Kada je Džefu Henigsonu, kalifornijskom tinejdžeru, otkriven rak mozga, uz prognozu da su mu preostale dve godine života, jedna dobrotvorna organizacija za decu mu je ispunila životnu želju.
Ali Džef nije odabrao da poseti Diznilend ili upozna omiljenog igrača američkog fudbala - Džef je samo poželeo mir u svetu.
U leto 1986, petnaestogodišnjeg Džefa Henigsona, koji je na biciklu išao do lokalne prodavnice elektromaterijala kako bi kupio poslednji deo za „superlaser" u izgradnji, udario je kombi.
„Došao je iz suprotnog pravca i žena me nije videla, zabila se pravo u mene", kaže Džef.
„Odleteo sam, kao raketa, deset metara unazad. Pao sam na potiljak."
Džef nije nosi kacigu i ostao je bez svesti.
Nekoliko sati kasnije, probudio se u bolnici.
Činilo se da je dobro, pa su ga pustili kući istog dana.
Ali posle nekoliko nedelja Džef je počeo da dobija napade i vratili su ga u bolnicu, ovaj put kako bi mu CT skenerom snimili mozak.
Džefa ne bi začudilo da su se videle povrede nakon nesreće na biciklu.
Ali vesti su bile mnogo gore - na snimcima se video tumor.
„Dve stvari su mi prošle kroz glavu", kaže Džef.
„Jedna je plan da tog leta izgubim nevinost. I možemo reći da to nije uspelo.
„Druga je bila da završim laser."
Džef je bio ambiciozan tinejdžer, koji je sanjao da radi za Nasu.
Smatrao je će ih najviše zadiviti ako napravi „najneverovatniji laser", dovoljno jak da odbije zrak od reflektora kog je Apolo 11 ostavio na Mesecu.
Ali preko lasera se, takođe, zbližavao sa svojim ocem, zatvorenim čovekom, koji je služio u američkoj mornarici tokom Drugog svetskog rata.
„U to vreme nisam znao da li je takav zbog rata ili nečeg drugog. Ali moj otac je bio emotivno odvojen od nas ostalih.
„I pomislio sam: 'Evo nečega što delimo. Oduševljenost naukom. Oduševljenost svemirom.' Zbog toga sam započeo taj projekat."
Iako njegov otac nikad nije pričao o iskustvima s Pacifika, kada su nuklearne bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki, detaljno bi raspredao o nuklearnom oružju, nuklearnoj pretnji i odnosima između SAD i SSSR.
I to je, čini se, uticalo na Džefa.
„Početkom osamdesetih pojavio se igrani film po imenu Dan posle. U njemu je Sovjetski Savez bacio nuklearne bombe na SAD.
„Imao sam oko 11 godina i potpuno sam se prestravio. Često bih noću, čim zaspim, usnio košmar o nuklearnom ratu", priseća se Džef.
Džef se nije samo nadao da će dobiti posao iz snova u Nasi, već i da će ta organizacija početi da sarađuje sa SSSR-om, umesto što se takmiči s njim.
„Čak i dok sam bio prilično mali, video sam potencijal u saradnji između SAD i SSSR", kaže on.
„Oduvek mi je bilo besmisleno to što okreću nuklearno naoružanje jedni ka drugima, kada bi mogli da sarađuju i prave čuda u svemiru."
Međutim, Džef ne samo da nije izgubio nevinost, već nije imao kad ni da završi laser.
Morao je na operaciju - što pre.
Pošto je proveo gotovo šest sati na operacionom stolu, lekari su uspeli da u potpunosti odstrane tumor.
Usledilo je čekanje od nedelju dana, tokom kojih se moralo videti da li je tumor maligan.
„Lekarka je ušla i video sam po izrazu na njenom licu da ne donosi dobre vesti.
„Rekla je: 'Veoma mi je žao što moram da ti kažem da imaš rak mozga, i to oblik koji je veoma agresivan i koji se veoma brzo širi'", kaže Džef.
Pitao ju je koliko mu je ostalo vremena.
„Možda dve godine", glasio je odgovor lekarke.
Pogledajte video o tome koliko u svetu ima nuklearki
Džef je započeo tretmane radijacije i hemioterapije, i dao je sve od sebe da nastavi školovanje.
Takođe se učlanio u grupu za podršku tinejdžerima obolelim od raka.
„Pričali su mi o svemu što su uradili - od odlaska u Diznilend do upoznavanja sa slavnim sportistima.
