Korona virus, žene i kućni rad: Zašto se očekuje da „ona vodi kuću, a on da pomaže"

Nazalost u Srbiji se žene i dalje tretiraju kao sluškinje. Svi i poslodavci i ukućani, uključujući i često odraslu decu, koriste njihov rad i snagu dok onemoćaju. Kada se to desi, mučenica postaje teret. Majke ravnopravno delite nasledstvo sinovima i kćerima, ravnopravno ulažite u njihovo obrazovanje, možda promenite sudbinu vaših ćerki, ako svoju već niste mogle.

Uglavnom delimo poslove, ali od Korone nemoguće je ne biti frustriran što se ne postiže, uz besmislenih i nepotrebnih 40 sati nedeljno, ne sme se dozvoliti da deca trpe u bilo kom pogledu, a gde je sve ostalo...

Trenutno nikom ne odgovara da se pozabavi pitanjem obima posla i očekivanja od žena u Srbiji. Pod pritiskom sa svih strana, žene u kasnim tridesetim, četrdestetim i pedesetim, treba da daju sve od sebe na poslu što je veoma često više od 40 sati nedeljno, da imaju velik učinak, da ćute, trpe večito nezadovoljnog šefa, nepriznavanje postignutog, možda i ismevanje i kritiku zbog greške, za bednu platu ali i takvu neophodnu za egzistencionalno preživljavanje, jer suprugova nije dovoljna. Kod kuće, ako imaju decu, ne smeju zapostaviti njihovo obrazovanje, već treba da pomognu oko savladavanja obima školskog sadržaja što ponekad podrazumeva višečasovni rad kako bi predavači bili zadovoljni. Takođe treba izdvojiti vreme za sport ili neku drugu školsku aktivnost i omogućiti deci razvoj u tom smeru. Čista kuča i zdrav kuvani ručak se podrazumevaju. To se iz nekog razloga i ne računa u posao koji iziskuje vreme i energiju, a trebalo bi. Treba da je nasmejana, a ne da opterećuje okolinu kukanjem zbog umora. Da ispunjava želje starim roditeljima, a ne da bude bezobzirna nezahvalnica,... I ako omane u nečemu onda je etiketirana kao lenja. U razvijenim državama gde je svest na višem nivou postoji mogućnost izbora pola radnog vremena. Kod nas još uvek nikom nije iu interesu da se ženama izađe u susret.