u slučaju ozbiljnijih poremećaja na finansijskom tržištu može se desiti da godišnje na kamate izdvajimo i 1,7 milijardi evra. Premnogo za isceđene građane Srbije.

Deficit svesti na minimum

Dodatna je nevolja što naša sudbina nije samo u našim rukama. Da bismo ublažili posledice izdvajanja za kamate iz budžeta, osnovno je da smanjimo fiskalni deficit. Osam odsto minusa, koliko je bilo pre dve godine je pogubno, a i sadašnjih 2,1 odsto nije malo.

Ne samo što bismo morali da krešemo pojedine stavke u budžetu da bi bilo za kamate, već visok budžetski deficit dodatno snižava rejting, što je poveriocima razlog da povećaju kamate pri kupovini naših hartija od vrednost. Fiskalni savet je izračunao da bi naš budžetski deficit morao biti 0,5 odsto BDP, i samo u takvoj varijanti bismo ukupni javni dug snizili na ispod 60 odsto BDP, i to nakon devet uzastopnih sezona cicijaškog budžeta.

Druga opasnost su skriveni gubici javnih i preduzeća u restrukturiranju. Kada se u decembru budu sagledale sve dubioze ovih firmi, znaće se i naš stvarni budžetski deficit. Svakako će biti veći od 2,1, ali nadajmo se i manji od 3,9 odsto, koliko je početkom godine (minimalno) dogovoreno sa MMF.

Zaboraviti na rast plata

Treća opasnost je vidljva u EPS-u; reč je o zaradama u javnom sektoru.

Ispostavilo se da u proizvođaču struje troškovi na plate nisu, kako nalaže Zakon o javnim preduzećima, smanjeni za 10, već su uvećani za najmanje 3,8 odsto. Šta više, sindikalisti su u preduzeću sa 36.000 zaposlenih od kojih je višak bar 16.000, izborili da hiljadu njih koji se odluče da napuste firmu u vidu otpremnine dobiju i po 800 evra za svaku godinu radnog staža.

Podsetimo, EPS je akumulirao milijardu evra duga, koji je država garantovala, a sa prosekom od 115.000 dinara su među najbolje plaćenima u državi. Govoriti o nekakvom, makar i minimalnom, povećanju plata u javnim preduzećima, administraciji i prosveti je i nerealno i neodgovorno. Bolje je ćutati i gledati što pre uploviti u zonu pune stabilizacije javnih finansija.