„A ja sam rekao: 'Oh, mislio sam da takve želje imaju mala deca', na šta su uzvratili, 'Mi i jesmo deca'. Ja sebe nisam video na taj način."
Organizacija koja je pomagala tinejdžerima da ostvare sve to zvala se fondacija za decu Starlajt.
Džefova majka je kontaktirala s njima u njegovo ime i dvoje volontera, Met i Teri, došli su u njihov dom u južnom delu Pasadene kako bi popričali o njegovim željama.
„Rekao sam: 'Prosto moram da pitam, jeste li u stanju da me prijavite za naredni let šatla u svemir?'
„Njihovi pogledi kao da su mi govorili: 'O, baš si blesav'. Odgovorili su da za to nema šanse."
Met i Teri su zatim pitali Džefa da li ima još nekih želja, i on je kazao da ima.
Nedavno je ponovo pogledao Dan posle - film o nuklearnom ratu zbog kog je pre nekoliko godina imao strašne noćne more - i otišao je u biblioteku kako bi to podrobnije istražio.
„Bio sam zaista ljut zbog toga što se toliko ulaže u nuklearno oružje.
„Pomislio sam da bi možda bilo dobro ulagati, umesto toga, u istraživanje kancera", kaže on.
Stoga je rekao Metu i Teri: „Voleo bih da otputujem u Sovjetski Savez i sretnem se sa Mihailom Gorbačovim, kako bismo popričali o planu da se okonča proizvodnja nuklearnog naoružanja i Hladni rat."
Nastala je pauza.
Met i Teri su zatim pitali Džefa ima i treću želju, verovatno u nadi da će nju biti jednostavnije ispuniti.
Ali on nije želeo ništa drugo.
„Kazao sam: 'Potpuno ću razumeti ako ne možete da je ostvarite, ali to mi je jedina želja.'"
Za divno čudo, fondacija Starlajt počela je da radi na njenom ostvarenju.
Organizovali su Džefovo putovanje u Sovjetski Savez uz pomoć organizacije Omladinski ambasadori Amerike.
Zatim su počeli da stupaju u kontakt s ljudima za koje su smatrali da bi mogli imati veze s Gorbačovim.
Rekli su mu da daju sve od sebe, ali nisu mogli da obećaju da će cela stvar uspeti.
Džef je gajio predstavu o tome kako će izgledati Sovjetski Savez - delom zahvaljujući filmovima poput Krvave zore, iz 1984, u kom Sovjetski Savez i njegovi saveznici vrše invaziju na SAD.
„U tim filmovima Sovjeti su prikazani kao zadrti militaristi, rešeni da unište Sjedinjene Države.
„Moram da kažem da sam pošao da vidim militantnu zemlju sa militantnim ljudima", priznaje Džef.
„I ljudi koje sam tamo upoznao prilično su me iznenadili."
Omladinski ambasadori su uporno pokušavali da uoče špijune - obraćali su pažnju na skrivene poglede i kišne mantile dok su putovali zemljom.
Ostali su razočarani zbog toga što nijednog nisu spazili u Lenjingradu, ali zatim, dok su šetali Moskvom, jedan član grupe je primetio da ih neko prati.
„Bili smo u fazonu: 'Nema šanse! Je l' ti to ozbiljno?' A on nam je odgovarao: 'Totalno sam ozbiljan! Kad god se okrenem, on skrene pogled ka nečemu u blizini.'
„Bilo je to kao u filmu. I na sebi je imao kišni mantil. Bilo je to sjajno."
Jedan od tinejdžera je smislio da izbroje do tri i svi se zajedno okrenu kako bi na ruskom rekli zdravo čoveku za kog su mislili da ih prati.
Džef je oklevao, nije želeo da ostane bes susreta s Gorbačovim.
„Ali naposletku sam popustio.
„Stoga smo odbrojali, okrenuli se i povikali „privjet", na šta se taj tip okrenuo i zagledao u zid - nije imao u šta drugo da gleda. Sjajan trenutak."
U hotelskim sobama, primetili su da na svakom zidu postoje delovi na kojima se tapeti baš ne poklapaju. jedan od Omladinskih ambasadora je odlučio da probuši rupu i unutra je pronašao mikrofon.
Prisluškivali su ih.
„Mislim me je zaista prestrašilo samo to kada je jedna od devojaka otišla u svoju sobu i tamo zatekla dvojicu tipova kako joj preturaju po stvarima", kaže Džef.
„To me je malčice uznemirilo. Pitao sam se da li će preturati i po mojim stvarima.
„Imao sam poklon za gospodina Gorbačova i nisam želeo da mi ga ukradu.
„Bio je to moj srednjoškolski godišnjak, u kom su se potpisali svi iz moje škole.
„Bio je to blesav mali poklon, ali meni se dopadao i nadao sam se da će se dopasti i njemu."
Džefu su stalno govorili da se radi na organizovanju susreta sa Gorbačovim.
A onda mu je jednog dana rečeno da obuče odelo koje je doneo za tu priliku i da bude u foajeu hotela sutradan u osam ujutro.
„Hteo sam da znam koliko on želi da okonča proizvodnju nuklearnog naoružanja", kaže Džef, „ali i da mu ispričam o američkoj deci, o tome šta mi želimo u ovom svetu i da se to ne razlikuje mnogo od onoga što žele sovjetska deca."
„Želeli smo da učimo nove stvari, da putujemo po svetu, da poseđujemo druge zemlje.
„Ništa od toga nije moglo da se sprovede putem militarističkog stava koji su naše zemlje zauzimale jedna spram druge, pa sam hteo da mu iznesem sve to i saslušam šta on ima da kaže."
Međutim, baš u trenu kada se činilo da će mu se nade ostvariti, iznenada su bile osujećene.
Dok je, pun strepnje, čekao u foajeu, čovek iz Gorbačovljeve kancelarije je došao da mu javi da on neće moći da primi Džefa.
Kada je Džef uzvratio da će biti slobodan ceo dan, rečeno mu je da Gorbačov nikad neće moći da ga primi.
„Ko zna šta je osujetilo taj sastanak sa Gorbačovim", kaže Džef.
„Možda uopšte nije ni bio planiran. Bio sam prilično pogođen."
Ali čovek mu je još rekao da su priredili susret sa drugom važnom osobom.
Džefu je rečeno da spakuje torbu za noćenje i odvezli su ga u limuzini u unutrašnjost.
Nisu mu rekli ko je čovek s kojim će se sastati.
„Tamo sam zatekao jedan divan par, koji me je primio u svoj dom. Na kraju nam je bilo zaista fino, vodili smo neverovatne razgovore tokom lepe večere.
„Pričali su o raznim filozofskim zamislima o boljoj Zemlji, o tome na koji način bi naše države mogle da koegzistiraju", sa zadovoljstvom se priseća Džef.
Tek kada se vratio u Moskvu i kazao jednoj od svojih koordinatorki prezime porodice s kojom se izvrsno proveo, shvatio je s kim je bio na večeri.
„Rekla je: 'Sreo si se sa Jevgenijem Velikovim? Da li ti shvataš ko je on?".
Velikov je bio jedan od vodećih nuklearnih fizičara u zemlji, objasnila mu je, i Gorbačovljeva desna ruka kada je reč o nuklearnom naoružanju.
Nije se susreo s Gorbačovim, ali je proveo veče pričajući s čovekom koji je igrao ključnu ulogu u pregovorima o naoružanju.
Kada se konferencija Omladinskih ambasadora završila, i pošto je potpisani srednjoškolski godišnjak bezbedno predao Gorbačovljevom pomoćniku, Džef se vratio u Kaliforniju.
Roditelji su ga dočekali na aerodromu, ali to nije bio prijatan doček kakvom se nadao.
Na njegovog zaprepašćenje, ni otac ni majka mu nisu postavili nijedno pitanje o putovanju.
Kada je on to pomenuo, otac je progovorio.
„Moj tata je rekao: 'Imam jedno pitanje - jesi li se sreo sa Mihailom Gorbačovim?'
„Odgovorio sam: 'Ne.' I tako se završio naš dijalog. Osećao sam se kao da sam omanuo."
Džef je dovršio svoje tretmane pre putovanja, tako da je mogao da se vrati normalnom životu i školi.
A onda, jednog dana, mesec i po dana kasnije, primio je telefonski poziv iz Moskve.
„Potrčao sam da se javim i to je bio Džek Metlok Mlađi, američki ambasador u Sovjetskom Savezu.
„On mi je rekao: 'Sinko, primili smo hiljade i hiljade pisama adresovanih na tebe.'"
Džef je razgovarao sa poznatim lenjingradskim novinarom, koji je objavio priču o Džefovoj poslednjoj želji da poseti Sovjetski Savez.
Na kraju teksta, pozvao je ljude da pišu Džefu pisma.
I hiljade ljudi u Sovjetskom Savezu se na to odazvalo.
„Gospodin Metlok mi je rekao: 'Čuj, mi nismo Američka poštanska služba, ne možemo da ti pošaljemo sva pisma, ali poslaćemo ti uzorak. I sinko, srećno.'"
Džef je primio samo nekoliko pisama na engleskom, ali školski nastavnik ruskog mu je preveo naslov novinske priče - „Dok odlazim, ja ostajem".
To se odnosilo na njegov rak.
„Zbog toga sam opet osetio blizinu smrti i nisam više želeo da budem klinac s rakom.
„Stoga sam uzeo ta pisma, stavio ih u kutiju i napisao na poklopcu velikim slovima 'nostalgija'."
Međutim, uprkos mračnoj prognozi koju je dobio od lekara, Cefova smrt se, zapravo, nije primicala.
Sklonio je tu kutiju i nastavio da živi svoj život.
Vreme je prolazilo, a tumor se nije vraćao.
Pogledajte video o poslednjoj sovjetskoj vojnoj bazi u Nemačkoj
Preselio se u London kako bi studirao na Londonskoj školi za ekonomiju, a zatim se vratio u SAD, da pohađa univerzitet Kolumbiju.
Počeo je da radi za Ujedinjene nacije. Tumora i dalje nije bilo.
A onda, jednog dana, u leto 2008, kada je imao 37 godina, Džef se sa svojom tadašnjom ženom vratio u dečju sobu.
Bacio je sve što mu više nije bilo potrebno i ono što nije želeo da ima, praveći red među stvarima koje je zadržao i pakujući projekat s laserom, koji je prekinuo pre mnogo godina.
I dok je vršljao kroz sve to, pronašao je kutiju na kojoj je pisalo 'nostalgija'.
Prolazio je kroz loš period u životu, kako kaže.
Morao je da napusti posao u Ujedinjenim nacijama zbog napada koje je dobijao usled ožiljaka na moždanom tkivu.
Brak mu se, takođe, okončavao.
Ovaj put, kutija ga je oduševila.
„Ta pisma, koja su mi pre dvadeset godina, kada sam želeo da se što više udaljim od raka, bila suviše teška, sada sam oberučke prihvatio", kaže on.
Pronašao je u gomili pismo koje je bilo napisano na dobrom engleskom - a bio je zapisan i broj telefona.
Proverio je koliko je u tom trenu bilo sati u Sankt Peterburgu i odlučio da pozove taj broj.
Telefon je zazvonio tri puta pre nego što se javila žena na ruskom.
Džef ju je pitao da li se, kojim slučajem, zove Svetlana. Zvala se.
Pre dvadeset i tri godine napisala mu je pismo, potaknuta novinskim člankom.
Bila je zapanjena time što je i dalje živ i ponudila mu je da mu pomogne da prevede ostala pisma i pronađe druge koji su pronaši vreme da mu pišu.
„Veliki broj volontera prevodio je pisma za mene - među njima se isticala Jevgenija Žurbinskaja.
„Od samog početka sam znao da želim da stupim u kontakt s tim ljudima", naveo je.
„Želeo sam da snimim dokumentarni film i nekoliko reditelja s kojima sam pričao me je ohrabrivalo da okupim ekipu, vratim se u Rusiju i intervjuišem ljude koji su mi pisali", dodaje.
U leto 2011, Džef je seo u avion sa filmskom ekipom i odleteo u Sankt Peterburg na deset dana, kako bi se susreo s nekoliko ljudi koji su mu pisali pisma, a koje su pronašli njegovi kontakti.
Kasnije se vratio još dva puta, ali film nikad nije snimljen.
Neke od priča su ga zapanjile, priseća se Džef.
„Bila je jedna žena, Nina Ivanovna Dmitrijeva, tada je bila u svojim osamdesetim, koja je kao dete šetala ulicama Lenjingrada i tokom četrdesetih je čula grmljavinu na nebu, a onda su bombe eksplodirale iznad zgrade kraj nje, i zgrada se srušila preko nje, razbivši joj lobanju."
„Odneli su je u bolnicu i preživela je tri operacije na mozgu tokom opsade Lenjingrada, i još je živa.
„Područje koje su operisali bilo je upravo ono na kom sam ja imao tumor. To me je sasvim oduvalo.
„Gledala je na mene kao na svoje dete."
Džef se rado seća žene po imenu Neli Slepkova, koja je tada bila u svojim osamdesetim i koja je bila geolog.
„Ona mi je rekla da su tražili uranijum.
„Kada sam je pitao zbog čega, pogledala me je kao da mi poručuje: 'Idiote jedan!'.
„A rekla je: 'Da napravimo nuklearno oružje, naravno.'"
Džef je, takođe, bio u prilici da se sretne s novinarom koji je pre toliko godina napisao priču o njemu.
„Naš razgovor je bio veoma živahan.
„Stalno je želeo da priča o svom uspehu, ali za razliku od svakog Rusa kog sam sreo na tom putovanju, i svih onih koji su mi pisali pisma, nije govorio o svojoj porodici."
„Naposletku sam ga pitao nešto o tome i on je usporio, pogledao me i rekao: 'Imao sam veoma težak odnos s ocem'.
„To sam mogao da shvatim, pošto ni ja nisam raščistio odnose sa svojim ocem."
Za to je bilo potrebno mnogo vremena.
Tokom božićnih praznika 2013. godine, Džef je otišao da poseti roditelje i spočitao ocu to što je emotivno bio toliko hladan.
Rekao mu je da mu je bilo teško biti njevog sin.
„Kada sam završio, zamislio se na trenutak, pa rekao: 'Teške su to optužbe iznete pred mene...' - i osetio sam kako u meni navire bes, ali onda je dodao: 'Iste one koje sam ja postavio pred svog oca.'"
Džefov otac je tada prvi put otvoreno progovorio pred sinom o svom detinjstvu.
Njegov otac je bio holivudski producent, rekao je, i zavisnik o kocki.
„Nakon uspešnog filma bi svojoj večito neurotičnoj ženi u kuću donosio prava mala bogatstva, a zatim bi sve to izgubio u noćnim kartaroškim partijama."
Retko je bilo šta imao da kaže svojoj deci, mada su svedočili njegovim izlivima besa, i nije se mnogo zanimao za njihove živote.
„Moj otac je takođe bio nepristupačan, ali jeste se zanimao za nas.
„Hranio nas je. Vodio nas je na letovanja", navodi Džef.
„Svake noći je dolazio kući na večeru, čak i kada bi ta večera kasnila jedan ili tri sata u odnosu na večere porodica mojih prijatelja.
„On naprosto nije bio u stanju da ostvari emotivnu vezu.
„Nije znao da pokaže osećanja", kaže Džef.
„Nedugo posle toga, okupio je porodicu prvi i poslednji put i rekao nam svima da nas voli.
„Umro je mesec dana kasnije. Neizmerno mi je drago što smo se izmirili."
Džef sada ima 49 godina i pisac je.
Njegova prva knjiga, Bojeva glava, govori o ličnim iskustvima, a za njom će uslediti omladinski roman.
Nedavno skeniranje mozga pokazalo je da je sasvim zdrav, mada očekuje da će do kraja života patiti od epilepsije.
I dalje povremeno održava kontakt sa nekima od ljudi iz Rusije koji su mu pisali ili njihovim unucima koji govore engleski.
Neli, geolog, je dobro.
Nažalost, već se neko vreme nije čuo sa Ninom, ženom koja je preživela opsadu Lenjingrada.
Džef žali zbog toga što izgledi da se između SAD i Rusije stvori poverenje deluju veoma slabi i još brine zbog pretnje od daljeg nuklearnog naoružavanja, za koje veruje da „predstavlja veoma stvarnu i sve veću opasnost po ljudsku egzistenciju".
„Čini se da je Iran rešen da dobije nuklearke, a Turska i Saudijska Arabija neće sedeti skrštenih ruku ako Iran uspe u tome.
„SAD su se povukle iz jednog od ključnih sporazuma o nuklearnom razoružanju, sporazuma INF, i nagovestile da se drugi, Novi START neće produžiti", kaže on.
„Rusija ulaže u nove sisteme nuklearnog oružja i Kina je na putu da udvostruči nuklearni arsenal u sledećoj deceniji.
„Iako se više ne budim obliven hladnim znojem, smatram da su sve veće šanse za nuklearni rat.
„Mnogo je razloga za brigu."
Sve fotografije vlasništvo su Džefa Henigsona, osim tamo gde je drugačije naznačeno.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar