"U Srbiji se problemi rešavaju s nekoliko godina zakašnjenja"

Faktički, osnovni uslovi za dobrobit dece ne postoje, počev od odgovarajućeg zakonskog okvira kog bi se potom svi organi pridržavali. Da ne postoji prava volja da se država ovom temom bavi pokazuje i način na koji se u Srbiji menjaju pravna akta.

 

O situaciji u Srbiji, pravnom okviru, ali i aktivnostima kojima se bave razgovarali smo na okruglom stolu sa pomoćnicom Lokalnog ombudsmana u Novom Sadu Stojankom Varajić i sa advokaticom u Centru za prava deteta Marijom Petrović.

 

Kako Srbija stoji kada je reč o zakonima koji se odnose na zaštitu prava deteta?

 

Marija Petrović: Katalog prava je zapravo velik, a sa svojih 15 godina iskustva u ovoj oblasti, mogu da kažem da se od ratifikacije Konvencije o pravima deteta pre 30 godina radilo puno i u Srbiji. Međutim, postoje međunarodni akti koje je Srbija potpisala, ali nije ratifikovala, poput trećeg opcionog protokola koji ide uz Konvenciju, a omogućava deci da samostalno istupaju s problemima pred Komitet za prava deteta Ujedinjenih nacija. Aktuelno je usvajanje novog Zakona o deci i o dečjem ombudsmanu, koji je trebalo da bude usvojen do kraja godine, ali još uvek nije ušao u skupštinu. Ideja donošenja tog zakona bila je da se nedoumice u tumačenju drugih propisa u praksi otklone, ali nije sasvim jasno šta se ovim zakonom htelo postići kad pogledate nacrt. Mi smo uputili primedbe i videćemo šta će biti usvojeno.

 

Stojanka Varajić: I Zaštitnik građana Novog Sada bio je na javnoj raspravi u Novom Sadu. Pohvalno je da se uvede nova institucija kao specijalizovani organ za prava deteta jer može kvalitetnije da radi, a da se ne rasipaju resursi i vreme na druge opšte probleme. Kao kancelarija lokalnog ombudsmana, imali smo neke primedbe na tekst nacrta i uputili smo ih ministarstvu. Bilo bi dobro da se ovakav zakon zaista usvoji.

 

Marija Petrović: Nevladine organizacije koje su u ovoj temi zalažu se za uvođenje dečjeg ombudsmana, na nacionalnom nivou. On postoji već u Vojvodini na pokrajinskom nivou kao zamenik za prava deteta, imaju ga neke lokalne samouprave, ali se ispostavilo da aktivnosti i kvalitet rada umnogome zavise od personalnih rešenja i to nikada nije dobro. Tako je došlo do pada kvaliteta rada kad je nekadašnja zamenica otišla i kada je postavljena nova osoba koja nije imala kapacitete, ni ambicije za ovu temu. 

 

Šta ste vi konkretno radili u ovoj oblasti i kakve ste imali rezultate? Šta ste naučili u radu na zaštiti prava dece u Srbiji?

 

Stojanka Varajić: Lokalni obmudsman, prethodno Zaštitnik građana Novog Sada, postoji devet godina i to je relativno kratak period. Postupamo po žalbama građana i to su uglavnom u pitanju komunalne teme - građane više zanima zbog čega nemaju kanalizaciju u ovom trenutku i to su njihovi svakodnevni problemi. Naravno, svaki građanin nam može podneti predstavku i kada je reč o kršenju prava deteta i mi ćemo tu postupati. Nemamo specijalizovanog zamenika za prava deteta, ali smo imali brojni inicijative, na primer sa Centrom za usvojenje i hraniteljstvo, jer smo smatrali da je potrebno da se edukuju hranitelji, voditelji slučaja, socijalni radnici, pedagozi i ostali koji rade u ovoj oblasti zaštite dece. Organizovali smo i sproveli šest edukacija za ukupno 120 ljudi, uključujući novosadske hranitelje, a flajere sa ispisanim dečjim pravima podelili smo i deci. Akcenat nam je bio na zaštiti dece od nasilja i zato je jako bitno da deca znaju kome mogu da se povere ako trpe nasilje. Nedavno smo predstavili novo istraživanje o položaju romske dece u školama koje smo podržali, a sprovelo ga je udruženje žena "Romena", koje je bilo veoma potrebno i dugo nije rađeno. Utvrđeni su brojni problemi, između ostalo da nema dovoljno personalnih asistenata u školama, da veliki procenat dece ne završava osnovnu školu, da porodice u kojima su ova deca žive u nehigijenskim uslovima, da i dalje ima ranih brakova...

