„Posle 21 godine Novopazarac dobio spor protiv Srbije“, „Žena dobila presudu da joj je izgradnjom susedne višespratnice narušeno pravo na život i imovinu“, „Detalji presude Evropskog suda zbog rušenja u Savamali", studenti se obratili Evropskom sudu za ljudska prava „zbog pomilovanja osumnjičenih za nasilje nad studentima u Novom Sadu“.
Ovi naslovi proteklih nedelja pokazuju koliko često se ljudi iz Srbije obraćaju sudu u Strazburu.
Ipak, da bi ova institucija donela neku vrstu pravde za oštećene, potrebno je najčešće nekoliko godina i značajno pravničko umeće, ali, iznenađujuće, ne i velika količina novca.
Sud u Strazburu specifičan je po mnogo čemu i „nijedan domaći sudski postupak ne može da se poistoveti sa njim“, kaže advokat Vladimir Beljanski za BBC na srpskom.
Proces je „komplikovan i za advokate, a kamoli za građane koji ne znaju kako sud funkcioniše“, objašnjava.
Beljanski se ovom sudu obraćao nekoliko puta tokom 2025, a poslednji put u ime studenata napadnutih u Novom Sadu.
Najčešća greška u razumevanju je, kaže, uverenje da je Evropski sud za ljudska prava neka vrsta „treće instance“ gde će građani, ako ne uspeju u Srbiji, sigurno pobediti u Strazburu.
„Kada postupak započinje u Srbiji, ne treba računati da će 'na kraju' sve rešiti Strazbur, to je pogrešno. Taj sud ne preispituje činjenice, već samo da li je u domaćim postupcima došlo do povrede prava garantovanih Evropskom konvencijom“, objašnjava Beljanski.
U Srbiji je tokom 2024. godine Evropskom sudu za ljudska prava podneto 1.965 prijava, ali je ogromna većina odbačena - doneto je samo 12 presuda.
Evropski sud za ljudska prava ne pripada institucijama Evropske unije (EU), već radi pri Savetu Evrope, čija je Srbija članica.
Osnovan je 1959. i sedište mu je na severoistoku Francuske, u Strazburu, gde je i Evropski parlament.
Studenti iz Srbije, koji su prevodili antivladine proteste, u aprilu su biciklima prešli više od 1.300 kilometara do ovog grada, tražeći podršku evropskih instutucija.
Uloga Suda je da nadzire sprovođenje Evropske konvencije o ljudskim pravima, međunarodnog ugovora koji garantuje osnovna prava i slobode svim građanima svake od zemalja-članica.
Ipak, njegova uloga nije potpuno standardna.
Nema nadležnost da odlučuje o krivici optuženih u pojedinačnim, nacionalnim postupcima.
Sud ne može da deluje kao žalbeni sud u odnosu na domaće sudove, ne sprovodi ponovno suđenje u predmetima, ne može da poništi, izmeni ili revidira odluke domaćih sudova, piše u brošuri.
Ali, može da proverava da li su u okviru tih postupaka poštovana prava garantovana Konvencijom.
To su prvenstveno pravo na slobodu, pravično suđenje, pravo na dostojanstvo i zabrana nehumanog postupanja.
Pogledajte video dočeka studenata u Strazburu
Evropskom sudu za ljudska prava može da se obrati bilo koji pojedinac, organizacije, grupe, pokreti.
Ali postoji uslov - ako su prethodno iscrpljena sva domaća pravna sredstva.
U praksi to znači prolazak kroz sve nivoe domaćih sudova, do krajnje instance - Ustavnog suda.
Predstavka Sudu u Strazburu se podnosi u roku od šest meseci od poslednje odluke u zemlji iz koje je pojedinac ili grupa.
Svake godine, Sud u Strazburu primi desetine hiljada predstavki, ali samo mali deo uopšte dođe do faze razmatranja.
Većina se odbacuje jer nisu ispunjeni ovi uslovi - ili nisu iscrpljeni svi nivoi domaćeg pravosuđa, ili podnosioci nisu dokazali da su „žrtve“ u njihovom slučaju.
O sudu se govorilo i zbog slučaja studenta Bogdana Jovičića, osumnjičenog za „nasilno ponašanje na javnom skupu“ tokom avgustovskih protesta u Novom Sadu.
Kada je posle produženja pritvora štrajkovao glađu, njegovi advokati su se obratili Evropskom sudu za ljudska prava.
Njegov tadašnji advokat, Srđan Kovačević tražio je takozvanu privremenu meru.
Privremene mere su najbrži, ali i najstroži ograničeni instrument zaštite koji Sud ima.
One se odobravaju samo u izuzetnim okolnostima - kada Sud proceni da postoji rizik od ozbiljne i nepopravljive povrede prava zagarantovanih Konvencijom.
To su najčešće slučajevi u kojima je osoba u opasnosti od mučenja, smrti ili deportacije u nekoj ustanovi ili zemlji.
U slučaju Bogdana Jovičića, taj zahtev je bio podnet dok je on štrajkovao glađu, ali je već i bio u zatvorskoj bolnici.
Njegovi zastupnici tražili su da bude premešten u odgovarajuću medicinsku ustanovu ili da mu se odredi kućni pritvor uz elektronski nadzor.
Osam dana kasnije, Sud u Strazburu je odbio zahtev jer nije utvrđeno da postoji neposredni rizik od nepopravljive štete.
Njegovu sadašnju advokatkinju Ljiljanu Borović Marjanović ova odluka nije iznenadila.
„Očekivala sam je, jer se privremena mera nije odnosila na pritvor kao takav, nego na lečenje, a Bogdan je već bio u bolnici“, objašnjava ona.
„Jednostavno, bilo je to 'kucanje na otvorena vrata', i naše kolege iz Evrope koje rade na Bogdanovom slučaju takođe su mi rekle da nije bilo napisano tako da dovede do usvajanja privremenih mera“, dodaje pravna zastupnica Jovičića.
Njegov boravak u bolnici - bilo kojoj - za Sud u Strazburu može da bude dovoljno da oceni da on nije u riziku od „ozbiljne i nepopravljive povrede“.
Pogledajte kako su izgledali protesti u Beogradu i Novom Sadu sredinom avgusta
Ne mora da znači.
Sud u Strazburu je doneo odluku u vezi sa hitnošću postupka, ali ne i za slučaj u celini.
„Oni nisu rekli da nema povreda - samo da privremena mera nije potrebna“, kaže advokatkinja Bogdana Jovičića.
Postoje nekoliko povreda zbog kojih veruju da slučaj može da bude razrešen u Jovičićevu korist, dodaje.
„Povrede prava su i način na koji je saznao za smrt oca, uskraćivanje dostojanstva prilikom odlaska na sahranu, medijsko targetiranje, kao i uslove u pritvoru - sve će to biti razmotreno u redovnom postupku“, kaže ona.
Studenti novosadskog Pravnog fakulteta objavili su 16. septembra Jovičićevu fotografiju sa očeve sahrane na koju je došao u pratnji tri policajca, i sa lisicama na nogama.
Fotografija je podstakla nove skupove podrške.
Uprava za izvršenje krivičnih sankcija tvrdi, međutim, da se prema Jovičiću postupalo po propisima.
„Imajući razumevanje za gubitak najbližeg člana porodice nisu, kako nalaže procedura, upotrebljene lisice za ruke, već samo za noge kako bi mu omogućili da primi izraze saučešća", napisali su u saopštenju.
Istakli su i da službenici moraju da poštuju bezbednosne procedure kada se neko izvodi iz pritvora, a to podrazumeva lisice kako bi se sprečilo bekstvo.
U suprotnom bi službenici „snosili disciplinsku odgovornost" i dobili otkaze, dodali su.
Ipak, u Pravilniku o merama za održavanje reda i bezbednosti u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija piše da se noge vezuju samo kada je to izričito navedeno u nalogu za sprovođenje.
Obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava zapravo ne predstavlja veliki finansijski poduhvat, jer se predmet rešava besplatno.
Beljanski tvrdi da se najviše novca zapravo utroši dok se ne „iscrpe“ svi domaći nivoi pravosuđa, te da je Sud u Strazburu jedna od povoljnijih tačaka na ovom putu.
„Procedura pred Evropskim sudom ne košta, nema sudskih taksi, ni troškova postupka. Nema ni suđenja u smislu da se odlazi u Strazbur.
„Jedini trošak su advokatske usluge, koje su po advokatskoj tarifi 75.000 dinara za podnošenje predstavke, ako je reč o standardnom predmetu“, objašnjava advokat.
Ističe da ova cena, iako jeste najčešća, nije fiksna.
„Naravno, advokat može da radi besplatno ili da smanji tarifu, dok u složenijim slučajevima ona može da bude veća“, kaže on.
Na kraju, ako Evropski sud utvrdi povredu prava, on dosuđuje i troškove postupka, što znači da podnosilac predstavke može da povrati ono što je platio advokatu, kao i eventualnu novčanu naknadu za pretrpljenu štetu, dodaje.
Procesi Evropskog suda za ljudska prava najčešće traju godinama, i to u povoljnijem slučaju.
Postupci su složeni.
Sprovođenje presuda nadzire Komitet ministara Saveta Evrope, što znači da presude, takve kakve jesu, jesu obavezujuće, čak iako Sud nema ingerencije da izistinski „poništi“ domaće presude ili da do kraja, „oslobodi“ pojedince.
U Srbiji je do sada, samo u 2025, doneto 22 presude Evropskog suda za ljudska prava kada je utvrđeno da je država prekršila prava garantovana Konvencijom.
Ovo je značajan skok u odnosu na prošlu godinu.
Jedan od poslednjih slučajeva je iz oktobra kada je Sud objavio odluku da je Vlada Srbije priznala da su očevima gardista koji su stradali u kasarni na Topčideru 2004. godine povređena prava tokom istrage.
Među najvažnijim slučajevima kojima se Evropski sud za ljudska prava trenutno bavi u vezi sa Srbijom jeste slučaj Đurović i drugi protiv Srbije, kolokvijalno, slučaj „zvučni top“, odnosno slučaj „sonično oružje“.
U poslednjoj deceniji zbog ovoga promenjeni pravilnici o nadzoru i zaštiti u kaznenim ustanovama, promenjene su i ingerencije Poverenika za informacije od javnog značaja i brojne druge pojedinosti u zakonima.
Beljanski objašnjava da promena zakona „nije uvek zagarantovana“ i da takve odluke zavise od „prirode slučaja - da li se radi o sistemskom problemu ili o pojedinačnom propustu“.
„Recimo, posle slučaja nestalih beba donet je poseban zakon i uvedena mogućnost da se u domaćim sudovima traži naknada štete.
„U drugim situacijama, kada nije reč o lošem zakonu nego o pogrešnoj primeni postojećeg, sudovi jednostavno nisu pravilno primenili pravo“, naglašava advokat.
Dodaje da su ovakvi slučajevi češći, „u kojima se govori o torturi, povredi prava na privatnost, poput prisluškivanja i slično“.
„Ako se radi o krivičnim postupcima, moguće je i ponovno suđenje u Srbiji, što ponekad dovodi do drugačijeg ishoda“, kaže Beljanski.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.
Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar