Školovanje dece sa invaliditetom: Između specijalnih školi i inkluzivnog obrazovanja

Aleksandra Reves

aleksandra.reves@021.rs

Novi Sad

12.11.2024.

14:22 > 16:42

Poslednjih 15 godina sve više dece sa invaliditetom školuje se u redovnim školama po inkluzivnom programu, uvedenom novim zakonom iz 2009. godina.

Školovanje dece sa invaliditetom: Između specijalnih školi i inkluzivnog obrazovanja

Foto: 021.rs

Od tada do danas, uprkos uočenom napretku, i dalje postoje brojni problemi i nedostaci u funkcionisanju sistema obrazovanja.

Deca sa invaliditetom se u Srbiji, osim u redovnim, obrazuju i u specijalnim školama, kada se proceni da je to u njihovom najboljem interesu, što je u Novom Sadu Škola za osnovno i srednje obrazovanje "Milan Petrović".

Učenici se školuju po Individualnim obrazovnim planovima (IOP) u okviru samih škola, a u odnosu na stepen podrške koji im je potrebama. Tako IOP 1 podrazumeva prilagođavanje uslovim u kojima se rad ostvaruje, IOP 2 dodatno se prilagođavaju ishodi obrazovnog rada, postignuća, sadržaji nastave, dok IOP 3 podrazumeva da se nastava odvija po obogaćenom i proširenom programu namenjenom darovitim đacima.

Prema podacima poslednjeg Nacionalnog izveštaja o inkluzivnom obrazovanju u Republici Srbiji za period od 2019. do 2021. godine, od ukupnog broja koji se obrazuju po IOP 1 i IOP 2 programu, najveći broj se sprovodi u školama u Vojvodini.

Kakvo je iskustvo školovanja dece sa invaliditetom u Srbiji?

Otac devojčice sa autizmom Viktor Kodnik kaže da njegova ćerka ide u sedmi razred osnovne škole u Novom Sadu, po programu inkluzivnog obrazovanja. Kodnik je i član Društva za podršku osobama sa autizmom Grada Novog Sada, koje postoji više od 20 godina, a organizuje aktivnosti u vidu radionica, seminara, predavanja i sličnog.

Kodnik ističe za 021.rs da je njihovo sveobuhvatno iskustvo u školovanju pozitivno i ističe da se nastavnici maksimalno trude da devojčici prilagode program učenja.

"Našem detetu je bila potrebna socijalizacija i komunikacija sa ostalom decom, zato smo se ipak odlučili da ide u redovnu školu. Mislim da smo uradili pravu stvar jer naše dete komunicira sa drugom decom i voli da ide u školu", kaže on.

Ističe da, iako postoje obrazovne ustanove koje teže prihvataju inkluziju, škola u kojoj se on nalazi sa svojom ćerkom u više razreda ima decu sa nekom vrstom invaliditeta i sa ličnim pratiocima.

"Oni su njih lepo uveli u školski sistem, organizuju poseban program i nastavnici su već prihvatili tu obavezu, koju vrlo dobro rade. Tako da smo mi kao roditelja veoma zadovoljni onim što naše dete dobija u školi i sa njenim znanjem koje ona donosi iz škole", kaže Kodnik.

Međutim, ističe da u našem sistemu najveći problem nastaje kada deca sa invaliditetom napune 18 godina i napuste školu. Kako je i 021.rs ranije pisao, deci sa invaliditetom koji nije fizički onemogućava se usluga personalne asistencije nakon što postanu punoletni, odnosno završe srednju školu.

"Jednostavno, dolazimo do velikog problema jer naša deca iziskuju 24-časovnu pažnju roditelja, odnosno pratioca. Prosto, to dete mora da ima nekoga pored sebe", kaže on.

Novosađanin čija ćerka ide u srednju školu u ŠOSO "Milan Petrović", a koji je hteo da bude anoniman, kaže za 021.rs da je relativno zadovoljan školom, ali da uvek može bolje.

"Moja ćerka je u osnovnu školu išla po programu inkluzivnog obrazovanja u redovnoj školi, ali smo za srednju po preporuci odlučili da ipak ide u 'Milan Petrović'. Sada nije loše, ali je neka jaka trojka. Međutim, ne radi se jedan na jedan sa decom ili bar u meri u kojoj ja očekujem. Da sam zadovoljan, nisam, uvek može bolje. Nema plan i program rada sa decom, pogotovo sa onima čiji invaliditet nije fizički", kaže on.

Inkluzija u sistemu školovanja

Vanredna profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu Zorica Šaljić, inače i autorka publikacije "Inkluzivno obrazovanje - ideal ili realnost?", kaže za 021.rs da se pojam inkluzivnog obrazovanja široko interpretira.

"Možemo reći da je to prilično jedan rastegljiv termin. Određenja se kreću negde od toga da je ono namenjeno učenicima sa različitom vrstom invaliditeta, onima koji potiču iz socijalno i materijalno deprivirane sredine, učenicima koji pripadaju nacionalnim manjinama i tako dalje, do negde najšireg određenja pod kojim se ono smatra uvažavanje različitosti u smislu da sva deca u jednom trenutku mogu imati potrebu i za različitom podrškom, dodatnim pristupom i da se prosto uvažava svaka vrsta različitosti", objašnjava ona.

Razlika između inkluzivnog obrazovanja i onog u specijalnim školama jeste upravo to da se deca sa invaliditetom uključuju u redovne škole.

"To znači da se ta deca ne obrazuju u zasebnim školama već zajedno sa svojim vršnjacima. Mi u našem sistemu i dalje imamo specijalne škole, ali je to značajno drugačija situacija nego pre uvođenja inkluzije 2009. i sada njih pohađaju deca za koje se procenjuje da je to u njihovom najboljem interesu", kaže ona.

