Školovanje dece sa invaliditetom: Između specijalnih školi i inkluzivnog obrazovanja

Inkluzivan program u redovnoj školi neće osposobiti dete za iole samostalan život. U redovnu školu se upisuju i deca koja ne govore, često nekontrolisanog i agresivnog ponašanja. Dešava se da završe oš bukvalno nepismeni, a bez veština koje su mogli steći u specijalnoj školi. Učitelji nisu defektolozi i nikakva trodnevna obuka neće zameniti 4 godine studiranja. Problemi dece nisu istog tipa. Svako dete je poseban slučaj. Škole nemaju potrebnu opremu, npr. taktilne učionice za slabovidne učenike. Savet na seminaru je da učitelj pokušava različite pristupe i da ako nema uspeha smanji gradivo do nule - to se zove prilagođavanje. Učenik koji uči po IOP-u tipa 2 u znatnoj meri utiče na vreme koje učitelj može posvetiti drugoj deci u svom odeljenju. Pratioci nisu asistenti u nastavi, tako da je sav teret na iscrpljenim i nestručnim roditeljima i učiteljima.

Kako ovi stručnjaci objašnjavaju da dete sa cerebralnom paralizom, ne priča 100% invalid ima dva strana jezika i šest časova. I drugo pitanje šta sa tom decom posle 18 godina? Pitam iz ličnog iskustva.