Ja sam Uroš Dimitrijević, novinar i, po svemu sudeći, hipohondar.
Trenutno se nalazim u samoizolaciji u stanu u Beogradu i, iskreno, odlično se osećam.
Sve preporuke epidemiologa i vlade sam shvatio krajnje ozbiljno. I saosećam sa svima koji moraju da rade van kuće, jer sam do pre nekoliko dana i ja bio jedan od njih.
BBC redovno prati situaciju sa korona virusom još od početka epidemije u Vuhanu.
Pisao sam o korona virusu, čitao vesti o tome i dobro sam se držao do jednog trenutka.
Kada je stvar počela da se komplikuje - otprilike kada se videlo da Italija ne uspeva baš najbolje da se bori sa virusom - nivo moje anksioznosti počeo je naglo da raste.
Počeo sam da perem ruke 300 puta na dan, na posao bih ujutru išao Car:Go vozilom, dok bih se kući vraćao pešaka. Nekih sat vremena laganog hoda.
Ubrzo sam video virus svuda oko sebe. Na svakoj kvaci, dugmetu za lift i bilo kojoj drugoj površini.
Čestice virusa su se možda nalazile na tastaturi mog kompjutera na poslu. Kad god bi se neko zakašljao, u mojoj glavi bi predstavljao pretnju.
Šta ako imaju virus, a nemaju simptome?
Šta ako ja imam virus, a nemam simptome?
Dok sam još uvek redovno dolazio na posao, istovremeno su se povećavali saveti medicinskih stručnjaka da ljudi, ukoliko mogu, treba da ostanu kod kuće.
Shvatio sam da je moj stan, verovatno, najbezbednije mesto na kom mogu da budem.
Kada mi je devojka javila da će iz Francuske doputovati u Beograd 16. marta, već su sve mere unapred bile poznate - biće joj određena obavezna samoizolacija u trajanju od 14 dana.
S obzirom na to da ćemo deliti životni prostor, jedini odgovorni potez koji sam mogao da preduzmem, bilo je da takođe ostanem u samoizolaciji dve nedelje.
Morao sam dobro da se spremim.
Broj potvrđenih slučajeva korona virusa u Srbiji je 35.
Završavam sa poslom, perem ruke, koje su već dobro ispucale, utrljavam sredstvo za dezinfekciju.
Odlazim do tržnog centra - perem ruke čim uđem unutra, naravno, u skladu sa savetima epidemiologa - i kupujem mašinicu za brijanje. Pokušavam to da kupim već mesecima unazad, ali evo, izgleda da me je tek globalna pandemija naterala.
Ulazim u stan i osećam blago olakšanje. Devojka mi javlja da je kupila kartu i da stiže u ponedeljak oko podneva. Sve ide po planu.
Oko tri ujutru, kada većina građana spava, jedna usamljena figura izlazi iz solitera na Novom Beogradu sa cegerom u rukama.
To sam ja. Supermarket pored moje zgrade je u tom trenutku radio 24 časa, pa sam shvatio da će tada biti najmanje ljudi u njemu, ujedno i najmanje šansi da zakačim virus.
Radni vikend. Srećom, dobio sam mogućnost da radim od kuće, tako da imam test poligon samoizolacije.
Provodim dan za kompjuterom. Mnogo sam mirniji otkako sam u kući.
Danas ukupno 46 zaraženih.
Vlada Srbije donosi odluku o privremenoj zabrani i ograničenju ulaska i kretanja u Srbiji stranim državljanima koji su boravili u Francuskoj, Nemačkoj, Sloveniji, Austriji, Španiji, Grčkoj i Švajcarskoj. Moja devojka još uvek može da uđe u zemlju.
Tri ujutru, ponovo sam u supermarketu. Više nema voća, testenine ni toalet papira. Antibakterijske vlažne maramice su odavno mit nalik Svetom gralu.
Potvrđena su dva nova slučaja, ukupno 48 zaraženih.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić proglašava vanredno stanje. Srećom, srpski državljani i dalje imaju mogućnost da doputuju iz inostranstva.
Francuska, kao i druge države, uvodi nove i strože mere iz dana u dan. To sve pojačava tenziju oko sutrašnjeg leta aviona ErSrbije iz Pariza za Beograd.
Večeras nema spavanja. Odlazim u kratku izvidnicu do supermarketa, da vidim šta je još nestalo i kupim pakovanje šest dečijih sapuna.
Pored dovoljne količine hrane, vode, sredstava za ličnu higijenu i kućne hemije, uzimam i dva pakovanja AA baterija za džojstike za konzolu.
Kod kuće puštam film Osvetnici: Rat beskraja.
Važno je zadržati optimizam u kriznim trenucima.
Imam dva dana slobodno posle radnog vikenda.
Po sletanju u Beograd, devojka na aerodromu dobija Zapisnik o sprovedenom sanitarnom nadzoru nad putnikom - licem u međunarodnom saobraćaju i izrečenom usmenom rešenju, kojim se propisuje mera samoizolacije u trajanju od 14 dana.
Zaključavamo vrata stana u tačno 14 časova. Nadalje se izlazi samo na balkon.
Kuća blista, kao u reklami za sredstva za higijenu. Sve je dezinfikovano. Možemo da jedemo sa poda ako želimo, ali nismo divljaci, samo smo u samoizolaciji.
Ona zove broj telefona koji je jasno istaknut na rešenju o samoizolaciji. Službenica je samo upućuje na drugi broj telefona na koji mora da se javi.
Neko vreme oboje pokušavamo da dobijemo taj broj.
Posle desetak pokušaja, veza se ostvaruje, ostavljaju se podaci i dobijaju instrukcije o redovnom javljanju SMS porukama.
Policija bi trebalo u nekom trenutku da dođe da proveri da li se poštuju mere samoizolacije.
Iako je u pitanju standardna procedura u ovakvim slučajevima, po glavi mi se mota pitanje: Šta će komšije da pomisle?
Registrovano je sedam novih slučajeva korona virusa, ukupno 55.
Pošto živimo u različitim državama, više puta smo pomislili kako bi bilo divno da se kockice poklope i da živimo zajedno. Ali nikome od nas dvoje ovo nije palo na pamet.
Ali, kada ti život pruži limunove... napravi limunadu, jer je dobra za imunitet.
Važno je napomenuti da treći dan zaredom ne stavljam vosak za kosu.
Zasad deluje kao običan slobodan dan. Nemam želju da izlazim napolje, jer ionako nema ničeg zanimljivog osim potencijalnog virusa.
Povremeno izađem na terasu da pogledam kakva je situacija napolju, kako se ljudi ponašaju, da li održavaju tzv. socijalnu distancu.
Imam ambivalentna osećanja po pitanju onoga što vidim. Sa jedne strane me smiruje što sve izgleda normalno. Sa druge, što bi bilo koji policajac sa kanala Foks Krajm rekao „izgleda isuviše normalno".
Da li da sa terase upozoravam ljude?
„Držite distancu!"
„Ne rukujte se!"
„Je l' ste oprali ruke pre jela?"
„Svaki točkić tih rolera mora da bude obrisan asepsolom pri ulasku u kuću".
Devojka mi kaže da to nije baš najbolja ideja.
Poštujući proceduru, ona redovno obaveštava institucije o njenom zdravstvenom stanju koje je dobro.
Kod njene drugarice su svratili policajci. Kod nas još uvek ne.
Ukupan broj registrovanih slučajeva obolelih od korona virusa u Srbiji: 72.
Najviši zvaničnici Srbije najavljuju da će od srede svim građanima Srbije biti ograničeno kretanje.
Danas radim. Treći dan otkako nisam mrdnuo iz kuće, peti otkako sam išao samo u kratku kupovinu.
Ne vredi da uključujem aplikaciju za merenje koraka. Uz malo napora i matematike, mogu da izračunam koliko sam ih tačno napravio na putu od kreveta do kupatila i frižidera.
Kada je reč o društvenim kontaktima, sve je ostalo isto. Moja porodica je u Nišu, kao i većina prijatelja. Sada se čak i češće čujemo, jer brinemo jedni za druge.
Jedino mi je ponestalo izgovora ukoliko mi se ne priča, jer sada znaju tačno gde sam. Ne mogu više da budem u bioskopu, autoperionici, na kasi.
Koža ruku se polako oporavlja, kosa je još uvek bez voska.
Internet konekcija je ponekad slabija jer verovatno 80 odsto planete sada radi od kuće. No dobro, naoružan sam strpljenjem još od vikenda.
Hrana se troši umereno. Trudimo se da se hranimo zdravo. Dokaz za to je samo jedna kupljena limenka koka-kole, koja se može konzumirati jedino u trenutku najveće krize.
Policija ni danas nije došla da nas obiđe.
U Srbiji je registrovano šest novih slučajeva, ukupan broj sada iznosi 89.
U 20 časova istovremeno počinje policijski čas i aplauz za medicinske radnike u Srbiji, koji je najavljen na Fejsbuku.
Na ulici nema nigde nikoga, osim policijskih automobila i nekog, pretpostavljam praznog, autobusa.
Pa, barem smo u ovom trenutku svi u istom sosu.
Još uvek bez nuspojava, fizičkih ni psihičkih.
Smišljam nove načine na koje bih mogao da obavljam posao:
Konačno dobre vesti - Izdavačka kuća Veseli četvrtak javlja da je novi broj Dilana Doga na kioscima. Doduše naslova Uspavanka za poslednju noć.
Svet će ipak nastaviti da živi.
U 19 časova se gleda slagalica, u 20 se ponovo čuje aplauz, ne mogu da procenim da li jači nego juče.
Broj zaraženih se danas popeo na 103.
Jedna od dobrih strana kućne izolacije je što se generalno osećamo sigurnije, pa uspevamo da pričamo o nečemu što nije korona virus.
Ni danas nema policije. Valjda je to dokaz da smo uradili sve kako valja.
Počinjem da razmišljam o kraju pandemije, što je dobro, ali i da previše brinem o tome kako će se svet vratiti u normalu, kako će se oporavljati ekonomije, što nije dobro.
Jedu mi se ogromne količine nezdrave hrane i grickalica. To je zasad jedina zabeležena slabost.
Pravim mentalni spisak svega što ću pojesti po izlasku. Radujem se i šetnji po Zemunskom keju.
Imamo jednu dobru i jednu lošu vest.
Otvaram onu limenku koka-kole za hitne slučajeve.
Dobra je da je stiglo proleće.
Loša je da će vlasti možda produžiti period samoizolacije na 28 dana.
Moj predlog da gledamo film 28 dana kasnije je odbijen po kratkom postupku.
Gledamo Simpsonove, oni predviđaju budućnost, možda imaju neke bolje vesti.
Danas je zabeležen i prvi smrtni slučaj, dok se broj zaraženih popeo na 135. U Srbiji je proglašena epidemija.
U 20 časova se ponovo čuje aplauz, ali i pesma Tamo daleko sa razglasa.
Samoizolacija ne donosi i zvučnu izolaciju.
Pokušavam da radim neke vežbe sa Jutjuba, ali bezuspešno. Uspevam samo da se ušinem.
Sa terase vidim redove ispred supermarketa. Ljudi stoje u razmaku od dva metra, po slobodnoj proceni.
U redu prepoznajem strica. Zovem ga na mobilni, pa mašemo jedan drugom.
Tako se održava distanca. Tako se vodi računa o bližnjima.
Ovakav prizor deluje umirujuće, jer ću moći lakše da izađem u kupovinu kada period samoizolacije prođe.
Različite institucije imaju različite podatke o tome da li će biti produžen period samoizolacije.
Postoji siva zona između „produženo je" i „odakle vam to?". Ali ne žalimo se, čekamo zvanično rešenje.
Broj zaraženih danas je 171. Predsednik je produžio policijski čas, od sutra će ulice biti prazne već u pet popodne.
Komšije iznad uvek počnu da aplaudiraju u 19:58, ali nedovoljno glasno da pokrenu talas aplauza.
Po pitanju neizdržive želje za grickalicama i čokoladicama, stanje je još uvek nepromenjeno.
Danas su nas obavestili da se samoizolacija definitvno produžava na 28 dana, dostaviće novo rešenje.
Otkrivam neverovatnu satisfakciju u sečenju crvenog luka, kao i da su Oven i Luk Vilson rođena braća. Dva događaja nisu nikako povezana.
Sa terase gledamo kako se prazne ulice u pet. Policajci na razglasu kažu: „Trebalo bi da ste kod kuće". Zvuči kao komšijski podsetnik.
Još jedna osoba je umrla od korona virusa. Ukupan broj zaraženih u Srbiji je 222.
Ideja ovog teksta nije bila da predstavim izuzetno nezanimljivu verziju rijaliti programa sopstvenog života, već da dokažem da ostajanje kod kuće i nije toliki bauk.
Čekaju me još tri nedelje u kući i to me ne plaši, čak me na neki način raduje i smiruje. Mogućnost rada od kuće i samoizolacije u ovakvim okolnostima je pre blagoslov nego sankcija. Po svemu sudeći, korona nije sebičan virus, a čuvanjem sebe, čuvamo i druge.
Trenutno me više plaši da se ne smučim devojci. Zasad ne pokazuje simptome kajanja zbog ovakvog poteza.
Ali pratiću situaciju. I savete stručnjaka.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
Komentari 2
Biljana
Zavidan
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar