Juraj Hrženjak ima 102 godine.
Rođen je u Bjelovaru 10. marta 1917, u trenutku kada je svet i dalje bio preokupiran Velikim ratom, najvećim koji je čovečanstvo do tada videlo.
Tokom te četiri godine evropsko tlo dobilo je krvavocrvenu boju, stradali su milioni, pala su carstva i ništa više nije bilo kao pre.
Naravno, mislilo se da rata više neće biti.
Nekoliko decenija kasnije Veliki rat dobio je naslednika i epitet Prvi, a mladi Hrženjak je otišao da se bori.
Zašto?
„Borio sam se protiv fašizma, ništa drugo", jednostavno odgovara za BBC na srpskom.
„Kao i svaki pošten čovek u to vreme, borio sam se protiv zla koje je čovečanstvu namenio nemački i italijanski fašizam.
„Borio sam se za opšte dobro, za ljudske vrednosti, za međusobnu ljubav, prijateljstvo i bratstvo. Sve ovo što sada ističe papa Franja", kaže Hrženjak.
Svakog 9. maja svet obeležava Dan pobede nad fašizmom, u čast istog datuma iz 1945. kada je feldmaršal Vilhem Kajtel u Berlinu potpisao bezuslovnu kapitulaciju Nemačke.
Nekoliko dana ranije, 2. maja, Sovjetska zastava zavijorila se iznad razrušenog Rajhstaga u Berlinu, kada je nastala jedna od najpoznatijih fotografija u istoriji.
Sedam decenija nakon rata deluje da je 9. maj jedini dan u godini kada je ceo svet na istoj strani.
Najupečatljivija proslava uvek je u Moskvi, kada se sa vojne parade na Crvenom trgu čuje gromoglasno „ura", dok Besmrtni puk maršira gradovima širom sveta - pa i u Beogradu.
Zašto je 9. maj bitan?
„Zato što označava rođenje nove Evrope", kaže za BBC na srpskom istoričar Predrag Marković.
„I u smislu kraja rata koji je zapretio da uništi sve evropske vrednosti i u smislu početka evropske zajednice, kao jednog od najuspelijih eksperimenata u prevazilaženju mržnje i ratova".
Procenjuje se da je na prostorima bivše Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata život izgubilo od 800.000 do 1.200.000 ljudi, od čega oko pola miliona civila.
„Najviše su stradali Srbi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, dramatično više od svih ostalih, a te traume su kasnije imale veliki uticaj na njihovo ponašanje tokom devedesetih", kaže Marković.
Međutim, na ovim prostorima se 9. maj dugo nije obeležavao, a Marković kaže da su krivci za to jugoslovenski komunisti.
„Oni su napravili veliki problem sa antifašističkom tradicijom, jer su imali taj arogantan stav da je njihov antifašizam poseban.
„Njima to uopšte nije bio važan dan - imali su neki njihov kalendar praznika koji je trebalo da pokaže njihovu ekskluzivnost".
Kada je 1939. Hitler pregazio Poljsku, svet se ponovo našao u ratu svetskih razmera, koji je na Balkan stigao tek dve godine kasnije, donevši i socijalnu revoluciju.
Deo Narodnooslobodilačke borbe bio je i Hrženjak, koji kaže da se od samog početka borio protiv fašista.
„Od prve do šeste ofanzive. Negde kao vojnik, negde kao komesar voda, čete, bataljona, odreda, brigade... Čuvene Druge ličke brigade.
„Tamo sam bio zamenik komesara. Posle sam isto bio u diviziji, pa u Prvom hrvatskom korupsu".
Čega se seća iz tog perioda?
„Sećanje koje me celog života prati je užasna situacija za običnog čoveka i seljaka, radnika. Kud ga je mlatio fašizam, tu ga je mlatila i priroda. Nije bilo ni hrane, ni odeće, ni obuće", navodi Hrženjak.
Kako kaže, partizani su tek 1943. godine, nakon pobede nad italijanskim fašistima, došli do nešto veće količine hrane, kojom su snabdevali bolnice pune ranjenika - naravno, one koje su do tog trenutka opstale i do kojih nisu došli fašisti ili ustaše.
„Ustaše su bili veliki gadovi hrvatski, bili su gori od nemačkih fašista", ističe Hrženjak.
„Krvoločni su bili, sa mržnjom prema Srbima, svima koji su drugačije mislili i koji nisu prihvatali fašizam. Sve njih su uništavali i ubijali".
Rat je bio naročito krvav u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, gde je NDH formirala logore u koje su slali sve protivnike režima, Srbe, Jevreje i Rome.
Broj žrtava u tim logorima i dalje je predmet sporenja, ali brojke idu i do nekoliko stotina hiljada.
„Na primer, u ličkom logoru Jadovno, prema nekim procenama, pobijeno je 43.000 ljudi. Istoričar Slavko Goldštajn kaže 27.000, a ja mislim da je oko 30.000 ljudi", kaže Hrženjak.
„Sve te ljude u te kraške jame nabacati... Ceo taj deo Like je bio poliven krvlju... Krvlju poštenih ljudi, koji nisu prihvatali fašizam".
I pored toga, poslednjih godina se u zemljama bivše Jugoslavije s vremena na vreme mogu videti simboli poražene strane u Drugom svetskom ratu.
Često se priča o i revizionizmu i promeni istorije, kako bi poraženi postali pobednici.
U Srbiji je 2011. donet Zakon o rehabilitaciji, za koji Marković kaže da je „nesrećan", jer meša „povratak imovine i političku rehabilitaciju, što dovodi do apsurdnih situacija".
„Onda neki pokušavaju da rehabilituju ljude na osnovu toga što nije bilo formalnog suđenja. Na primer, Milan Nedić - predsednik srpske Vlade tokom rata - nikada nije formalno osuđen, pa njegovi pobornici smatraju da nije kriv, što bi moglo da se primeni i na Hitlera".
Marković ipak smatra da je reč o pojedinačnim slučajevima i da se u Srbiji fašisti sistematski ne veličaju.
„Rehabilitacija je problem odnosa prema Ravnogorskom pokretu, ali njihova rehabilitacija ne znači rehabilitaciju fašizma".
Kako kaže, u Hrvatskoj je slučaj dosta komplikovaniji.
„Oni su u isto vreme imali i veličanstven partizanski, antifašistički pokret, kao i najgori mogući pronacistički režim. Što bi rekao Miljenko Jergović, ustaše su bile manufaktura smrti, ne industrija kao njihovi nacistički drugovi".
U Hrvatskoj se tako i dalje na zidovima mogu videti proustaške parole i simboli.
„To su agresivni i ekstremni ljudski gadovi", kaže Hrženjak.
Hrvatska je tokom Drugog svetskog rata bila centar antifašističke borbe u celoj Jugoslaviji, ističe.
„Međutim, u Hrvatskoj smo mi antifašisti mirni ljudi, ne busamo se u prsa da smo izvukli zemlju od zla i okrenuli je na pravu stranu, a proustaška i ekstremna desnica to radi.
„To je agresivno, to je ekstremno, to navaljuje, ne miruje... Hteli bi da zgaze sve ljudske vrednosti, nametnu njihov pogled na svet i svoju poganu dušu čovečanstvu i čoveku".
A gde je antifašizam danas?
„Koliko su me prijatelji koji dolaze iz Beograda i Srbije ranije informisali, antifašistička tradicija je bolje održavana u Srbiji - naročito u Beogradu - nego u Hrvatskoj".
Nakon Drugog svetskog rata počelo je neko novo - crvenije - doba Jugoslavije.
Hrženjak se vratio uobičajenom životu, pa je 1956. diplomirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu.
U međuvremenu je promenio nekoliko funkcija, a bio je sudija Ustavnog suda Hrvatske i direktor Političke škole „Josip Broz Tito" u Kumrovcu.
U penziji je od davne 1980. godine.
Preživeo je mnogo toga, danas živi u Zagrebu i gura kroz drugi vek života.
Kaže, u Beogradu je poslednji put bio pre desetak godina.
„Imao sam puno prijatelja u Beogradu... Generala, oficira, ali su oni svi pomrli, iako su bili mlađi od mene. Nemam u Beogradu više nikog".
Ipak, ističe, borba antifašista iz zemalja nekadašnje Jugoslavije ne prestaje.
„To je naš život, dokle god smo živi", kaže Hrženjak.
„I mi i naša deca, koja su sve sa nama proživljavala, jer smo nekako morali da sa tim nastavimo da živimo".
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Memci
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar