Kako je 021 pisao, ova dva najbolja prijatelja drugi put su pešačili za bolesnu decu, skupljajući novac na potpuno drugačiji način od onog na koji smo svi navikli - prodajući korake i pređene kilometre društveno odgovornim kompanijama. Pre dve godine su skupili više od tri miliona dinara pešačeći od Beograda do Niša, a njihova akcija je pokrenula lavinu reakcije građana, te je na kraju prikupljeno neophodnih sedam miliona dinara za pomoć gradnji hemato-onkološkog odeljenja za lečenje dece u Nišu. Ovu akciju - gradnje bolnice, Nurdor je sproveo samostalno.
Dve godine kasnije, dva prijatelja imala su mnogo veća očekivanja, ali i više iskustva iza sebe i samouvereno su krenuli u pešačenje kako bi prikupili novac za gradnju nove Roditeljske kuće Nacionalnog udruženje roditelja dece obolele od raka. Ovog puta su pokrenuli aplikaciju
"Pruži korak" i uključili građane u inicijativu koja i dalje traje, a koja se sastoji u pešačenju i evidentiranju pređenih kilometara, koji se konvertuju u dinare.
021: Šta je ove godine bilo drugačije u odnosu na 2017. godinu i tadašnju akciju pešačenja?
Bogdan: Mislim da smo nas dvoje logistički samouvereniji u organizaciji, znali smo svaku krivinu na ruti, odlučili smo se na nešto što smo već prošli i to nam je bila olakšavajuća okolnost. Otežavajuća nam je bila novina u vidu aplikacije i mnogo posla koji su programeri morali da obave da bi ona radila, a od trenutka lansiranja smo naišli na ogromno interesovanje građana, pa je aplikacija otežano radila. U najpozitivnijem smislu, ovakve 'poteškoće' nam nisu dale mira. S druge strane, nas dvoje smo tokom te prve šetnje postali 'radni drugovi' jer je to iskustvo koje dvoje ljudi mnogo zbliži. Posle toliko godina prijateljstva, naučili smo da komuniciramo i bez reči.
Tamara: Ono što se nije promenilo je činjenica da smo mi i prošlog, a i ovog puta verovali u ono što radimo i efekat koji će to proizvesti. Ništa nas nije obeshrabrilo, a sve je i prevazišlo naša očekivanja. Sve vreme nas je gurala sigurnost da radimo ispravnu stvar.
021: Ruta je možda bila poznata, ali je bila dugačka i naporna. Imali ste nekoliko stanica za noćenje, kako vam je bilo u gostima?
Tamara: Veći broj mesta u kojima smo odmarali je bio kod porodica čija su se deca lečila od raka ili kod volontera Nurdora, što je zaista posebna stvar i jedno posebno emotivno putovanje. Rasli smo i individualno i zajednički u interakciji s ljudima koji su nas zbrinuli, takva srdačnost i energija je nešto neverovatno i stvarno nam je celo to iskustvo s porodicama bila regeneracija. Uživali smo i zaista smo zahvalni na svakom trenutku, ovo je iskustvo koje te promeni.
Bogdan: Zamislite kakvo je posebno iskustvo za jednu prosečnu osobu koja je navikla na rutinu da u osam dana promeni osam kreveta i jastuka, osam mirisa, osam kupatila, osam energija različitih domaćina. Sve to utiče na čoveka, ali ima ogroman doprinos i pomaže nam da idemo dalje. Ima svoj šarm.
Tamara: U jednom od gradova smo imali ponudu da noćimo u odvojenoj kući od porodice, što smo odbili jer smo shvatili da nam je dragocenija energija koju dobijamo od ljudi s kojima se srećemo, a naročito kad sretnete svu tu decu izlečenu od raka ili u procesu lečenja.
021: Kako je izgledao prosečan dan, ispunjen šetnjom?
Bogdan: Kretali smo u šetnje između osam i devet ujutru. Do 12 sati smo pešačili bez pauze, a oko podneva bismo pravili prvu pauzu, nakon nekih pređenih 12 kilometara. Tada bi nam obično ostalo nekih dvadesetak kilometara i tu deonicu bismo cepkali u skladu sa onim što nam telo govori. Uglavnom su nam Tamarini žuljevi bili vremenski orijentir za pauzu.
021: Koliko ste novca prikupili, a koliko je ukupno potrebno za izgradnju ove Roditeljske kuće?
Tamara: Ukupan budžet za ceo projekat nove Roditeljske kuće je 150 miliona dinara, što jeste ambiciozno, ali Nurdor ima iskustvo izgradnje bolnice u Nišu, gde su sredstva bila istog raspona. Lično mislim da je i dobro što je projekat bio tako skup jer smo pokazali da Nurdor to može, a sve se radilo putem donacija i društvene odgovornosti. Upravo je iskustvo dalo vetar u leđa Nurdoru i za ovu kampanju, sigurna sam da ćemo uspeti. Što se tiče naše akcije, još uvek nismo sračunali koliko je to tačno novca, a malo nas je iznenadilo i to što je reakcija javnosti bila baš dobra. Društveno odgovorne kompanije se priključuju svakog dana, a ljudi i dalje preuzimaju aplikaciju. Odziv će biti još veći nego što smo očekivali, ali sračunaćemo sve 4. oktobra i rezultate objaviti 5. oktobra, kad se završava i akcija na aplikaciji.
021: Neki su se pitali - zbog čega da podrže projekat za Beograd, a nisu iz ovog grada. Neki su se pitali i zašto se ova akcija baš ovako sprovodi. Kako vi gledate na ova pitanja?
Bogdan: Ovaj projekat nije za Beograd i decu iz Beograda, već od nacionalnog značaja i to je važno napomenuti. Deca koja žive u Beogradu u celoj svojoj nesreći imaju jednu sreću, a to je da mogu da odu svojoj kući nakon lečenja. Deca iz unutrašnjosti nisu u prilici da spavaju u svojim krevetima već tokom lečenja bi morala da se snalaze po Beogradu. Nurdor ima tri roditeljske kuće u Beogradu, ali kapaciteti nažalost ne podržavaju zahteve i potrebe roditelja i dece i zato se Nurdor odvažio da izgradi novu kuću i konačno zadovolji sve potrebe porodica.
Tamara: Dosta ljudi se pitalo za 'pravu' svrhu aplikacije i zbog čega uključene kompanije-donatori jednostavno samo ne doniraju novac, već se radi ovako. Zašto se reklamiraju i zašto se uključuju građani? Ljudi bi trebalo da pokušaju da sagledaju ovu situaciju iz šireg ugla, a to je činjenica da biti društveno odgovaran ne znači samo finansijski i materijalni aspekt, već i uključivanje ljudi u jedan pokret, dizanje svesti o problemu koji postoji, isticanje onog dobrog među ljudima. Na kraju dođete do materijalnog rezultata, ali je taj efekat pokretanja društva mnogo značajniji i duži.
Bogdan: Sve uključene kompanije svakako doniraju novac preko svojih donatorskih programa, ali je ovo bila prilika da se čuje za Nurdor i da se potpuno namenski uradi priča za decu, za celo društvo, pa i za svakog uključenog pojedinca. Ako hoćete tako da gledate, pešačenjem činite i mnogo za svoje zdravlje. Novac doniran kroz ćutnju je ipak samo novac, ali novac doniran kroz pokret je mnogo više od toga.
Tamara i Bogdan u četvrtak su okončali svoju osmodnevnu šetnju Maršom solidarnosti u Beogradu, u kojem im se priključio veliki broj građana.
Komentari 8
Kripto majner
Dakle, radi se o tome da se odgovornost prebaci na plebs, na obične ljude koji eto žive i rade tek da bi opstajali u životu. Znači odgovorni smo ti i ja što ne šetamo, a kompanije bi vrlo rado uplatile mnogo više nego ih sprečavamo mi lenštine jer nećemo da šetamo. Umesto da odšetamo do banke i nazad, uplatimo koliko možemo, mi ćemo navodno ispadati humani u društvu jer smo instalirali aplikaciju i šetamo kao sumanuti. Objektivno razmislimo sad, da li kompanijama trebamo zaista mi i naše hodanje kao izgovor da pomognu? Drugo, odgovor zašto se toliko potencira instaliranje neke aplikacije se možda krije u mom nazivu. Razmislite, odakle njima novac da ga daju dalje i koja je poenta pešačenja ako će pare svakako da daju, a ništa ne dobiju? Što onda odmah ne bi dali novac, bez mog koračanja? Nažalost, više koračamo nego što razmišljamo.
Anon
Dragan
Zašto firme ne uplate novac direktno tamo gde treba i da bude dostupan istog momenta?
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar