U bivšoj Jugoslaviji su se glavna stecišta panka nalazila u tri grada - Ljubljani, Rijeci i Novom Sadu.
U mestima u koja su informacije, pre svega iz Londona, najbrže stizale osnovani su prvi jugoslovenski pank bendovi - u Novom Sadu Pekinška Patka, Ljubljani Pankrti, dok je u Rijeci nastao Paraf, davne 1976. godine.
Riječki pankeri rešili da se ponovo okupe i uživo zasviraju i to sa dve različite postave - jednu predvodi prvi pevač Parafa Valter Kocijančić, a drugu pevačica koja je preuzela njegovo mesto kada je on napustio bend, Pavica Čabrijan - Vim Kola.
Veče posle koncerta u Novo Sadu, nastupaju u beogradskom Domu omladine u subotu. 14. decembra.
Kocijančić se seća kako su pankeri bili dočekani u Beogradu 1980. kada su u hali Pinki u Zemunu svirali kao predgrupa engleskom sastavu D Ruts.
„Nakon toga smo spavali u hotelu Jugoslavija, kada nas je u sred najslađeg sna probudila policija.
„Sobarica im je otvorila vrata, oni ušli u kontrolu i izašli. Basista Zdrave i ja smo se na trenutak zbunjeno pogledali, okrenuli i nastavili da spavamo", kaže on za BBC na srpskom.
Poslednji put su u Beogradu svirali pre 33 godine.
Bilo je leto 1976. godine kada su se trojica maloletnih drugara iz iste ulice - Valter Kocijančić, Zdravko Čabrijan i Dušan Ladavac, okupili i rešili da sviraju do tada nepoznati žanr na jugoslovenskim prostorima, pa i njima samima - pank.
Muzički zanat su prethodno kalili po radničkim univerzitetima, a za pank koji se pojavio u Velikoj Britaniji, sazanali su uz pomoć Kocijančićevog oca.
„Pojavio se taj pokret u Engleskoj, a ja sam imao sreću da je moj otac razvozio stranu štampu pa sam preko fotografija iz časopisa skapirao koja bi to mogla biti muzika, kakva bi to mogla biti energija.
„I jednostavno, pogodili smo", objašnjava on.
Osnovali su bend iako nikada zapravo nisu čuli pank.
„Slušala se Grupa 220, Parni Valjak i Ju Grupa, a od stranih Alis Kuper i Geri Gliter. Na televiziji je bila jedna muzička emisija koja je trajala pola sata, na mesec dana."
Prve svirke Parafa bile su „gerilske". U leto 1976, livadi između petospratnih zgrada gde su živeli, momci iz benda su izneli pojačalo na koje su se svi prikačili i zasvirali.
Samo nekoliko meseci kasnije, sličnu stvar su uradiliu i u riječkom parku Vladimir Nazor pred Novu godinu.
Na proleće 1977. godine odsvirali su prvi službeni koncert - neki muzički istoriografi veruju da je ovo bila prva pank svirka u Istočnom bloku.
Tokom 1970-tih i 1980-tih, svirali se po celoj Jugoslaviji, ali najviše na lokalu i u Ljubljani sa prijateljima iz benda Pankrti.
Mladi Riječani su se zaputili pravac Novog Sada Balkan ekspres železnicom na poslednji Bum festival 1978. godine - biće to noć koncert na kom se dogodilo nešto nesvakidašnje na tadašnjoj muzičkoj sceni.
„Kada smo mi došli na red, basista Zdrave je na neki svoj način pozvao publiku da napravi haos, što se i dogodilo.
„Oni su krenuli da bacaju na binu sve i svašta, pomerali rampu gde su se nalazile kamere da bi došli do nas, tako da su učestvovali u koncetu skoro koliko i mi. Nakon toga na binu se penje grupa Aerodrom kojima je to bila prva svirka.
„Tek što su počeli Jurica Pađen je dobio pivsku flašu u glavu. I ko je kriv? Naravno Parafi", smejući se Valter prepričava ovaj događaj.
Kasnije su se slične scene događale i da drugim rok i pank koncertima.
Iako su aktivno svirali samo do 1986, uticaj Parafa je bio veliki.
Kocijančić se priseća da mu je Jasenko Houra iz tada mladog i novog Prljavog Kazališta jednom prišao i pitao da li tako treba da izgledaju pravi pankeri. Pošto su se uverili da su pocepane pantalone, zihernadle, lanci i kožne jakne sastavni deo imidža, Zagrepčani su, po povrtaku kući, pocepali košulje, stavili kravate i pokazali svima da su i oni deo priče.
Zvaničnici grada Rijeka su 2016. godine kultni grafit Paraf Punk, ispisan na pločniku nadomak jednog od pankerskih okupljališta, proglasili zaštićenim kulturnim dobrom od lokalnog značaja.
„Četrdeset godina se gazilo po tom grafitu koji sam svojevremeno ispisao belom bojom iz svoje radionice, da bi ga prošle godine su ga restaurirali.
„Postoji ideja da se i jedna ulica nazove po Parafu, što bi bila genijalna fora", kaže Valter dok sedi u Novom Sadu, 200 metara od sokaka koji je novosadska pank ekipa pre nekoliko godina imenovala po njegovom preminulom kolegi Branku Črncu Tusti iz KUD Idijota.
Na prvom albumu Parafa, veliki broj numera je na direktan ili indirektan način bio kritika društva u kome su članovi benda odrastali.
Da bi snimili prvenac i dali ga producentu na sređivanje, morali su napraviti neke kompromise i posegnuti za autocenzurom. Primer je „Narodna pjesma" sa stihom „ni jedne nema bolje od naše policije".
