Koliko su bezbedni evropski vozovi?

U avionskom saobraćaju odavno smo morali da se naviknemo na složene mere obezbeđenja, ali u železničkom saobraćaju u vozove još uvek ulazi ko hoće i sa sobom nosi uglavnom šta god hoće. O tome šta bi moglo da se dogodi u železničkoj kompoziciji koja juri i preko 300 kilometara na sat, kao putnik, možda uopšte ne želite ni da razmišljate. Samo mali broj zemalja preduzeo je bar neke mere bezbednosti.

Ipak i nedavni slučaj napada u regionalnom vozu kod Vircburga pokazuje da u aktuelnim okolnostima terorističkih pretnji, teško je naći način da se preduzme baš sve za bezbednost putnika.

Francuska

Francuska je preduzela najdoslednije mere. Na pariskoj železnici "Gar du Nord" i u Lilu već su uspostavljene bezbednosne kontrole poput onih na aerodromima. Putnici su upozoreni da moraju da dođu na stanicu bar 20 minuta pre polaska voza jer te mere bezbednost zahtevaju vreme. Ali te mere važe samo za kompozicije Talisa, dakle u međunarodnom saobraćaju francuskih železnica. U drugim, nacionalnim, brzim vozovima, iako su sasvim istog tipa i postižu iste brzine, sprovode se samo slučajne kontrole, a povećan je i broj službenika koji proveravaju ko to putuje.

Tako i u samim vozovima ima policijskih službenika u civilu koji prolaze kroz vagone i proveravaju osobe koje im se učine sumnjivim. Kontrole ličnih dokumenata mnogo češće se sprovode i na železničkim peronima na čitavom nizu stanica. Nakon prošlogodišnjeg napada u Amsterdamu čuli su se zahtevi da se i železničke karte prodaju samo vezano za konkretno ime putnika, kao što se prodaju i avionske karte. To su predložili i evropski ministri unutrašnjih poslova i ministri saobraćaja, ali to je još uvek ostao samo predlog.

Belgija

Napadač Ajub El Kazani prošlog avgusta u voz nije ušao u Francuskoj, već u Briselu. Taj 25-godišnji Marokanac bio je naoružan automatskom puškom, pištoljem i nožem. Nikome u Belgiji nije upalo u oči šta to on nosi u voz. Da li bi to danas bilo moguće?

Nakon napada, u Briselu su uvedene oštre kontrole, ali u međuvremenu se ponovo više ne proverava tako strogo. Detektora za sve putnike još uvek nema, iako je na glavnoj železničkoj stanici u Birselu još uvek zatvoren jedan od ulaza. Još se smao negde mogu videti žičane ograde, a kod putovanja kompozicijama Talisa kondukteri proveravaju karte pre nego što putnici uđu u voz. Ali kao što odlično znaju svi koji su putovali Talisom, to se oduvek i radilo.

Nakon napada pomno su proveravana i lična dokumenta, ali sada se ponekad samo baci oko na njih. Jedina druga stanica u Belgiji na kojoj staje Talis je Lijež, ali ni tamo više nema nekih ličnih kontrola. Na ostalim stanicama u toj zemlji sve je kao što je oduvek i bilo.

Velika Britanija

Ipak, i na glavnoj stanici u Briselu jedan peron već odavno je ograđen velikom žičanom ogradom i vozu je nemoguće prići bez opsežne kontrole svakog putnika. Ali tu razlog nisu mere bezbednosti protiv terorista, već to što sa tog perona kreće Eurostar, kompozicija koja vozi ka Velikoj Britaniji, dakle zemlji koja nikad nije ni bila članica Šengena.

Ali što se bezbednosti tiče i tamo se samo povremeno proveravaju putnici i gotovo sve britanske stanice detaljno su pokrivene mrežom kamera. Od ostalih evropskih zemalja jedino još u Španiji i Italiji može da se dogodi da na vozovima koji saobraćaju na dužim relacijama, policija i službenici bezbednosti povremeno proveravaju putnike ili ih proveravaju već na peronima. Ali i te zemlje odbijaju da uvedu "sigurnosne zone" kao na aerodromima jer je svima jasno da bi to veoma otežalo život i nedužnim putnicima.

U stvari, nigde se za bezbednost ne brine sama železnica, već lokalne i nacionalne policije. Trenutno se u Evropi više nade polaže u bolju saradnju nacionalnih službi nego u ograđivanje i žičane prepreke na stanicama. Ipak, svi su složni da bi nekako trebalo poboljšati kontrolu prtljaga putnika.

Nemačka

Nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer bio je potpuno jasan kada je rekao da "ne želi potpunu kontrolu baš svakog putnika i njegovog prtljaga" u vozovima, i to ni u Nemačkoj, ni u Evropi. Umesto toga, on se ponovo založio za kontrolu svih aerodroma i razmenu tih podataka u Evropi, konačno, i napadač prošlog avgusta je, pre nego što se ukrcao na Talis, putovao avionom.

Razlog za takvo odlučno odbijanje leži i u činjenici da u Nemačkoj svakog dana železnicom putuje više od sedam miliona ljudi! Kod tog broja putnika i kod isprepletenosti lokalnih, regionalnih i nadregionalnih (ICE) vozova, i stručnjacima za bezbednost je jasno da je uvođenje kontrola kao na aerodromima jednostavno, sa one strane realnosti.

Naravno da to ne žele ni Nemačke železnice koje strahuju da će tako oterati svoje putnike, već zagovaraju "otvoreni sistem" slobodnog saobraćaja. To važi i za Talis: on kreće i sa nemačkih stanica u Kelnu i Dortmundu, ali osim kontrole karata pre ulaska u voz, nema nikakvih drugih bezbednosnih prepreka.

Ipak, treba reći i da se za bezbednost te gomile putnika po železničkoj mreži Nemačke brine oko 3.700 službenika i još oko 5.000 pripadnika Savezne policije čije je radno mesto ili na stanicama ili u samim vozovima. I Nemačke železnice, naročito nakon incidenta kod Vircburga, obećale su da će da zaposle još nekoliko stotina službenika koji će biti zaduženi za bezbednost u vozovima.

Isto tako, ogromna pažnja polaže se i na elektronsku kontrolu i Železnica je najavila da će da uloži još 85 miliona evra kako bi postavila kamere u svoje vagone. Već sada u vozovima ima oko 27.000 kamera koje prate što se zbiva u vagonu i to je dvostruko više nego što ih je bilo 2010. Pokrivenost kamera na železničkim stanicama garantuje da će oko 80 odsto putnika biti snimljeno pre nego što uđe u voz. U početku su se čule kritike zbog takvih mera "policijske države", ali sada gotovo više niko nema ništa protiv.