Kako su Mađari došli do čak devet zlata na EP u plivanju

Već dugo se divimo, a kakvi već jesmo i pomalo zavidimo, mađarskim plivačima i plivačicama; naši susedi uvek imaju bar takmičara za sam svetski vrh i još dvoje, troje najvišeg evropskog nivoa.

Mi smo, pak, decenijama tek povremeno imali ponekog sportistu spremnog da, gotovo pro forme, učestvuje na evropskim bazenima; priredbe svetskog ranga bili su za naše momke i devojke pusti sanak, dok su se plivači Mađarske redovojno vraćala sa najsjajnijim kolajnama. Ipak, uspeh koji su proteklih devet dana na Evropskom prvenstvu u Londonu izborili mađarski asovi teško da je ikada zabeležen u analima ovog sporta; osvojili su šampionske titule u čak devet disciplina!

Primetno više od šest zlatnih medalja domaćina Britanaca, tradicionalno uspešnih (i) u ovom sportu, a daleko su zaostali takmičari iz velesila Francuske, Italije, Španije, Holandije ili Švedske u kojima je plivanje bazičan sport, sa prioritetom u finansiranju, organizovan kroz školski program i sa bezbroj javnih i privatnih bazena u svakom iole većem mestu. Mađarska je, i pored uočljivog napretka standarda u poslednjih četvrt veka, još uvek daleko siromašnija od zemalja Stare Evrope, sa plivanjem takođe kao prioritetnim sportom, ali sa mnogo manje finansijskih ulaganja. Ipak, to nije omelo da se godinama mađarsko plivanje dokazuje kao evropski, pa i svetski vrh. U Londonu su zablistali punim sjajem; trio Zoltan Verasto, Laslo Čeh, sa 76 medalja na velikim takmičenjima najtrofeniji evropski plivač, i Katalin Kožu predvodio je sjajnu mađarsku ekipu kojoj je pripalo još jedanaest što srebrnih, što  bronzanih odličja.

Mnogi će reći da smo u olimpijskoj godini i da su pojedini vrhunski plivači, posebno iz Rusije i Nemačke, zaobišli Evropsko prvenstvo skoncentrišući se na Igre u Brazilu. Naravno da je izostanak najboljih plivača iz dve velesile umanjio konkurenciju u Londonu, ali najmanje baš u onim disciplinama u kojima su zlatne medalje izborili mađarski sportski junaci. U svakom slučaju, nastup na Ostrvu je najava da će mađarski plivači biti itekako zapaženi na Igrama, kao što su, uostalom, bili i do sada. Podsetimo se samo Hargitaja i Kristine Egeršegi.

Uostalom, iz Londona su i naši takmičari došli sa sasvim pristojnim prtljagom, srebrnom medaljom Velje Stjepanovića na 200 slobodno, učešćem u još tri finala i utiskom da imamo još takmičara od kojih ubuduće možemo očekivati solidne rezultate i poneku medalju. Za naše uslove, gde se plivanjem ozbiljno bavi najviše tridesetak mladih, taman koliko ima u svakom većem mađarskom klubu, više se ne može očekivati.

A da Mađari slede, pa i predvode, svetsko plivanje pokazuje i izrazita otvorenost prema inostranim trenerima. Mada su poznati kao nacija koja uvek ima odlične stručnjake u mnogim sportovima, posebno u plivanju, Mađari se nisu libili da za pojedine svoje, pa i najbolje, takmičare iznađu učitelje u inostranstvu, baš kao što mnogi vrhunski plivači iz drugih zemalja treniraju pod pažnjom mađarskih  trenera. Nisu dopustili da ih sportski uspesi dovedu u stanje opijajuće samodovoljnosti. Shatili su da je u današnje globalizovano vreme za dalji napredak neobično značajna fluktuacija trenera, da je to možda najbolji put transfera znanja.

Otvorenost za stručnjake sa strane, baš kao i podsticanje svojih trenera da deo karijere provedu u drugim zemaljama, pokazao se kao put koji produžava beskrajnu nisku medalja. I zato našim susedima, koji su u gotovo u svim disciplinama bili prvi naši sportski učitelji, stegnimo ruku.