„Mi smo sami pre snimanja skinuli problematične delove tekstova, jer ako ne promenimo to, nećemo ga objaviti. Mada nismo nešto preterano ni menjali i suštinu smo zadržali", navodi Valter.
Pesma „Živela Jugoslavija" sa ovog albuma nekome predstavlja odu bivšoj domovini, drugima sarkazam, dok je za Kocijančića ona lice i naličje države u kojoj je kao dete živeo i onoga što je video.
On kaže da je za potrebe te pesme sakupio parole koje su bile ispisane po Rijeci poput „tuđe nećemo, svoje ne damo" i napravio jednu „normalnu pesmu" bez ideje za „uništenjem Jugoslavije".
Kocijančić je sa bendom Perspektiva objavio i pesmu „Goli otok" koja je zapravo neobjavljena pesme Parafa s kraja sedamdesetih.
Na „Goljaku", kako ga je nazvao, mu je bio i jedan prijatelj.
„Bilo je tamo svega i svačega i svašta se pričalo, ali narod od muve napravi slona, krdo slonova. Danas je ova pesma metafora, samo što bi sada Goli otok bio premali", kroz smeh objašnjava Kocijančić.
Rad grupe Paraf podeljen je na dve faze. Prva sa Valterom Kocijančićem kao glavnim vokalom kada je bend svirao klasični pank rok zvuk i snimio prvi album „A dan je tako lijepo počeo". Napustivši ih, za čime i danas žali, otvorio je vrata drugoj fazi, novom zvuku i novom Parafu.
Bend je nastavio post-pank putem sa novim glasom Pavice Mijatović, danas Čabrijan - suprugom basiste Zdravka.
O promeni zvuka, Vim Kola, kako joj je glasilo umetničko ime, kaže da je za nju muzika umetnost koja se istražuje.
„Ja lično cenim svačiji trud, bez obzira kojem žanru on pripada. Protiv toga sam da se nešto trpa u okvire koji ograničavaju jer umetnost je ta koja oslobađa i ona ne bi smela biti nikada ograničena", kaže Čabrijan za BBC na srpskom.
Na taj način posmatra i treći, najzreliji album grupe koji su nazvali „Zastave" - ove godine je izašlo reizdanje. Album odiše ratnom tematikom, ali ne njihovom zaslugom, već onom velikana jugoslovenske književnosti.
„Zastave su se sasvim slučajno dogodile. Mi smo u školi za lektiru čitali Krležu i nekako ta nerealna atmosfera tog Balkana, te krčmetine koja uvek smrdi na alkohol i dim, dala je podlogu na kojoj mi možemo izgraditi nešto.
„Nismo mi tada bili previše svesni naše budućnosti, ali je činjenica da Krleža jeste prepoznao psihologiju i mentalitet celog ovog područja bez ikakve razlike", objašnjava Čabrijan.
Na ovom albumu se nalazi nekoliko veoma tužnih i emotivnih numera, a jedna od njih je „Željko", posvećena studentu Željku Milivojeviću koji je 1983. godine ubijen u Beogradu kada je pokušao da uhvati jednog od atentatora na turskog ambasadora Galipa Balkara.
Paraf je svojevrsna muzička pank lektira i veliki deo ljubitelja i ljubiteljki ovog zvuka je upravo zahvaljujući njima zavoleo taj pravac.
„Mene su pank i ljudi oko njega životno odredili kao čoveka", kaže Čabrijan malo pre koncerta u Novom Sadu i dodaje da čovek ipak mora biti otvoren i da isključivosti nisu dobre, pa ni striktna vezanost za određeni žanr.
Ipak, ovaj pravac je po njoj otvorio vrata koja su u ono vreme bila nezamisliva i eksplodirao, postavši infekcija koja je zahvatila veliki deo ljudi.
Na pankerski bunt iz tog perioda pevačica Parafa gleda kao na nešto normalno, što je sa mladošću neraskidvo.
„Sistem nam je tada išao na živce, a ti kad si dete nemaš razvijene receptore za posledice koje mogu nastati. Zato se mladost mora buniti jer je to prirodni poredak. I pre panka i roka je bilo bunta.
„Ko je išao u partizane i dizao Francusku revoluciju? Sigurno ne moja baba od sedam banki i ostali starci."
Rijeka je i dalje dom oboma. Valter Kocijančić je učitelj sa preko 30 godina iskustva u radu sa decom, dok Pavica i Zdravo Čabrijan drže restoran na obližnjem ostrvu Krk.
„Rijeka je i dalje isti multinacionalni grad i grad u kome je svako dobrodošao. I taj koji je došao u Rijeku i on se lepo i dobro oseća", zaključuje Valter.
Ove godine je izašao komplet ,,Sabrana đela 1976-1987'' za Dalas Rekords koji na nekoliko diskova objedinjuje muzički opus Parafa. Bend je nedavno objavio singl „Bez lica", kao i spot za pesmu. Kažu da imaju još dosta novog materijala ali nisu uslovljeni rokovima, te se ne zna kada će biti objavljen.
„Sve što radimo, radimo zato što volimo, a uvek će se naći makar deset odsto muzičkih istomišljenika koji će prepoznati vibru i doživeti priču na neki svoj ili tebi blizak način. To je ono gde se povezujete", kaže Pavica.
Za kraj razgovora, dok temperatura lagano hita ka nuli, a narod polako pristiže na novosadski koncert kome se bliži početak, nakratko se vraća na srž priče.
„Pank je bio način života i drugačiji pogled na svet. Odnos prema okolini, prema svemu. Barem nama, pank nikada nije bio samo muzika."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Deco, bežite odavde.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar