Vojvođani zbog prerane smrti izgubili više od 150.000 godina života

Ништа што се већ не дешава у свим државама око нас, а у многима је стање драстично горе и то није обухваћено анализом. Млади одлажу родитељство, а најбројније послератне генерације у којима је било и по шесторо деце полако нестају. Једина разлика у односу на Запад је та што се нико не досељава у Србију.

Unistavanje prirode u Vojvodini je toliko uzelo maha da za par generacija ima da nas nema. Vazno je samo da par pojedinaca iz sekte na vlasti uzmu mnogo para. Ima li jos negde ovako samoubilacki nastrojenog naroda?

To je prava cena mesa i mleka koje se kupuje u prodavnici i to mora da se plati. Nazalost, ljudima je oduzeto znanje o sledecim zivotima, ali je racun predugacak za samo jedan zivot.

Nemojmo pricati o realnim zdravstvenim problemima. Nemojmo pricati kako da budemo zdraviji. Nemojmo spominjati kako da nam imuni sistem bude sto je moguce jaci. Procajmo samo o koroni i vakcinama. Potrebni smo farmaceutskoj industriji bolesni.

Cvarke i slanine cine svoje

Moj pradeda je rodjen 1892 u St.Banovcima kao najstarije dete od 6-ro dece (koja se prezivela rodjenje i detinjstvo) njegovih roditelja. Deda je imao 4-ro dece, moj otac ima dvoje, ja imam dvoje a brat jedno, slicno je u ostalim "ograncima" porodicnog stabla potokama coveka koji je rodjen par nedelja pre Tita (na Djurdjevdan 1892). Eto, tako izgleda demografska kriva u okvirui nas Topalovica, pad broja rodjenih, povecanje broja iseljenih sa teritorije Vojvodine.

I tako je u svim porodicama koje su zivele recimo 1901-ve na teritoriji Vojvodine, mnoge porodice su skroz ugasene ( nestalih 300 hoiljada Nemaca na popisu 1951). No zato su dosle stotine hiljada novih naseljenika, nesto malo njih posle I svetskog rata, daleko najvise posle II svetskog rata a na stotine hiljada 70-tih, 80-tih, ratnih 90-tih i privatizacionih 2000-tih.

No, Vojvodina je miks svih koji zive tu, svi su oni doneli neki kvalitet zivotu tu, ne treba biti lokal-sovinsita, Vojvodina je zajednicka za sve koji danas tu zive. Ja, na zalost ne vise :(

Pre 4 godine (vec!?) na Ribarcu smo pravili 30-godsinjicu mature nase generacije iz gimnazije. Od 28oro maturanata iz odeljenja nam je bilo nas 15-tak, neki nisu dosli iz svojih razloga, neki su se izgubili bez traga, jedna drugarica je umrla par gpdina pre toga od raka a nas 5-oro smo rasejani od Aljaske (skoro, cika dijasporac) pa do Australije (i malo dalje, drugar elektroinzenjer je na N.Zelandu) kao sto peva onaj pevac sto peva i "bam-bam-baaam, necu nista da znam". Uzgred tamburasi su te veceri orpevali i tu pesmu u kojoj se spominju Aljaska i Australija a meni su bas tad upale u oci neke musice pa sam morao da ih brisem.

Dakle, od 28 maturanata 1987 u J.J.Zmaj gimnaziji, odeljenje smer matematicar-saradnik, nas 6-oro vise ne zivi u Srbiji (ili na ovom svetu), odnosno preko 20%. Kad razmislis slicno je u mnogim odeljenjima i generacijama rodjenih od 1960 pa do 90 i neke, stravican gubitak stanovnistva jednog naroda.

Baš me interesuje kakvi su u tom smislu bili podaci za područje Vojvodine pre Prvog Svetskog Rata.

Kada covek procita ovu realnu objasnjenu sliku, dobije depresiju...