Skoro 30 godina od krvavih sukoba u Nagorno-Karabahu, među zvaničnicima u Jermeniji i Azerbejdžanu ne postoji konsenzus o tome ko je odgovoran za pogibiju stotina jermenskih i azerbejdžanskih civila.
Svakog februara, u Jermeniji i Azerbejdžanu obeležavaju se godišnjice dva masakra nad civilima - pogroma nad Jermenima iz grada Sumgait i zločinima nad azerbejdžanskim civilima u selu Hodžali.
Dve tragedije, koje su se desile u razmaku od četiri godine i jedan dan, predstavljaju simbol okrutnosti i mržnje prema neprijatelju: Sumgait za Jermene, Hodžali za Azerbejdžance.
Nagorno-Karabah, prema rezoluciji Ujedinjenih nacija 62/243 okupirana teritorija Azerbejdžana, od 1988. godine teži da se ujedini sa Jermenijom.
Etničke napetosti između Azerbejdžanaca i Jermena su 1992, posle raspada Sovjetskog saveza, prerasle u rat. Tenzije i dalje traju, uz sporadičnu razmenu vatre. Međuetnički sukob analitičari danas nazivaju „zamrznutim".
Prema popisu iz 1989. godine, neposredno pre raspada Sovjetskog Saveza, Nagorno-Karabah imao je nešto više od 193.000 stanovnika.
Nagorno-Karabah proglasio je nezavisnost 2. septembra 1991. godine, ali većina država u svetu ga ne priznaje.
Prema popisu iz 2015, u ovoj međunarodno nepriznatoj republici danas živi oko 145.000 Jermena i mali broj Rusa. Stanovništvo Nagorno-Karabaha je pravoslavno, dok je većina Azerbejdžanaca muslimanske veroispovesti.
Vremenom, ove događaje obavila je čitava mreža teorija zavere. Isprepletane, ove dve teorije stvaraju nadrelističnu sliku u kojoj Jermeni siluju i ubijaju mirno jermensko stavnovništvo, a Azerbejdžanci iz osvete pucaju na Azerbejdžance.
Ruska redakcija BBC pokušala je da objasni kako su ove teorije zavere nastale i koju su ulogu lideri, diplomate i ideolozi obe zemlje odigrali u njihovom stvaranju.
O čemu zvaničnici ne mogu da se dogovore
„Sredinom 1990-ih, bivši predsednik Azerbejdžana Ajaz Mutalibov dao je intervju ruskom listu „Argumenti i fakti", u kojem je rekao da je Hodžali organizovala azerbejdžanska opozicija, kako bi ga sklonila sa vlasti", izjavio je premijer Jermenije Nikol Pašinjan 15. februara ove godine.
On se tad sastao sa predsednikom Azerbejdžana Ilhamom Alievom tokom Bezbednosne konferencije u Minhenu.
Pašinjan je u stvari hteo da kaže da su najkrvaviji masakr civila tokom konflikta u Karabahu - ubistvo stotina Azerbejdžanaca u blizini Hodžalija u februaru 1992. godine, organizovali sami Azerbejdžanci.
Ministarstvo spoljnih poslova Jermenije drži se ove verzije od kraja devedesetih. Međutim, na ovakvom tumačenju najviše potencira Kabinet aktuelnog predsednika Jermenije.
Na sličan način, nekoliko meseci ranije, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev izjavio je da su pogromi Jermena u Sumgaitu u februaru 1988. - eksplozija nasilja koje je šokiralo Sovjetski Savez, zapravo delo ruku jermenskih zaverenika.
Ovu verziju širi aparat predsednika Azerbejdžana, a ponavlja je i azerbejdžansko Ministarstvo spoljnih poslova.
Za one koji posmatraju sa strane, ove teorije mogu zvučati neubedljivo i zbunjujuće. Međutim, u Jermeniji i Azerbejdžanu postale su popularna viđenja tih dešavanja.
Sumgait je izgrađen četrdesetih godina prošlog veka po uzoru na svetske gradove. Međutim, već do kraja osamdesetih, grad se pretvorio u siromašan industrijski centar, sa visikom stopom kriminala.
Prosečni stanovnik Sumgaita imao je 25 godina, a svaki peti imao je i krivičnu prijavu. Hemijska industrija u gradu bila je jedan od najvećih zagađivača, i to ne samo u Nagorno-Karabahu, već u čitavom bivšem SSSR.
Smrtnost među decom bila je toliko visoka da je grad čak dobio zasebno dečije groblje. Napetosti u Sumgaitu dodatno su se pojačale odlukom vlasti sovjetske Republike Azerbejdžan da se Azerbejdžanci prebegli iz Jermenije nasele u tom gradu.
Situacija je eskalirala pošto je Veće narodnih poslanika Nagorno-Karabaha 20. februara 1988. usvojilo poziv na otcepljenje od Azerbejdžana i pridruživanje Jermeniji.
U Karabahu su 27. februara izbili nemiri, a vojni tužilac SSSR-a Alesandar Katusev pročitao je na televiziji imena ubijenih. Svi su bili Azerbejdžanci.
Istog dana, u Sumgaitu su počeli pogromi. Nekoliko dana zaredom, grupa ljudi je silovala, pljačkala, mučila i ubijala Jermene.
Neki su živi spaljeni.
Jedna od žrtava silovanja prisetila se kako se pravila da je mrtva, dok su silovatelji među sobom delili njenu imovinu.
Prema zvaničnim podacima, ubijene su najmanje 32 osobe - 26 Jermena i šest Azerbejdžanaca, a stotine su ranjene. Tačan broj žrtava nije moguće utvrditi: skoro celokupno jermensko stanovništvo (između 14 i 18 hiljada ljudi, prema različitim procenama) napustilo je grad.
Nemiri u Sumgaitu šokirali su čitavu zemlju - bila je to iznenadna eskalacija etnički zasnovanog nasilja, koja u kasnijim godinama Sovjetsko Saveza ostaje bez presedana.
Policija je sedela skrštenih ruku, a Jermene su spasavale njihove azerbejdžanske komšije i komsomolci - članovi podmlatka Komunističke partije SSSR.
Sovjetska vojska ušla je u grad tek 29. februara, trećeg dana pogroma. Predstavnik Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR Grigori Harčenko, prisećao se kako je, stigavši u Sumgaiit, video iskomadana i spaljena tela.
U početku su događaji jedva dospevali u vesti, a malo ljudi je razumelo šta se dogodilo. Na skupovima nacionalista u Bakuu poruke o pogromu dočekane su parolom „Slava sumgaitskim herojima!"
Hodžali: Ubistvo u planinama
Ubistvo civila u Hodžaliju dogodio se tačno četiri godine kasnije. Do 1992. godine sukob oko Nagorno-Karabaha pretvorio se u pravi rat između Azerbejdžanaca i Jermena.
Ali čak i u razmerama tog rata, masakr nad nekoliko stotina azerbejdžanskih civila, uključujući žene i decu, izazvalo je šok. To je najmasovniji pokolj civila tokom čitavog sukoba.
Napad na Hodžali dogodio se tokom aktivne faze rata u Karabahu.
To mesto je bilo od stratešog značaja: bio je ključan za pristup jedinom aerodromu u Karabahu i predstavljao je kariku u lancu azerbejdžanskih položaja odakle se pucalo na glavni grad Karabaha i prestonicu Jermena - Stepanakert.
Iako su se Jermeni pripremali za ofanzivu, civili nisu evakuisani na vreme. Zbog toga je stotine civila dočekalo početak operacije u Hodžaliju.
Prema podacima ruske nevladine organizacije za ljudska prava Memorijal, u selu je u tom trenutku bilo između dve i četiri hiljade stanovnika.
Napad je počeo uveče, 25. februara 1992. godine. Jermenske trupe zauzele su grad, a neki civili su zarobljeni.
Preostalih nekoliko stotina ljudi, uključujući nekoliko pripadnika OMON-a, lokalne policije slične specijalnim jedinicama u drugim zemljama, koji su bili stacionirani u gradu, kroz mrak su krenuli u izbelištvo prema azerbejdžanskom gradu Agdam.
Kako tvrdi jermenska strana, za civile je napravljen humanitarni koridor do Agdama. Međutim, istraga Memorijala pokazala je da većina žitelja Hodžalija nije znala za postojanje bilo kakvog koridora.
Negde u zoru, kolona izbeglica iz Hodžalija je, zajedno sa pripadnicima OMON-a, umesto da stigne u Agdam, naišla na jermenske položaje.
Tamo su poginuli pod vatrom jermenskih trupa, što su utvrdile nezavisne istrage organizacija Hjuman Rajts Voč (Human Rights Watch) i Memorijal.
Tog jutra, ubijeno je više od 100 ljudi. Osakaćena tela ostavljena su da leže na zemlji. Novinari koji su stigli na lice mesta zatekli su strašan prizor: leševe žena, dece i staraca. Među poginulima su bili i pripadnici OMON-a.
Međutim, većina poginulih su bili civili.
Kako je pokazala istraga Parlamenta Azerbejdžana, sprovedena povodom ovog događaja, ukupno je poginulo 485 ljudi, uključujući one koji su se na putu izgubili i umrli od smrzavanja, kao i one koji su se naknadno stradali od posledica smrzavanja.
Ministarstvo spoljnih poslova Azerbejdžana danas govori o broju od 613 ljudi.
KGB, CIA i druge zavere
Mitologizacija pogroma u Sumgaitu započela je gotovo odmah. Predsednik Akademije nauka sovjetskog Azerbejdžana Zija Bunjijatov u članku „Zašto Sumgait?" iz 1989. godine, okrivio je Jermene za masakr.
„Jermenski nacionalisti su veoma pažljivo planirali tragediju u Sumgaitu veoma pažljivo", piše Bunjijatov. „Nekoliko sati pre nego što je akcija počela, jermenska televizija i fotoreporteri potajno su ušli u grad i već čekali".
Verzija Bunjijatova je u početku bila marginalna, ali je postepeno stekla popularnost. U Azerbejdžanu su objavljene knjige i intervjui u prilog ove verzije, pa su je dodatno popularizovali.
Početkom devedesetih, azerbejdžanski reditelj Davud Imanov snimio je trilogiju „Eho Sumgaita", prema kojoj je grad postao poprište međunarodne zavere koju je CIA organizovala s ciljem rasparčavanja SSSR-a.
Azerbejdžanci su takođe eksploatisali mit o ruskom provokatoru Grigorjanu, kojeg je navodno poslao KGB da potpiruje mržnju.
Poznati novinar Ibrahim Mamadov knjigu „Sumgaitska provokacija protiv Azerbejdžana. Slučaj Grigorjan" 2014. godine.
U predgovoru stoji da je knjiga objavljena na inicijativu predsednika Azerbejdžana. Naučni urednik bio je Ramiz Mehdijev, koji je do 2019. godine bio šef Kabineta predsednika. On je napisao predgovor.
„Događaji u Sumgaiitu iz februara 1988. godine bili su provokacija protiv naroda Azerbejdžana. Stoga je, na moj zahtev, po ovom pitanju ponovo pokrenuta istraga Tužilaštva", piše u predgovoru.
Najveći izazov za zvaničnu verziju koju zastupa Azerbejdžan predstavlja roman „Kameni snovi" Akrama Ajlislija, objavljen u časopisu „Prijateljstvo naroda" 2012. godine.
Ajlisli piše o pogromima Jermena u Sumgaitu iz februara 1988. i Bakua iz januara 1990, kao i o uništavanju jermenske baštine u provinciji Nahčivan u Azerbejdžanu (okolina azerbejdžanske prestonice).
Roman takođe ismeva falsifikacije nacionalističkih autora, inspirisane „pseudo-populističkim člancima novoprisećenih istoričara". Jedan od likova u romanu piše članak „Podli trag Jermena".
Nakon što je roman objavljen, mediji u Azerbejdžanu pokrenuli su hajku protiv Ajlislija. Političari i kolege su mu se suprotstavili, a grupe mladih organizovale su akcije pred kućom pisca i zahtevale da napusti zemlju.
Knjiga je javno spaljena u gradu Gjandža i Ajslijevom rodnom selu.
Pisac je za BBC rekao da su od njega napravili neprijatelja naroda u duhu staljinističkih kampanja 1930-ih. Tokom intervjua, Ajlisli bi se zadihao dok priča - ima 82 godine i probleme sa srcem.
Uprkos tome, nije mu dozvoljeno da napušta zemlju i da se leči u inostranstvu.
„Svi zločini [svuda u svetu] počinjeni su u ime naroda i iz patriotizma", kaže pisac.
Azerbejdžanski istoričar Arif Junus je krajem osamdesetih i početkom devedesetih radio na prikupljanju informacija o pogromima u Sumgaitu. Kaže da je u početku i sam mislio da iza ovih tragedija stoji KGB.
„SSSR je još uvek postojao 1988. godine, tada još nije bilo interneta i svima se činilo da ako neko nešto radi, to mora da je po naredbi vlasti", priseća se istoričar u intervjuu za BBC.
Junus je 1992. postavljen za šefa Odeljenja za informacije pri Kabinetu predsednika Azerbejdžana. On podseća da je dobio pristup dokumentima Ministarstva unutrašnjih poslova i KGB-a, ali nije mogao da nađe podatke o organizatorima pogroma u Sumgaitu.
Razlog je što pogromi nisu ni imali organizatore. Kada je izašao iz politike, Junus je postao borac za ljudska prava.
Sa suprugom je uhapšen. 2014. godine, pod optužbom koju su međunarodne organizacije okarakterisale kao politizovane. Nakon dve godine zatvora i kućnog pritvora, Junus i njegova supruga napustili su Azerbejdžan.
Verovali ili ne, otac teorije zavere oko ubistva civila u Hodžjaliju je prvi predsednik nezavisnog Azerbejdžana Ajaz Mutalibov, koji je zbog ove tragedije izgubio predsedniču fotelju.
Mesec dana pošto je podneo ostavku, u aprilu 1992, Mutalibov je dao intervju ruskim novinama „Nezavisimaja gazeta", u kojem je za Hodžali optužio opozicionu stranku Narodni front.
„Prema navodima izbeglica iz Hodžalija, sve je bilo organizovano tako da dovede do moje ostavke. Nekakve sile radile su na diskreditaciji predsednika", rekao je bivši predsednik.
Intervju Mutalibova bio je deo njegove strategije da se vrati na vlast. Predsedničke dužnosti obavljao je slab vođa, a u državi je sve bilo isto tako loše. Mutalibov je ponovo izabran za predsednika 14. maja 1992. godine, međutim - na samo jedan dan.
Iako su bivši predsednici Jermenije Robert Kočarjan i Serž Sargsjan, za razliku od Mutalibova koji je lično učestvovao u ratu u Karabahu, bili skeptični prema njegovoj hipotezi, ona je stekla izuzetnu popularnost u Jerevanu.
Mutalibov je kasnije porekao sve što je rekao, ali već je bilo prekasno.
Jedan od ideologa koji su zajahali talas izazvan verzijom Mutalibova bio je Levon Melik-Šahnazarjan, bivši poslanik parlamenta međunarodno nepriznate Republike Nagorno-Karabah.
U jednom novinskom članku iz 1998. godine, Melik-Šahnazarjan tvrdio je da je masakr u Hodžaliju oranizovala azerbejdžanska opozicija, kako bi došla na vlast. .
Zvaničnici u Bakuu i Jerevanu našli su se pred komplikovanim zadatkom: kako da argumentovano objasne da je protivnik hladnokrvno ubio desetine sopstvenih građana.
Melik-Šahnazarjan je prvo pokušao da to objasni kroz popularnu psihologiju: navodno, „azerbejdžanski mentalitet" opravdava ubistvo sunarodnika da bi se postigao cilj. Zatim se pozabavio teorijama rasne superiornosti i potpuno dehumanizovao protivnika.
Napisao je da su Jermeni „beskrajno superiorni" u odnosu na Azerbejdžance, a tugu zbog Hodžalija opisao je kao "zavijanje šakala".
On je 2002. godine objavio knjigu „Slučaj Hodžali: Specijalni dosije", koju je napisoa zajedno sa istoričarem Ajikom Demojanom, koji će kasnije postati direktor Muzeja-instituta za genocid nad Jermenima.
U knjizi su se ponavljale iste ideje, ali na suvom klerikalnom jeziku, bez pomena „šakala koji zavijaju".
„Mutalibov je, pravdajući se, izgradio teoriju da je Narodni front kriv za sve, a jermenska strana je to rado prihvatila", priseća se jermenski novinar Mark Grigorjan.
U to vreme, teorija o osveti jermenskih trupa još nije bila izašla iz mode. U pamfletu Republikanske stranke Jermenije iz 2002. godine novinar Gevorg Jazedžjan piše da je „oslobođenje Hodžalija u februaru 1992. najbolji primer nacionalne osvete.
Neprijatelj, koji se napio jermenske krvi na kladencima u Sumgaitu, Kirovabadi, Bakuu i na drugim mestima uništen je nemilosrdno, što bismo mi rekli - kako to Jermeni rade", napisao je Jazedžjan.
Republikanska stranka pobedila je na parlamentarnim izborima 1999. godine (u sklopu koalicije Jedinstvo) i nastavila da dominira jermenskom politikom sve do 2018. godine. Brošura je i dalje dostupna na sajtu stranke, u odeljku Biblioteka.
Dok su u Jerevanu teorije zavere hvatale ozbiljan zamah, u Baku je odlučio da traži da se ubistvo civila u Hodžaliju prizna za genocid, što je kontroverzna pozicija, koja Hodžali predstavlja kao isplanirano i organizovano ubistvo, a ne kao spontani ratni zločnin pojedinačne grupe, kako smatraju nezavisni istraživači.
„Nijedna strana ne želi da izgleda kao agresor, obe preferiraju ulogu žrtve", kaže novinar Mark Grigorjan, „A teorije zavere se grade na takvim osećanjima".
Glavni izvor teorija zavere o Hodžaliju bio je Centar za odnose sa javnošću i informisanje pri Kabinetu predsednika Jermenije. U liberalnim krugovima, on se smatra se jednom od prvih fabrika trolova u bivšim sovjetskim zemljama.
Između ostalog, izvori koji poznaju članove prethodnog rukovodstva Centra kažu za BBC da je rad ove organizacije bio pre svega fokusiran na ljude sa uticajem na javno mnjenje, dok su lažni Fejsbuk nalozi ušli u igru tek u leto 2016. godine.
Upravo ovaj Centar bio je glavni štab iz kojeg se vodio informacioni rat sa Azerbejdžanom. U Bakuu je istu ulogu imao Centar za strateške studije pri Kabinetu predsednika Azerbejdžana, koji je, prema rečima njegovog direktora, služio za „predstavljanje Azerbejdžana širom sveta".
Novinar Mark Grigorjan smatra da je u ovaj rat je uloženo „mnogo napora da se širi propaganda, na obe strane".
Zaposleni u Njentru pri Kabinetu predsednika Jermenije održavali su sajtove xocali.net, xocali.tv, karabakhrecords.info i druge. Centar je snimao i dokumentarce u kojima se Azerbejdžan optužuje za genocid i negira se krivica jermenskih trupa za masakr u Hodžaliju.
Negirajući krivicu, autori su nagoveštavali da je ubistvo stanovnika Hodžalija bilo osveta za stradanje Jermena.
U foto-albumu „Hodžali: posledica jednog uzroka" na Fejsbuk stranici sajta xocali.net predstavljeni su kolaži koji kombinuju fotografije Jermena ranjenih i ubijenih u Stepanakertu januara 1992. sa žrtvama napada u Hodžaliju iz februara iste godine.
Svaki kolaž ukrašen je epigrafom: „Posledica leži u uzroku, kao što cvet i budući plod leže u semenu".
Direktor tog Centra od 2009. do 2017. bio je Ara Sagateljan, koji je potom stao na čelo parlamenta. Njegov nećak Arman Sagateljan priredio je dokumentarni film o Hodžaliju, koji je karijeru počeo kao kapiten tima KVN Novi Jermeni, da bi stigao do zamenika predsednika vladajuće stranke.
Naporedo sa Kabinetom predsednika, teoriju zavere o Hodžaliju promovisalo je i Ministarstvo spoljnih poslova. Predstavio ju je predstavnik Jermenije u Ujedinjenim nacijama 1997. godine.
Na ovu verziju podsetio je 2014. ministar spoljnih poslova Edvard Nabandjan. Pozivajući se na pomenuti intervju sa Mutalibovom, Nabandjan je optužio Azerbejdžance za Hodžali. Ministar je ponovo potegao ovu verziju 2018. godine.
Na kraju, u novembru 2019. ovoj verziji priklonio se premijer Jermenije Nikol Pašinjan.
„Čak je i bivši predsednik Azerbejdžana u svom intervjuu rekao da je azerbejdžanska opozicija organizovala događaje u Hodžalu (prema jermenskom izgovoru, prim. red.), kako bi izazvala državni udar", rekao je Pašinjan.
Tokom rasprave sa predsednikom Azerbejdžana na marginama Minhenske bezbednosne konferencije 15. februara ove godine, Pašinjan je ostao pri ovoj verziji.
Aktuelni premijer Jermenije Nikol Pašinjan došao je na vlast 2018. godine nakon masovnih protesta. Protivio se „zločinačkom oligarhijskom" režimu i obećao da će izgraditi novu Armeniju.
Tada je retko ko mogao da očekuje da će se Pašinjan prikloniti teorijama zavere koje je promovisao tim njegovog prethodnika, koje je toliko mrzeo. Ali, „na Kavkazu, u sukobu mitova i stvarnosti, mitovi uvek pobeđuju", smatra Mark Grigorjan.
Međutim, nisu svi oduševljeni mitovima.
Žirajh Liparitjan, koji je devedesetih bio visoki savetnik predsednika Jermenije, napisao je 2014. da je odricanje odgovornosti za Hodžali podseća na azerbejdžansku verziju o pogromu u Sumgaitu. On je pozvao Jermene da preuzmu odgovornost, čak iako druga strana i dalje negira zločine koje je počinila. „Ljudska patnja ne sme biti predmet pijačnog cenjkanja", piše Liparitjan.
„Jermeni su počinili ubistva u okolini Hodžalija. Jermeni su počinili druge ratne zločine, a da ne spominjemo nasilje nad Azerbejdžancima u sovjetskoj Jermeniji", smatra Ričarg Antaramjan, profesor istorije na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji.
Među novinarima koji odbijaju da učestvuju u informacionom ratu je i Jurij Manveljan, glavni urednik sajta epress.am. Rođen je u Kirovabadu u sovjetskom Azerbejdžanu (mesto se sada naziva Ganja).
Imao je šest godina kada su u gradu počeli pogromi, i seća se kako su se Jermeni skrivali u dvorištu crkve, gde je podmetnuta velika vatra. Njegova porodica izbegla je u Jerevan.
Poslednjih godina Manveljan i njegovi zaposleni više puta su maltretirani zbog materijala o proterivanju Azerbejdžanaca iz sovjetske Jermenije i maltretiranjima u jermenskoj vojsci.
Dobijao je anonimne pozive poput: „Pederu, vraćaj se u svoj Baku". Sa osmehom, novinar objašnjava da nikada nije ni bio u Bakuu.
„Da li mi je teško da poverujem da je čovek koji se borio za jermenski Karabah spreman da pobije civile? Ne, nije mi teško", kaže Manveljan.
„[Premijer] Pašinjan je primer kako se kompetentna i inteligentna osoba, ali pritom opterećena obrazovanjem i atmosferom nacionalizma, može prikloniti teorijama zavere", kaže ovaj novinar.
Sada Hodžali i Sumgait više nisu samo strašne epizode jermensko-azerbejdžanskog sukoba, već deo nacionalnog identiteta oba naroda, kaže Mark Grigorjan.
„I poricanje krivice u ovim epizodama takođe je postalo deo nacionalnog identiteta," dodaje novinar, „To znači da ćemo još dugo živeti i razmišljati onako kako to diktira kolektivna svest naših naroda".
Redakcija BBC na ruskom zatražila je komentar Ministarstava spoljnih poslova Jermenije i Azerbejdžana.
Jermensko ministarstvo spoljnih poslova odgovorilo je da Azerbejdžan snosi svu odgovornost za ubistvo civila kod Hodžalija i optužilo azerbejdžanske vlasti da za pokušaj da izvrtanja i prikrivanja istine o ovim događajima.
U odgovoru za BBC, Ministarstvo spoljnih poslova Azerbejdžana navelo je da je pogrom u Sumgaitu bio pažljivo isplanirana provokacija protiv Azerbejdžana i dodalo da su jermenski novinari pre tragedije već bili stigli u Sumgait, gde su čekali početak pogroma.
Kolaž-ilustracije: Olesja Volkova Polovna. Korištene fotografije Getty Images, Oleg Litvin/TASS
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar