Slepilo za lica: "Ne prepoznajem bližnje"

Jednom prilikom je nepoznata osoba mahnula Bu Džejms u autobusu. Ona je na to odmah posle zaboravila - sve dok se kasnije nije ispostavilo da joj je to bila rođena majka.

Ona boluje od relativno retkog stanja po imenu „slepilo za lica", što znači da ne može da prepozna lica članova porodice, prijatelja ili čak vlastito.

Naučnici su sada pokrenuli studiju za koju se nadaju da će naučiti ljude kao što su Bu da bolje prepoznaju osobe.

Bu kaže da je dugo „mislila da je sa druge planete".

„Izuzetno je stresno i veoma emotivno uznemirujuće sedeti i razmišljati o tome, tako da se trudim da to ne radim", rekla je ona.

Kaže da je, istovremeno, to veoma naporno.

„Ume da bude fizički i emocionalno iscrpljujuće provesti dan u javnosti stalno se pitajući da li je trebalo da zastanete da popričate sa nekim."

Veći deo života ona nije znala da ima to stanje - poznato i kao prozopagnozija - i krivila je sebe za „neprijatnosti u društvu" koje je izazivala kad nije uspevala da prepozna druge.

• Nova trudnoća bezbedna samo par meseci nakon gubitka deteta
• Da li srce zaista može da se slomi

„Morala sam da potražim objašnjenje. Nisam uspevala da ga nađem, sem da mislim da sam ja kriva što se ne trudim da zapamtim ko su ti ljudi."

„Bila je to kao neka vrsta lenjosti. Nisam želela da ih poznajem, očigledno nisam bila dovoljno zainteresovana da ih zapamtim, tako da je to verovatno bila neka vrsta mog ličnog nedostatka."

Ali sve se preokrenulo u ranim 40-tim kad je pogledala televizijski prilog o tom stanju.

„Tad sam shvatila da je jedini razlog zašto ne prepoznajem neku osobu taj što moj mozak fizički nije u stanju to da radi", rekla je ona.

„Mogla sam odmah da ima više samorazumevanja, oprostim sebi i pokušam da pristupim stvarima iz drugog ugla."

Ona kaže da su joj detinjstvo obeležila „traumatična iskustva" sa vršnjacima, osobama koje su je čuvale i nastavnicima koje nije uspevala da prepozna.

Čak i sad, kad ima 51 godinu i živi u Lohoru, u Svonsiju, kaže da se muči da prepozna rodbinu i dugogodišnje prijatelje, uključujući oca kad se tokom praznika videla sa njim.

Ali ona ima problema i da prepozna nekog mnogo bitnijeg.

„Nedavno mi je majka ispričala da je našla neke stare fotografije na kompjuteru, tako da smo sele da ih zajedno pogledamo na ekranu", kaže ona.

„Govorila je o jednoj osobi na slici a ja sam rekla: 'U redu, ali ko je, zaboga, ova do nje?' Ona je rekla: 'Pa to si ti!'"

Bu opisuju svog partnera Djuija kao ličnog „psa vodiča za slepe za lica", zato što joj on diskretno saopštava ako je neko sa kim pričaju neko koga ona poznaje.

Nađe joj se pri ruci i da joj objasni zaplet i pomogne da razluči ko je ko u filmovima, koji bi joj inače bili „nemogući" za praćenje.

„On je veoma dobronameran i strpljiv, i ne odustaje lako. Samo povremeno isključimo film jer mi postane prekomplikovano", kaže ona.

Ali kako ljudi sa prozopagnozijom vide lica? Oni koji imaju to stanje kažu da je nekad teško opisati.

„Mogu da vidim sastavne delove lica", kaže Bu. „Vidim da je tu nos, vidim da su tu oči, usta i uši."

„Ali mom mozgu je veoma teško da ih uklopi u zajedničku sliku lica."

Ona sada radi od kuće kao novinar i kaže da je ovo stanje uticalo na njenu karijeru, učinivši period koji je provela radeći u maloprodaji i kao recepcionerka „veoma neprijatnim".

„Ljudi dolaze i viđaju vas redovno, prepoznaju vas, a vi ih samo gledate i niste sigurni kakva je vaša veza sa njima", kaže ona.

Međutim, uprkos ograničenjima, Bu veruje da je razvila taktike i tehnike koje joj omogućuju da često shvati ko je ko.

„Frizure, nakit, način na koji se neko oblači. Tu su i glasovi ljudi, čak i nečija silueta, oblik tela, način na koji pričaju."

„Volim da mislim da sam bolja u prepoznavanju ljudi sa leđa od prosečne osobe", objašnjava ona.

Smatra se da svaki 50. čovek ima neki oblik urođenog slepila za lica, mada ne tako ozbiljno kao Bu.

Ričard Var iz Kardifa, profesor marketinga sa Univerziteta u Glosterširu, pati od blažeg oblika prozopagnozije.

„Uglavnom je to sa ljudima koje ne poznajem dobro, dakle sa ljudima koje sam sreo nakratko ili ljudima koje poznajem svega nekoliko dana ili nedelja."

Kaže da to ne utiče ozbiljno na njegov život, mada je stalno prisutno.

On dodaje: „Sve u svemu, to nije nešto što ozbiljno utiče na moj život, ali je nešto što je stalno prisutno i sa čim zaista moram prilično često da izlazim na kraj."

„Naročito kad mi dolaze novi učenici ili kad upoznajem nove ljude."

Akademici koji sprovode novo istraživanje na Univerzitetu u Svonsiju traže da im se jave ljudi koji možda imaju poteškoća u prepoznavanju lica, jer mnogi od njih nemaju pojma da imaju prozopagnoziju.

„To su osobe kojima je možda pomalo teško da prate filmove", kaže doktor Džon Tauler, psiholog sa Univerziteta u Svonsiju.

„Možda gledaju Igru prestola i svi im imaju duge kose i brade, a oni nemaju pojma šta se dešava."

„Samo ako budemo ukazivali na postojanje prozopagnozije ljudi će početi da uviđaju: 'Možda sam to ja'."

Postoje dve vrste prozopagnozije.

Stečena prozopagnozija je rezultat oštećenja mozga od povrede delova koji kontrolišu prepoznavanje lica, dok je urođena prozopagnozija, koja pogađa one sa slepilom za lica od rođenja, potiče od odsustva komunikacije između različitih delova mozga.

Doktorka Džodi Dejvis-Tompson, koja je takođe članica istraživačkog tima, kaže: „Kad bismo uspeli da odredimo koji deo mozga tačno je otkazao, mogli bismo da počnemo da tražimo lek za taj problem."

„Ovde u Svonsiju radimo na razvoju programa rehabilitacije za ljude sa prozopagnozijom."

„Nadamo se da će to povećati veze između delova njihovog mozga i stoga povećati njihovu sposobnost da prepoznaju lica."

Grupa za podršku, Fejs Blajnd UK, kaže da iskustva ljudi poput Bu nisu neuobičajena i da bolje poznavanje materije pomaže.

„Ako su drugi ljudi svesni poteškoća, onda mogu da počnu da ih razumeju i čak ponude pomoć", kaže portparolka Hejzel Plastou.