Maske: Stari običaj ili povod za dobar provod

Jednom godišnje, kada se sneg otapa i zima polako dopusti proleću da zauzme njeno mesto, neobične prilike pojavljuju se u dalekoj švajcarskoj dolini.

Čegata su ljudi ogrnuti u životinjske kože, sa ogromnim kravljim zvonima oko struka, i drvenim maskama koje im prekrivaju lica.

Manuel Blocer se i danas seća šta je mislio kada ih je kao dete, prvi put video.

„Bio sam uplašen, ali sam ipak hteo da ih vidim. Odakle su se pojavili u sred noći? Iz planine? Gde su otišli? Nisam znao."

Običaji Čegata tradicije ostali su obavijeni velom tajne, ali je umetnost pravljenja maski još uvek vrlo živa.

U ovoj maleckoj radionici, Albert Ebener pravi drvene maske već pedeset godina. Danas, dok seče i teše drvo, strašno lice se polako pojavljuje na površini.

Na zidovima Albertove radionice, vise maske koje imaju prave zube i kosu a koje su pravili njegov otac i deda.

„Mislim da je reč o paganskom ritualu," rekao je. „Nešto što ima veze sa suncem, i proterivanjem zime."

Tokom šetnje kroz selo Kipel u oblasti Ločental novi detalji polako iskrsavaju.

Malo se šta ovde promenilo tokom vekova. Drvo se ovde ne koristi samo za izradu maski, već i za kuće. Mnogi su ih podigli na drvene stubove kako bi se zaštitili od najezde miševa. Drva se koriste i za ogrev, ona su takoreći osnovni način zaštite od hladnih zima.

Ovo je bila jedna od najsiromašnijih švajcarskih oblasti, ističe lokalni turistički vodič Adrijan Šnajder, i najobičnija glad bi mogla da bude osnova za nastanak Čegata legende.

„Postoji priča o ljudima koji su živeli na senovitoj strani doline i nisu imali dovoljno hrane".

„Pa su prelazili na sunčanu stranu, gde je bilo više hrane i ljudi su bili bogatiji - kako bi krali. „Kada bi išli u pljačku, lice su skrivali ovakvim maskama."

U muzeju u Kipelu, tradicija starih drvenih maski čuva se sa velikom pažnjom. Po zidovima su izložene maske koje datiraju iz osamnaestog veka.

Antropolog Tomas Antonieti ističe: „ One su pravljene od drveta, da bi ih ljudi spaljivali nakon nošenja."

Tokom dugih hladnih zima, imali bi vremena da naprave nove.

Tomas objašnjavada da je bez obzira na originalnu Čegata tradiciju, ona postala važan deo crkvenih običaja.

Obučeni u kože životinja, sa maskama na licu, pojavljuju se na početku februara tokom poklada, i njihov broj dostiže najveći broj tokom februarski karnevala koji imaju religiozni karakter.

„To je bila prilika za mlade ljude da se sretnu i upoznaju", objašnjava Tomas.

„Tamo bi mladići pokušavali da flertuju sa devojkama jer kada se jednom ožene takve zabave više nisu bile za njih."

U Čegata oblasti, dvadesetpetogodišnji Manuel Blocer priprema se za Mrsni četvrtak.

Mesto okupljanja obično se čuva u tajnosti, ali kada se jednom nađete unutra, osećaj je neverovatan.

Mnogo maski i životinjskih koža od kojih su neke medveđe, a tu je i snažan stereo sistem.

Ovde Manuel provodi vreme sa svojim društvom.

Njegova Čegata garderoba sastoji se od dugih pantalona koje prekrivaju i cipele. U siromašnim selima gde bi svako imao po jedan par cipela, one su smatrane pravim blagom.

Potom na ramena i ruke dolazi takozvani okvir, kako bi izgledao krupnije ; pojas oko struka, i na kraju, naravno, maska.

Da li je spreman da izađe i pronađe devojku?

„Ne, ne", odgovara uz osmeh. „Ovde više ne vladaju ti starinski običaji, moderni smo i mi."

Dok su nekada u Čegata tradiciji učestvovali samo mladići, danas učestvuju i žene i muškarci, i staro i mlado.

On odlazi u noć sa ostatkom grupe koja je slično odevena, dok im maske prekrivaju lica.

Možda će pojuriti neke turiste ili lice protrljati snegom, ali je glavni razlog ovog prerušavanja da se dobro provedu i očuvaju plamen ove neobične tradicije.