Šaljić objašnjava da je program inkluzivnog obrazovanja u školama u Srbiji regulisan kako zakonom, tako i podzakonskim aktima, kojima se propisuju obaveze nastavnika i obrazovnih ustanova u programu.

"Nastavnici jesu u obavezi da učestvuju u procesu identifikacije učenika kojima je potrebna dodatna podrška i u procesu osmišljavanja mera dodatne podrške, praćenju realizacije tih mera, da sarađuju sa značajnim osobama iz detetovog okruženja i slično. Tako da negde postoji ta obaveznost škole da primenjuje inkluzivno obrazovanje", kaže sagovornica 021.rs.

Međutim, ističe da ima puno problema u ostvarivanju inkluzije u školama. Ističe da to nije specifičnost našeg obrazovnog sistema zbog toga što nije u nešto zavidnoj materijalnoj i organizacionoj situaciji, već i da se sa problemima suočavaju i druge evropske države.

"Na prvom mestu se može izdvojiti neusklađenost politike i zakonodavstva sa potrebama i mogućnostima prakse, a na to se nadovezuje problem uvođenja inkluzivnog obrazovanja odozgo ka dole. Znači, donose se neki zakoni, propisi, mere, a sistem nije pripremljen za to - nisu pripremljeni ni zaposleni, nastavnici i drugo školsko osoblje nisu ni pitani da li je sve to u tom trenutku realno sprovesti i tako dalje", objašnjava Šaljić.

Dodaje i da se kao još jedan od ključnih problema i u literaturi i u rezultatima istraživanja pominju negativni stavovi, predrasude, stereotipi i prema inkluzivnom obrazovanju.

"Samim tim ova shvatanja dovode i do negativnih stavova prema osobama koje se školuju po inkluzivnom programu, što jeste jedan od najznačajnijih problema koji otežava njegovo sprovođenje", kaže ona.

Kao dodatne probleme, između ostalog, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu izdvaja i nedostatak materijalnih i kadrovskih resursa škola, kao i kompetencije zaposlenih.

"Čak i zaposleni u školama prepoznaju da nisu dovoljno osposobljeni za pružanje podrške učenicima i da im tu treba podrška i da pritom i seminari koji im se obezbeđuju u tu svrhu ne zadovoljavaju te neke profesionalne potrebe. Dešava se i da zaposleni u školi plaše rada sa decom sa kojom ne znaju kako u određenom trenutku treba da postupe. U tom smislu bi, čini mi se, bilo najkorisnije razvijati njihove kompetencije, ali opet mislim da je veoma značajno da njih pitamo šta im je potrebno i na koji način", kaže sagovornica 021.rs.

Dodaje i da se, prema njenom istraživanju, kao lider u inkluzivnom obrazovanju pojavila Italija, koja je ovakav program uvela još 1977. godine.

"Dakle, ono što su oni uradili sedamdesetih, mi smo uveli tek 2009. godine. Oni su tada uveli inkluzivno obrazovanje kao obavezu, u zakone i podzakonska akta, čime su specijalne škole sveli na minimum. I stvarno, danas se samo jedan odsto dece školuje u specijalnim ustanovama, a svi ostali u redovnim školama po inkluziji", objašnjava Šaljić.

Inkluzivno obrazovanje u Srbiji, iako uvedeno pre 15 godina, i dalje tek hvata zamaha pored svih problema sa kojima se prosvetni radnici suočavaju.

Zorica Šaljić ističe da je inkluzija razvojni proces i da je negde između ideala i realnog stanja.

"Inkluzija nije dostignuto stanje i to je put jednog dugog, neprekidnog razvoja. Mi smo možda negde na početku tog razvoja jer smo uveli inkluziju i za sada je ona orijentisana na podrške deci kojoj je ista potrebna. Upravo zbog toga možemo reći da još uvek nije postignut ideal u onom smislu da je inkluzija uvažavanje svih različitosti, ali se ona za sada ostvaruje manje ili više uspešno i to su negde prvi koraci u njenom razvoju", objašnjava ona.

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

Komentari 2

Hronološki Najpopularniji

Nina

13.09.2025 • 05:14

Neuspeh

Inkluzivan program u redovnoj školi neće osposobiti dete za iole samostalan život. U redovnu školu se upisuju i deca koja ne govore, često nekontrolisanog i agresivnog ponašanja. Dešava se da završe oš bukvalno nepismeni, a bez veština koje su mogli steći u specijalnoj školi. Učitelji nisu defektolozi i nikakva trodnevna obuka neće zameniti 4 godine studiranja. Problemi dece nisu istog tipa. Svako dete je poseban slučaj. Škole nemaju potrebnu opremu, npr. taktilne učionice za slabovidne učenike. Savet na seminaru je da učitelj pokušava različite pristupe i da ako nema uspeha smanji gradivo do nule - to se zove prilagođavanje. Učenik koji uči po IOP-u tipa 2 u znatnoj meri utiče na vreme koje učitelj može posvetiti drugoj deci u svom odeljenju. Pratioci nisu asistenti u nastavi, tako da je sav teret na iscrpljenim i nestručnim roditeljima i učiteljima.

0 0 0
Jelena

13.11.2024 • 05:31

Kako ovi stručnjaci objašnjavaju da dete sa cerebralnom paralizom, ne priča 100% invalid ima dva strana jezika i šest časova. I drugo pitanje šta sa tom decom posle 18 godina? Pitam iz ličnog iskustva.

1 0 +1

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.