Lokalne heroine, globalna borba: Žene i ženska udruženja koja se bore za ravnopravnost žena na selu

Dragana Prica Kovačević

dragana@021.rs

Info

07.12.2024.

16:18 > 09:05

"Muškarac i u ratu ima odmora. Žena-borac i kad je odmor ima posla", napisao je Mirko Tepavac Beli o partizankama tokom Drugog svetskog rata.

Lokalne heroine, globalna borba: Žene i ženska udruženja koja se bore za ravnopravnost žena na selu

Foto: 021.rs (ilustracija)

U sličnoj situaciji su i žene na selu. One neretko ustaju i pre nego što sunce izađe, a rade do kasno uveče, i to sve, od teških poslova u poljoprivredi, pa do kućnih poslova i brige o članovima porodice. I dok se o rodnoj ravnopravnosti u poslednje vreme sve više, iako nedovoljno, priča, žene u ruralnim krajevima ostaju nekako nevidljive.

Ove žene su višestruko diskriminisane, prvo po osnovu pola, pa onda po osnovu geografske pozicioniranosti u naseljima gde im infrastruktura ne dozvoljava da žive u skladu sa standardima savremenog doba. Najteže je starijim ženama, naročito onima koje žive u samačkim domaćinstvima.

One koje osvetljavaju njihove probleme već decenijama unazad, pionirke su borbe za prava žena na selima, i uopšte.

Zato smo na tu temu razgovarali sa Ljiljanom Nešić iz organizacije "Žene za mir" i Malinom Stanojević iz Udruženja žena "Sačuvajmo selo".

Malina Stanojević rođena je 1954. godine u Donjoj Beloj Reci kod Priboja, mestu koje ima manje od 1.000 stanovnika. Kao mlada se zaposlila u Fabrici automobila Priboj, kao projektantkinja i izvođačica elektroradova, što je, u to vreme, bio neobičan posao za ženu.

"Borila sam se da promenim to mišljenje, da mogu da uradim sve što mogu i muškarci, da nema potrebe da me gladaju kao da sam iz druge klase u odnosu na muškarce", kaže Malina za 021.rs.

Priseća se i kako je bilo biti žena u periodu njenog odrastanja.

"U vreme mog odrastanja položaj žena je bio težak, u punom smislu te reči. Žene na selu bile su totalno nevidljive. Ja sam iz Donje Bele Reke došla da radim u Priboj u FAP, pa sam se udala za čoveka sa sela, tako da seoski život poznajem odlično", kaže ona za 021.rs.

Na početku se, kaže, okupilo njih pet da osnuju udruženje koje je kasnije preraslo u organizaciju koja aktivno radi na osnaživanju žena i u tome uspeva.

"Znam da su žene na selu sposobne, znam da imaju zdrav rezon, i onda je najmanje što sam mogla da uradim za njih je da krenem da im otvaram sve mogućnosti koje su im na raspolaganju, a da one nisu ni svesne toga. Htela sam na nekin način da pokušam da taj položaj žena na selu i sve što one rade olakšam, da dobiju više vremena za sebe, da počnu da primenjuju nove tehnologije, da ih izvučemo iz anonimnosti", objašnjava sagovornica 021.rs.

Ljiljana Nešić jedna je od osnivačica Udruženja "Žene za mir" koje je osnovano 2007. godine, a aktivizmom se bavi još od devedesetih.

Kako kaže za 021.rs, od ranog detinjstva je znala šta neće i šta joj smeta, ali nekako to nije umela da prepozna.

"U stvari, umela sam da prepoznam, ali nisam umela da nazovem to pravim imenom. I onda, družeći se sa prijateljicama, ja sam videla da tu nešto ne štima, da su žene jako opterećene, da postoji nepravda. Rešila sam da vidim šta je to što ja mogu da učinim, prvo za sebe, pa onda za druge žene koje ne prepoznaju šta se oko njih dešava i kako da se izbore. Tako sam davne 1994. godine, sa još 15 hrabrih žena, odlučila da napravim prvi SOS telefon za žene", navodi Ljiljana za 021.rs.

Počeci su, priseća se, bili strašni, jer bez obzira na to što je prošla obuku Autonomnog ženskog centra, postojala je sumnja da li to doro radi i da li će možda nešto pogrešiti. Međutim, ubrzo je to prevazišla.

U vreme kada je ona počinjala, nije bilo Zakona za sprečavanje nasilja u porodici. Teško je bilo i u samom Leskovcu, a naročito u Jablaničkom okrugu koji je jako razuđen.

"Međutim, pošto ni oni ništa nisu znali iz insitucija, tada mi je bilo mnogo lakše da sarađujem sa njima, oni su bili saradljiviji, jer su i oni želeli nešto da uče i dolazili smo do zajedničkih rešenja. Sada je mnogo teže za saradnju, zato što su i oni prošli te neke obuke koje su morali, zato što oni misle da sve znaju, da su oni jedini relevantni koji mogu da daju podršku i pomoć ženama žrtvama nasilja. Negde su nas potpuno skrajnuli kao da negde i ne postojimo iako smo mi dugi niz godina izrađivale različite analize, učestvovale u različlitim strategijama i dale svoj doprinos da bi svi ovi zakoni i došli na skupštinu i usvojili se. To mogu baš ponosno da kažem da su to radile ženske organizacije, ne institucije i da su one bile inicijatorke svih ovih zakona koje sada imamo", ističe Ljiljana Nešić.

Nešić podseća da su se u ranom periodu SOS telefona žene sa sela javljale vrlo sporadično, jer nisu znale kome da se obrate.

"Žene sa sela se uglavnom bave poljoprivredom i one su najčešće prestare za posao, premlade za penziju i onda zavise od svojih muževa i onda one nemaju kontakt sa nekim spoljnim svetom i to je jedna mučna i tužna slika žene sa juga Srbije. U ranijem periodu negde do nastanka pandemije koronavirusa, nama su se jako malo obraćale žene sa sela. Međutim kad je krenula pandemija, mi smo znale da postoje te žene kojima je sve uskraćeno. Zatvorene su ambulante, zatvorene su apoteke", kaže naša sagovornica.

Onda su, navodi, došle do ideje da treba da posete te žene i vide šta je njima potrebno.

"Mi smo krenule sa setom radionica. Stvarno je bila tužna slika koliko žene na selima ne znaju koja su njihova prava, šta sve one mogu, koji su to zakoni na koje mogu da se pozovu, na primer kada idu kod lekara. Napravile smo i šest punktova podrške, u svakoj opštini po jedan. To su žene sa kojima smo mi počele da radimo i onda nas one upućuju i organizuju radionice", kaže Nešić i dodaje da su tako stavile fokus na žene koje žive u ruralnim sredinama, jer su "one ceo život radile za druge i nisu ni o čemu odlučivale".

Nešić kaže da se njih retko sete i njihova deca i najbliži.

"A da ne pričamo o državi, koja ih se seti samo kada je glasanje, da dođu da im donesu paket i da lobiraju za siguran glas", ističe ona.

Smatra da svojim radom jesu osnažile žene, razgovarajući o bezbednosti, ljudskim pravima, reproduktivnom zdravlju...

Udruženje žena "Sačuvajmo selo" bavi se ekonomskim, ali i svakim drugim osnaživanjem žena.

"Bavimo se svim što može da pomogne ženi na selu da otvori oči i shvati da je ona važan faktor, u zajednici, na selu i u državi", navodi Malina Stanojević.

Kako kaže, na početku je dosta pričala i sa muškarcima, kod kojih su stereotipi bili vrlo jaki.

"U selu još žive višegeneracijska domaćinstva i svi se oni tu pitaju. I ako bi ona i htela nešto, prvo mora da prođe taj test, 'što to ideš, gde to ideš, šta će to da te nauče', i kojekakve druge stvari koje smo prevazilazile, negde s mukom, negde lagano. I tu sam shvatila da je glavni faktor ženu materijalno osnažiti. Jer, šta god da mi pričamo i kako god da pričamo i gde god da ih zovemo na edukaciju, ako nemaju spoznaju da će posle toga nešto dobiti za svoje domaćinstvo, tipa plastenik, opremu bilo koje vrste koja će joj pomoći u bavljenju tim poslom kojim se svakako bavi. Ako ne dobija taj neki impuls, onda jednom će doći, već drugi put ima problem da se bori s ukućanima", objašnjava Stanojević za 021.rs.

Između ostalog, žene iz Udruženja "Sačuvajmo selo" imale su digitalnu obuku, naučile su da koriste kompjutere, dobile su laptopove. Sada svaka ima svoj mejl.

"Naučile su da zakažu Zoom konferenciju. To je njihov sastanak, jer one nemaju mogućnost da se druže ne znam koliko, nego uveče kad sve namire, onda se tako druže, šale, menjaju recepte, to je poseban događaj uveče dok se one konektuju", priča Stanojević.

Kako kaže ona, razlike između života u gradu i na selu su velike.

"Najveći problem je status žene. Ona je bila u primarnoj porodici i kada se uda ona je kao sluga. Njeno je da pere, sprema ručak i radi sve što treba i da se ništa ne pita. Jednostavno samo da sluša. Neki muškarci, čak i u ovo vreme, posmatraju žene kao neko svoje vlasništvo", priča Stanojević.

Ljiljana Nešić naglašava da postoje razlike čak i između onog što mi smatramo selom, a što može biti čak i dobro infrastrukturno opremljeno mesto i zabačenih ruralnih sredina.

"Da bismo mi došle do tih žena, mi moramo da pešačimo od tri do pet kilometara, jer čak nemamo ni put, one su odsečene od puta. Ja ću da navedem jedno mesto, Gagince, gde kada je kiša, kada su snegovi, kada je zima, žene su apsolutno odsečene od svega. Reka odnese put i dok ne okopni sneg, njima nema izlaska iz tog sela", kaže ona.

Ona daje primer i Opštine Crna Trava, gde ne postoje ni ginekolog, ni pedijatar.

"Najbliža zdravstvena stanica im je Vlasotince. One nemaju čak ni mobilnu pokrivenost. Imaju samo jednu mrežu, gde čak ne mogu ni sa svih mesta u opštini da uhvate signal. Ranije su imale neki kombi prevoz, koji je saobraćao jednom do Leskovca. Od pre tri godine im je i to ukinuto. Imaju jedino autobus koji ide samo kada rade škole. Subota, nedelja, praznici, raspust, te žene apsolutno nemaju nikakav prevoz da bi mogle da dođu ako su bolesne ili mora neko da ih doveze ili je ona konjska zaprega, ko ima konje", priča naša sagovornica.

Kako kaže Nešić u Lebanu postoji jedan punkt podrške, žena, privatna preduzetnica, koja zapošljava samo žene.

"Da bi došle na posao, žene pešače i po šest kilometara, jer nemaju prevoz. Ali nakon naših radionica nekako su se osnažile i njih tri su ostale da i dalje rade. Nekako smo napravile neku mapu ko će kako kad koga da pokupi. To je cela jedna mreža. One dele troškove benzina, tako da nađu nekog ko će da ih odveze, one plate za taj benzin, ali ne odustaju jer su shvatile koliko je važno da žena bude aktivna i da ne zavisi od svojih muških srodnika, već da treba da ima svoj dinar. Pa smo mi od ovih svojih jadnih i bednih honorara sakupile novac, da jedna od njih položi i dobije vozačku dozvolu i od ove godine one su kupile neki automobil", kaže Nešić i zaključuje da su "baš ponosne na te žene koje ne odustaju".

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

Seoska žena - iza polja i tišina

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.