Kada sam Jovani Ružičić rekla da bismo radili priču o SOS liniji za mame, koju vodi njena organizacija, za nekoliko sati poslala mi je tačnu satnicu kada mogu da pričam sa jednom od savetnica na liniji, prisustvujem treningu za volontere i kada ćemo nas dve da nastavimo razgovor.
Na dan obuke, dok smo razgovarale za ovaj tekst, osnivačica i direktorka nevladine organizacije „Centar za mame" paralelno je organizovala ručak za učesnice treninga, ali se pobrinula i za mnoge druge detalje - od toga da svi imaju hemijske olovke i prateći materijal do odgovora na pitanja budućih volonterki.
Ali ova žena, za koju se čini da sve drži čvrsto u rukama, u jednom trenutku imala je osećaj da se „sve oko nje ljulja" - baš kad je postala mama.
Nekoliko dana pre Jovaninog prvog porođaja njena majka doživela je težak moždani udar.
Sledećih devet godina nije mogla da govori i hoda dok je Jovana odgajala dvoje dece, prolazeći i kroz razvod.
„Imam 'milion' divnih ljudi oko sebe, a bila sam sama.
„Meni je tada bila potrebna ovakva linija.
„Lepota aktivizma leži u tome što umesto da rešavam samo neku moju potrebu, mogu uz podršku da postavim liniju koja će biti korisna i drugima", kaže.
Mama SOS linija (060 33 93 390) je besplatan broj telefona za emocionalnu podršku majki i svakodnevno je dostupan od devet do 15 sati.
Postporođajnu tugu (baby blues), u prvih šest meseci posle porođaja doživljava i do 80 odsto porodilja, pokazalo je ranije istraživanje Centra za mame.
Gotovo polovina mama često se osećala usamljeno ili je imala osećaj krivice i posramljenosti bez jasnog razloga.
Oko 27 odsto makar je jednom pomislilo da ne želi da postoji, podaci su iz onlajn istraživanja na uzorku od 1.701 mame iz Srbije.
Na SOS liniji rade volonterke, među kojima je Milica Vasiljević Blagojević.
Ona izdvaja tri sata u dve nedelje za pružanje ovakve vrste podrške.
„Rad na SOS telefonu donosi specifičan osećaj prijatnosti. Ne znam ni kako bih opisala.
„Kada se javite, srce vam se uzlupa, a onda vidite da možete nešto da uradite i da pomognete", kaže ova profesorka, zaposlena u Visokoj zdravstvenoj školi u Zemunu.
Majka je troje dece.
Pre rada na SOS liniji, volonterke prolaze obuku za savetodavni rad, a poslednju su organizovale socijalne radnice Željka Burgund i Tamara Borisavljević, obe sa višedecenijskim iskustvom sa ovakvom vrstom pomoći.
„Još 1950-ih, kada je otvoren prvi SOS telefon za decu u Engleskoj, videlo se koliko je ta vrsta pomoći važna, jer se dobija odmah, ljudi ne moraju da zakazuju, da se predstavljaju, daju podatke, od njih se ništa ne traži i mogu samo da okrenu broj telefona", govori Željka Burgund.
Na poslednjem spratu centralne beogradske opštine Stari grad, u kancelariji sa tapaciranim vratima, oko duguljastog stola sedi desetak žena od ranih tridesetih do šezdesetih godina.
Ne dele ni isto obrazovanje, ni profesiju, ni životno iskustvo, ali u slobodno vreme pomažu ženama čije ime nikada neće saznati i čije lice nikada neće videti.
Ipak, čuće od njih stvari koje žene koje ih pozovu možda do tada „ni same sebi nisu priznale".
Među njima su učesnice koje imaju decu i one koje nemaju.
„Za rad na SOS liniji javljaju se ljudi koji imaju izraženu empatiju, a često se dešava i da su prošli slična iskustva", govori Burgund.
Prvih pola sata obuke, kojima prisustvujem, prolazi u teorijskim objašnjenima dok je praktični rad i snalaženje u konkretnim situacija kasnije na rasporedu.
„Savetovanje na SOS liniji nije psihoterapija", jedna je od rečenica koja mi ostaje urezana.
Druga je: „Tek tokom razgovora sa nama, žene često prvi put čuju sebe, mi smo neka vrsta ogledala".
Tokom kasnijeg razgovora, Burgund mi objašnjava da je zadatak savetnica da „olakšaju situaciji ženi koja je pozvala".
„Da joj pomognemo da napravi širu sliku i plan za rešavanje problema.
„To može da bude i mali korak, poput razgovora sa bliskom osobom - za početak", kaže.
Ponekad majke znaju da su stvari sa kojima se suočavaju sastavni deo odrastanja, poput tantruma kod manje dece ili pobune kod tinejdžera, objašnjava.
„Ali kad ih preplavi problem, njihovo iskustvo kao da ostaje blokirano i tada su ovi pozivi dobar način da se stvari vrate u normalu.
„To se zove normalizacija situacije, ali je ne treba raditi po svaku cenu", kaže.
Situacije sa kojima se žene suočavaju mogu da prevazilaze rad savetnica.
Ako se radi o porodičnom nasilju, i potrebi za psihijatrijskom ili psihološkom pomoći, savetnice upućuju žene na druge službe.
Tokom treninga, edukatorke upoznaju učesnice da je njihov posao rasplašivanje - oslobađanje od bojazni šta će se desiti ako izgovore „pogrešnu rečenicu".
„Nema pogrešne rečenice ako se dobro pripremite", govore edukatorke.
Pogledajte video: 'Dok sam dojila ćerku, zamišljala sam kako je bacam kroz prozor'
Milica Vasiljević Blagojević se dobro pripremila za rad na SOS liniji, ali joj se vraćalo pitanje: „Hoću li ja ovo umeti?".
Sve dok nije dobila prvi poziv.
Javila joj se mlada mama, čija je beba imala nekoliko meseci, što je bilo iskustvo sa kojim je mogla da se poveže.
„Njena dilema je bila da li je dobra majka, što je česta tema poziva. Pokušala sam da joj stavim do znanja da je sve što oseća u redu.
„Kada smo od suza na početku razgovora stigle do osmeha na kraju, bio mi je znak da ću umeti", priča.
Kao što volonterke imaju dileme o veštinama, slična pitanja opsedaju majke koje se javljaju.
„Da li se dovoljno i na pravi način bavim detetom?
„Da li sam dovoljno dobra partnerka?
„Tražim li previše podršku partnera? Grešim li u vaspitanju?", nabraja Milica pitanja.
Ona je decu dobila u 20-im, 30-im i 40-im i ista pitanja su se i njoj vraćala u različitim trenucima.
Iako je imala podršku porodice, prve nedelje i meseci posle porođaja bili su teški.
„Društveno je neprihvatljivo da majka koja je rodila zdravo dete i dobro prošla na porođaju bude tužna.
„Čak ni moja majka, koja je pedagog, nije mogla da prepozna kako se osećam, a ja sam to gušila u sebi i bilo mi je neprijatno da pokažem", govori.
Život Jovane Ružičić obeležen je volontiranjem i aktivizmom.
Od rada u humanitarnoj organizaciji Jazas, kada je bila srednjoškolka, preko volontiranja na SOS liniji za žene žrtve seksualnog zlostavljanja dok je bila na postdiplomskim studijama u Americi.
SOS za mame je razvijen na sličnim osnovama kao ova linija na kojoj je radila pre 20 godina.
Ali u telefonskoj pomoći za mame, Ružičić oseća da se ide protiv uvreženog mišljenja da je „samo lepo i fantastično biti mama".
„Mi kažemo: 'Ako ti je teško, zovi nas'."
Ali često se postavlja pitanje 'kako može da ti bude teško ako ispunjavaš najveću i najznačajniju ulogu' i 'ostvarili ste kao majka', nabraja najčešće floksule kojima se opisuje majčinstvo.
Za nju je važno da SOS za mame bude predstavljen baš kao linija kada je mamama teško.
I sama usluga SOS za mame prolazi kroz izazovan period - zbog nedostatka novca da iznajme prostor, volonterke rade od kuće ili sopstvene kancelarije, primajući pozive koji se preusmeravaju na njihove brojeve telefona.
Jovana i Milica veruju, međutim, da će linija nastaviti da raste.
„Svi se mi menjamo sa ovom linijom. Pojedine volonterke su upisale dodatne edukacije, neke su promenile karijeru.
„Što se mene tiče, promenio se moj odnos prema sebi - postala sam empatičnija i manje zahtevna prema sebi.
„Znam da će za 20 godina ova linija postati nacionalna i prepoznata koje će mame zvati non-stop."
Pogledajte video: Somborske šnajderke - 'zašivanje' rana porodičnog nasilja
SOS linije u Srbiji
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.
Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar