Kako je bilo? Bilo je sjajno, odmorila sam, od kreveta do stola i nazad. Pravila sam i vanilice.
Iako će svako ko me malo bolje poznaje reći da mi strpljenje nije jača strana, ovog puta sam odlučila da se strpim.
I to da se strpim 53 dana do odlaska kući.
Kod kuće su mi roditelji, baba, a brat, snaha i njihova sada 15-mesečna ćerka stalno dolaze na selo - pa su strahovi i anksioznost bili jači od želje da karantin i doba korone provodim sa svima njima.
U petak 6. marta u Srbiji je registrovan prvi slučaj korona virusa.
Sledećeg dana sam iz Beograda otišla na vikend kod roditelja koji žive u Maloj Plani, selu na sat i po vožnje od mog privremenog - sad sam još sigurnija da je privremeno - prestoničkog boravišta.
Vratila sam se u nedelju za Beograd, ne sluteći da ću sledeći put tih osamdeset i kusur kilometara preći tek za skoro dva meseca.
U međuvremenu sam se umalo i zaljubila, počela da slikam, smršala, pa ugojila, previše vremena provela sa samom sobom, i solo boravak u ta četiri zida je čak počeo i da mi prija.
Ono što nisam uradila - nisam podlegla blagom pritisku roditelja da dođem kući ranije.
Svakodnevno su stizale vesti o novim slučajevima zaraze, o umrlima, o milionu zaraženih u svetu, pa o drugom, trećem milionu.
Ubrzo sam prestala da van posla pratim vesti i bilo šta u vezi sa korona virusom. Prestala sam da pratim i ostale vesti, prestala sam da uključujem televiziju, koju i u normalnim okolnostima retko gledam.
U međuvremenu smo i moj ljubičasti - verovatno kradeni - tršćanski bicikl i ja, prešli sigurno 300 kilometara do posla i nazad ovog proleća.
Anksioznost s početka me nije napustila ni sad, pred odlazak kući, ali sam već rešila, jednom mora da se ode. Kad sam već rekla da je to sad - to je sad.
Bio je četvrtak, 30. april. Auto je upalio na keca, iako nije pomeren od uvođenja policijskog časa.
Dan pre nego što sam otišla, stigla je vest da je od posledica korona virusa jedna žena u selu umrla.
Nadala sam se da korona ne može da stigne na kraj sveta, ali me je prevarila.
Stigla je tamo pre mene.
Ali sam ja bar bila u putu.
Vozila sam ka Smederevskoj Palanci - ako do sada niste znali gde je Mala Plana, jeste blizu Velike, ali je Palanka bliže.
A ja sam, uprkos vremenu - red sunca, red oblaka - bila sve srećnija.
Svratila sam prvo do grada da kupim bratanici Mili „đi-đija" od helijuma.
Osim prodavaca balona, bilo je u centru i prodavaca cveća i šetača, ali nisam htela da gubim vreme i prođem gradom. Brzo sam zbrisala dalje.
Mala Plana se nalazi na pet kilometara od Smederevske Palanke. Kuće su gotovo duž čitavog puta, pa onaj ko prvi put dolazi može da ni ne primeti da ide iz mesta u mesto.
Sve do table s natpisom „kraj sveta". Da - baš to je neko dopisao uz naziv sela na ulazu.
Odatle kod table pogled seže na Veliku Planu, a sa druge strane vidi se i Rudnik. Rudnik se vidi i iz mog dvorišta.
Sve je zeleno. Priroda se probudila.
Mila je spavala kad sam stigla. Kada se probudila, videla sam konačno kako sama hoda - tačnije kako jurca. Prošli put je trebalo ići pored nje.
Obradovala mi se, ali mi se čini da me je i zaboravila bez obzira na to što smo se redovno gledale u video pozivima. Obradovala se i konjiću.
U međuvremenu je napunila 15 meseci. Porasla je i sad stvarno mogu da potvrdim koliko se brzo deca menjaju.
Oprezno sam se pozdravila sa svima - laktom. Da, za sva četiri dana kod kuće nikog nisam poljubila, niti zagrlila. Biće i toga, polako.
Odlučila sam i da ne mrdam od kuće.
Iako vremenski uslovi u vikendu za nama nisu išli naruku nekom ko je rešio da pobegne iz Beograda u prirodu, moji su bili presrećni što sam im posle skoro dva meseca uz sebe, donela i kišu - kako se to kod nas u kraju kaže.
U petak je zahladnelo, a u subotu je lilo čitav dan.
„Lepa" kiša i više je nego dobrodošla na selu u ovom periodu.
Društvene mreže u subotu popodne bile su prepune dvostrukih beogradskih duga, božanstvenih zalazaka sunca iz karantina, a ja sam mogla da ponudim prase na ražnju, uz pivo i traktor u pozadini.
Seoska idila, neki bi rekli. I jeste prikupila veliki broj lajkova.
Nisam ljubitelj pečenja - jedem ga dva puta godišnje, u najboljem slučaju - ali mi je porodično okupljanje oko mangala uz zvuk kiše koja udara u limen krov više nego prijalo.
Prijalo mi je i da pokisnem u dvorištu.
Prijao mi je miris rose i pokisle trave.
Prijala mi je kafa na terasi uz miris perunike, cvrkut lasta i kreketanje žaba.
Prijalo mi je da me Mila počupa.
Prijalo mi je da ne mislim o poslu i Beogradu i da razmišljam o tome kako bi možda bilo dobro da se vratim i pridružim bratu u svemu što na selu radi.
Prijalo mi je da ne budem sama.
Prijalo mi je da vidim da su moji dobro i da ih je korona nekako zbližila.
Prijala mi je mamina kuhinja, mada mi sad ne prija što sam za tri dana „nabacila" tri kila.
Prijalo mi je i da pomahnitalo fotografišem svaki delić boravka kod kuće.
Prijalo mi je i da s roditeljima pričam o neuspesima i razočaranjima.
A kako je bilo u Smederevskoj Palanci - mestu koje je prvo u Srbiji uvelo restriktivne mere - to vam ne mogu reći ovog puta - ovo je bio vikend za ostanak u kući.
Vratila sam se za Beograd, a stvari se, čini se, svuda vraćaju u normalu.
Sad postajem malo anksiozna od tog povratka.
A idu i izbori...
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar