"Nismo znali da u Srbiji ima vina"

Piše: Živan Lazić

Još pre desetak godina bili smo preplavljeni lošim vinima ovdašnjih (pre)velikih proizvođača vina. Prolazila su na domaćem tržištu sam zahvaljujući visokoj carinskoj zaštiti, a mastodonti su imali i monopol u spravljanju penušavog pića, zaostao još iz socijalstičkih vremena. Seljacima nije bilo dopušteno da melju grožđe ni za komšiluk, već samo za lične potrebe.

Posledice monopola i carinske zaštite

Kako su se ponašali veliki industrijski vinari? Zaštićeni carinskom barijerom i uljuljkani isključivim pravom da otkupljuju grožđe bili su neodgovorni i bahati. Preko dvadeset povlašćenih je postepeno pritiskalo uzgajitelje vinograda, pa su grožđe plaćali besmisleni jeftino i godinu dana nakon berbe i zaprimanja sirovine.

Takva praksa se pokazala pogubnom, te su za sedam decenija površine u Srbiji pod vinogradima sa devedeset svedene na petnaestak hiljada hektara. Od nekadašnjeg dobrog izvoznika vina, postali smo veliki uvoznici, a i potrošnja po glavi stanovnika se više nego prepolovila. Naravno, malo ko je prestao da konzumirara alkohol, već se masa okretala drugim pićima, pre svega pivu i žestini.

Uspešno podsticanje

Da se loš glas se brzo i daleko širi uverili su se pre tri sezone i vinari iz Sente; doživeli su da im posetioci na Sajmu u Hamburgu čestitaju na kvalitetnim vinima uz konstataciju da "nisu znali da u Srbiji ima vina". Ipak, bilo je onih koji su verovali u obnovu vinograda po obroncima ovdašnjeg pobrđa i očuvano znanje za spravljanja vina po tehnologijama koje su sačuvale lokalne specifikume.

Za vreme kratkog mandata ministarke Ivane Dulić-Marković država je besplatnim sadnicama podsticala podizanje novih zasada voća, posebno jabuka, ali i vinograda. Pokazalo se da je potez, koji u javnosti nije prošao bez protivljenja, najuspešnija subvencija u Srbiji, posebno u Vojvodini gde su relativno malobrojni voćari i još ređi vinogradari ispoljili zavidno preduzetničko umeće.

Na obroncima Fruške Gore i Vršačkog brega, po Deliblatskoj peščari i uz reku Tisu pojavili su se novi, moderni vinogradi, čokoti kakve žitelji, sada već u penzionerskom dobu, nisu mogli videti na domaćem terenu. Ubrzo su počele nicati male vinarije, potom i vinski restorani, pa vinske turističke rute, često uz prateći ciklo-kros.

Značaj lokalnih sorti

U Srbiji se, začudo, brzo izgradila i vinska kultura, pa je danas teško videti da se penušavo piće pije iz klasične dvodecilitarske ćaše. Pre samo deceniju to je bio slučaj u 90 odsto kafića i barova. Svi restorani su prešli na posebno oblikovane vinske čaše. Tri lokalne sorte, tamjanika, prokupac i kadirka, su veoma tražene i od domaćih i od inostranih kupaca.

Naravno da su novi vinari shvatili da su bitni kvalitet i ukus koji se doživljava kao poseban. Stoga su se usmerili na najkvalitetnije ili pak sorte koje uspevaju samo na ovom području. Spravljanje vina su obogatili specifikumom, pa tako danas samo u Vojvodini imamo stotinak malih vinarija i preko tri stotine različitih etiketa.

Ipak, teško nasleđe je i danas primetno: domaća proizvodnja jedva dostiže polovinu domaće potražnje, pa godišnje na uvoz Srbija izdvaja i po trideset pet miliona evra.

Vinski turizam

Vojvodina, sa četiri vinarska podregiona, i sama je iskusila posledice oslanjanja na ogromne kapacitete industrijskih proizvođača vina. Jedva uspeva proizvesti trećinu lokalne potrošnje, pa ne čudi da je i izvoz gotovo simboličan.

Pretprošle godine novi vinari su uspeli da izvezu 250.000 litara, uglavnom u Hrvatsku, Sloveniju, Mađarsku i Austriju, i prihoduju 750.000 dolara. Uz piće izvezena je i flaša, etiketa... Postepeno prestajemo da vino izvozimo u cisternama, oprijentušići se na plasman kompletnije vinarske ponude.

Vezivanje za turizam je dobar put obnove domaće proizvodnje vina, mada je vinarima jasno da moraju biti prisutni i na evropskom tržištu. Stari kontinent je najveći proizvođač, potrošač, izvoznik i uvoznik vina, dominira u svakom segmentu vinske kulture. Novi proizvođači moraju se okušati i na najprobirljvijem i najdinamičnijem tržištu, pre svega zarad potvrde vrhunskog kvaliteta.

Pomoć države obnovi vinogorja i razvoju vinarija je i dalje neophodna; čini se da bi subvencionisanje moglo biti snažnije u promociji vina. Od ne manjeg značaja je stalna edukacija vinogradara i vinara, u čemu ulogu mogu i naći i brojne institucije poput EU Info centra.