 

Marija Petrović: Centar od osnivanja 1989. godine radi samo i isključivo na unapređenju sistema prava deteta, a zajedno sa Unicefom smo do izvesne tačke izgradili ceo sistem zaštite dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Imamo predstavnika i u republičkom savetu za prava deteta i praktično imamo uvid u sve odluke, kao i pravo glasa. Najviše smo ponosni na monitoring prava i u tom smislu smo predvodili i koaliciju nevladinih organizacija za pisanje izveštaja za Komitet za prava deteta. Najviše smo se bavili maloletničkim pravosuđem i mogu da kažem da on funkcioniše na najvišem nivou. Krajem prošle godine je upravo Centar sa svojoj grupom mladih napravio interaktivnu platormu koja na način pristupačan deci daje osnovne instrukcije kako da najmlađi ostvare svoja prava u zdravstvu, obrazovanju, zaštiti od nasilja i alternativnoj brizi.

 

 

Gde sve kaskamo i kako da unapredimo zaštitu naše dece?

 

Stojanka Varajić: Potrebno je obezbediti doslednu primenu svih zakona i podzakonskih akata, a pre svega Konvencije o pravima deteta, u potpunosti. Naravno, potrebne su nam i edukacije na lokalnom nivou, a Zaštitnik ih je radio nekoliko, između ostalog sa vaspitačima i vaspitačicama u vrtićima, na temu rodne ravnopravnosti. U školama smo radili edukacije baš na temu primene konvencije i može se zaključiti da su deca vrlo pametna i znaju svoja prava. Ovakvih aktivnosti nam treba više i naročito da se govori o inkluziji deci koja imaju dodatne potrebe, poput osoba sa invaliditetom, dece sa smetnjama u razvoju. Kad se ljudi, a naročito najmlađi, dobro upoznaju, shvate da smo svi isti i da imamo ista prava, kao i obavezu da se međusobno poštujemo. Jedan od osnovnih principa je nediskriminacija i ona obuhvata mesto življenja, poreklo, socijalni status, nacionalnost, obrazovanje roditelja - svako dete bi trebalo da bude jednako bez obzira na to gde ide u školu. Ako jedna škola ima veći broj personalnih asistenata, normalno da će ta deca lakše i brže usvojiti znanje od drugih škola i već tada govorimo o diskriminaciji i ugrožavanju prava dece. Zamislite kako je tek u nekoj seoskoj sredini.

 

Marija Petrović: Mnogo problema postoji u sistemu zbrinjavanja dece u institucijama i to pitanje nije rešeno, iako je uloženo mnogo truda. Istraživanja su pokazala da oko 70 odsto dece smeštene u domovima nema ni osnovno obrazovanje, niti bilo kakav pristup obrazovanju i to je izuzetno veliko kršenje prava. Naše istraživanje sa školskom decom pokazalo je da je došlo čak do vidljivog pada u domenu rodne ravnopravnosti, između ostalog kod stavova dece o ulozi žene u društvu. Stavovi su, iako se tako ne čini, zapravo postali konzervativniji i to nas je iznenadilo. Nažalost, svaka priča o rodnoj ravnopravnosti završi se na pričama. Pitanje je ogromno i šta može da se učini na lokalu. Istraživanja su pokazala i da zaposleni u lokalnim samoupravama misle da je njihov uticaj na život dece izuzetno mali, što nije tačno jer se na lokalu reguliše mnoštvo pitanja o kojima ne brine država. Opštine mogu i treba da podignu svoja ulaganja u oblast kulture za decu jer je ona za najmlađe vrlo bitna.

 

 

Kakva je komunikacija Centra za prava deteta sa nadležnima?

 

Marija Petrović: Ranije smo imali mnogo bolju komunikaciju. Nije da institucije neće da komuniciraju, one jesu otvorene prema NVO koje postoje dugi niz godina, već je problem što je opšti nivo znanja donosilaca odluka na republičkom nivou u poslednje vreme nešto niži nego ranije. Kako se i zašto to dogodilo, ne umem da objasnim. Stvari se često rade 'ad hoc', bez jasnog plana šta se time želi postići. Neki procesi koji su ranije započeti su nastavljeni, neki su malo skrajnuti, svaka politika ima svoje prioritete, ali ono što nije jasno je na osnovu čega se ti prioriteti postavljaju. Iz nekog razloga, kako se uređuje postupak za ostvarivanje prava u Srbiji ne prati razvoj materijalnog prava. Zbog toga imate propuste u praksi - ne zato što prava nisu propisana. Imate pojavu da neka deca dobiju sve zato što naiđu na edukovanog i angažovanog vaspitača, socijalnog radnika i druge u sistemu koji imaju entuzijazam, a neka deca ne dobiju ništa. Ovo je primećeno godinama unazad i, iz mog iskustva, uvek prođe nekoliko godina od uočavanja problema do rada na njegovom rešavanju. Tako je inkluzija uvedena pre 10 godina, ali je za naš nespreman sistem bio ambiciozna i zato nije realizovana na najbolji način. 

 

Više o aktivnostima Lokalnog ombudsmana saznajte OVDE, a o aktivnostima Centra za prava deteta saznajte OVDE.

--------------------

Projekat "I ja imam prava" finansijski je podržao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u članku nužno ne izražavaju stav sekretarijata.