Hirurškinja za rak dojke morala je i sama da se uhvati u koštac sa opakom bolešću

„Poput mnogih žena, nisam redovno išla na kontrolu grudi. Mislila sam: 'Meni se to neće desiti - ja sam hirurškinja za rak dojke'."

Liz O'Riordan je na kraju morala da se odrekne posla za koji se obučavala 20 godina, nakon što joj je i samoj postavljena dijagnoza raka dojke.

Godine 2015, kada je napunila 40 godina, imala je mastektomiju, a u maju prošle godine bolest se vratila.

Doktorka O'Riordan je mislila da će raditi kao hirurg za rak dojke najmanje 20 godina, ali se ispostavilo da je na tom poslu radila samo dve.

Radioterapija za drugi nalet raka dovela je do ograničene pokretljivosti ramena, zbog čega je morala da donese „emocionalno tešku" odluku da odustane od izvođenja operacija.

Pre nego što joj je postavljena dijagnoza, doktorka O'Riordan je pronašla čvoriće za koje se ispostavilo da su ciste, dok je mamogram šest meseci ranije pokazao zdravu dojku.

Ali druga grudvica u međuvremenu je porasla i njena majka je insistirala da ode na snimanje. Hirurškinja, koja živi blizu Beri Sent Edmundsa u Safolku, odmah je znala kako će joj izgledati prognoza.

„Većina pacijenata informacije dobija na doze. Videla sam sken i odmah znala da ću morati na mastektomiju, znala sam da ću verovatno morati na hemoterapiju zato što sam još mlada i imala sam jasnu predstavu o tome kakve su mi šanse da ostanem živa za 10 godina, sve u tom jednom deliću sekunde."

Doktorka O'Riordan (43) rekla je da se ne dešava često da lekari obole od onoga za šta su specijalizovani; sasvim sigurno niko na njenom odeljenju u Ipsvičkoj bolnici nije.

U prvom trenutku je bila „prestravljena" i kroz glavu joj je proletelo nekoliko pitanja.

„Koliko toga smem da kažem mužu i roditeljima? Koliko mogu da prestanem da budem hirurškinja za rak i samo budem pacijentkinja?"

Iako je znala šta joj se fizički dešava, nije imala pojma kako zaista izgleda kada imate tu bolest.

„Znam kako je saopštiti nekom da ima rak dojke."

„Nisam znala kako izgleda biti primoran da se suzdržavate, potiskujete suze, napustite kliniku, prođete kroz čekaonicu, pa kroz bolnički hodnik sve do parkinga i tek tad počnete da ridate."

Pošto je o tome ozbiljno porazgovarala sa mužem Dermotom, odlučila je da bolest obznani pred 1.500 pratilaca na Tviteru, koji su je uglavnom znali po ljubavi prema pravljenju kolača, triatlonu i profesiji.

Ova društvena mreža na kraju je postala njena slamka spasa i dobila je „lavinu podrške".

„Pacijenti su bili ti koji su me posavetovali kako da se izborim sa tim."

„Uvek je neko budan u tri noću sa kim možete da popričate dok ste na steroidima."

Društvene mreže su joj omogućile kontakt sa drugim zdravstvenim radnicima sa rakom, a od tada je osnovala Vocap grupu za zdravstvene radnike sa istom bolešću.

• Ranoranilice otpornije na rak dojke
• Zašto se devojčicama i ženama ređe postavlja dijagnoza autizma
• HPV vakcina smanjuje broj oboljenja grlića materice

Posle lečenja prvog naleta bolesti, doktorka O'Riordan se vratila na posao kao hirurg u Ipsvičkoj bolnici. Ali ona kaže da nije bila svesna koliko će to da bude „emotivno zahtevno".

Ispričala je da je, budući da je i sama imala tu bolest, mislila da će moći da pomogne ljudima na drugačiji način.

„Ali bila je to jedna od najtežih stvari koje sam uradila."

„Kad saopštavate loše vesti i govorite nekoj ženi da ima rak, to je u najidealnijim uslovima veoma teško. Ali ja sam to krenula ponovo da proživljavam i mogla sam da vidim sebe i muža, i kako smo mi izgledali kad smo se presamitili i čuli tu vest."

„Očajnički sam želela da se povežem sa nekim ko ima isto iskustvo, ali nisam mogla - to su bili moji pacijenti."

Ona je dodala: „Posle mastektomije i dalje sam osećala jake bolove i odjednom sam nastavila da izvodim operacije - bila sam i te kako svesna da bih mogla da im nanesem bol koji osećam, a to nisam želela i bilo mi je veoma, veoma teško."

Ispričala je i da je imala problem da sedi na nedeljnim sastancima na kojima se pričalo o prognozama za pacijente.

„Na prvom sastanku kad sam se vratila, moja prva pacijentkinja praktično je imala istu vrstu raka kao i ja. Bila je istih godina, imala je isti rak kao i ja manje-više do u milimetar - bila je praktično ja na papiru."

„Čula sam kako sve moje kolege govore: 'Uh, ovo je veoma loše'."

Rak doktorke O'Riordan se 2018. godine vratio na istom mestu pod pazuhom. Otkriven je dok je išla na sken pred odstranjivanje rekonstruisane dojke koja joj je zadavala mnogo bola.

To je dovelo do druge doze radioterapije na istom mestu, „što se veoma retko radi".

Upozorili su je da posle toga možda neće moći pravilno da pokreće ruku, ali ako se ne bi podvrgla operaciji, šanse bi joj bile baš male.

Rezultat je bio još ožiljaka, fibroza i zadebljanje mekih tkiva, što joj je zaista smanjilo pokretljivost ramena i oslabilo ruku.

Rekla je da su poslodavci dali sve od sebe da joj pomognu da drugi put nastavi karijeru.

„Išla sam na intenzivnu fizioterapiju, išla sam kod ortopedskog hirurga - zato što je velika stvar reći: 'Ovo sa čim sam provela 20 godina života, sve te diplome i doktorati, ispiti i kursevi, kako bi postala ekspert u onome što volim - e to više neću moći da radim'."

„Mogu normalno da vodim svakodnevni život, ali da operišem bezbedno, to više nikada neću moći", rekla je ona.

U ovoj fazi je doktorka O'Riordan osećala i psihološku potrebu da „odmori od raka", naročito imajući u vidu da je povratak na posao pre ponovnog povratka bolesti bio veoma traumatičan.

Uz to, rizik od novog povratka raka sada je bio veći nego pre, a postojala je opasnost i da se javi na nekom drugom mestu.

Posle četiri meseca, donela je odluku da završi karijeru hirurga.

„Imala sam pomešana osećanja i bilo je veoma teško oprostiti se."

Da ironija bude veća, sada savetuje ljude o pravima da se vrate na radno mesto pošto su imali rak.

Doktorka O'Riordan, čiji je muž takođe hirurg, rekla je da je „imala sreće" što nije morala da ima plaćeni posao.

Nedavno je počela da radi dobrovoljno kao ambasador organizacije Raditi sa rakom, koje ju je savetovalo o njenim pravima na radnom mestu nakon što je odlučila da se vrati na posao 2017. godine, posle lečenja prvog naleta raka.

Privremeni direktor bolnice rekao joj je u tom trenutku da se od nje očekuje da na posao krene da se vraća u fazama, u periodu od četiri nedelje.

„I dalje sam patila od iscrpljenosti i pokušavala da nateram mozak da ponovo počne da radi", rekla je doktorka O'Riordan.

„Nisam shvatila da ako ste imali rak, klasifikovani ste prema Zakonu o jednakosti kao osoba sa pravnim invaliditetom i vaši poslodavci moraju da preduzmu razumne mere prilagođavanja kako bi vam omogućili da se vratite na posao."

„Mnogi ljudi kad imaju rak prosto očajnički žele da vrate život u normalu, ali ume da bude neverovatno teško snaći se u toj situaciji, a mnogi poslodavci ne znaju kako da pomognu pacijentima sa rakom - ili da bi trebalo to da rade."

Doktorka O'Riordan je rekla da su većina instruktora u organizaciji Raditi sa rakom i sami imali bolest i „shvataju to".

Pored pružanja informacija o njihovima pravima, oni pripremaju osoblje i poslodavce za usputne emocionalne poteškoće.

Kao posledicu hemoterapije, doktorka O'Riordan sada ima, kratku kovrdžavu kosu.

Instruktor ju je pitao: „Šta ćeš da radiš kad te ljudi više ne budu prepoznavali?"

Ona je odbacila tu pomisao, sve dok jednog dana nije shvatila da kolega sa kojim priča ne zna ko je ona.

Pripreme koje je sprovela sa organizacijom Raditi sa rakom (Working with Cancer) uglavnom su joj pomogle da izbegne dalje neprijatnosti.

Neposredno pre nego što se vratila, napisala je pismo šefu smene i objasnila da će rado pričati sa kolegama o svojoj bolesti, samo ne tokom radnog vremena.

„Imate pravo da tražite da vam se olakšaju stvari. Ne smeju da vas otpuste jer bi to bila diskriminacija."