U katastrofi na stadionu Hilzboro u Šefildu 1989. godine poginulo je 96 navijača, ali je istraga pokazala da su ove smrti mogle da budu izbegnute da odgovorni nisu napravili veliki broj grešaka.
BBC Njuz se ovom prilikom osvrće na neke od ključnih odluka i propusta.
Pola sata pre početka utakmice, prilaz tribini Lepings Lejn je već bio zakrčen.
Deset hiljada i sto navijača sa kartama za stajanje je trebalo da uđe na stadion kroz sedam kapija, a u 14.30 manje od polovine ih je bilo unutra.
Kako su novi navijači pristizali, gužva na ulazu je postajala sve gora - što je dovelo do sudbinske greške i odluke da se kapije širom otvore.
Istraga je pokazala da je ova odluka bila rezultat nekoliko pogrešnih procena.
Za početak, na prilazima stadionu nije bilo policijskog kordona koji je trebalo da obezbedi kretanje u koloni i da omogući pristup samo onima koji su imali kartu.
Prethodne godine, tokom polufinala Kupa, policijski kordoni su regulisali ulazak navijača.
Međutim, na dan nesreće, oko stadiona je bilo 170 policajaca manje nego tada.
Dejvid Dakenfild, komandir policijskih snaga tog dana, priznaje da je trebalo da „posveti posebnu pažnju kordonima".
Policija je takođe zatvorila i neke od okretnica na samim ulazima na tribine ne bi li tako razdvojila navijače Liverpula i Notingem Foresta.
Ova odluka - u kombinaciji sa konfiguracijom samog prilaza tribinama - gužvu je samo načinila još većom.
Rezultat istrage iz 1990. je ukazivao na to da je broj navijača koji je prolazio kroz svaku okretnicu na tom ulazu bio tri puta veći nego na ostalim okretnicama na stadionu.
Nezavisna istražna komisija koja je uspostavljena da bi nadgledala dokumente vezane za nesreću, zaključila je da „postoje jasni dokazi da okretnice koje su vodile ka Lepings Lejn tribini nisu mogle da opsluže ulazak tolikog broja navijača do zvaničnog početka utakmice".
Nekadašnji policijski inspektor Južnog Jorkšira Gordon Sajks je pojas oko ulaza na Lepings Lejn tribinu opisao kao „smrtonosnu zamku".
On je tokom istrage rekao da je sam dizajn okretnica i ranije pravio probleme, kao i da je pristupni put koji se nalazio van stadiona bio postavljen tako da su navijači bili ,,zarobljeni" u uglovima ili između ograde i same kapije.
„Biću surovo iskren - sve do 1989. godine nam je uspevalo da se provučemo sa takvim propustom", rekao je on.
Sa takvom kritikom se nije složio Grem Makrel, sekretar Šefild Venzdeja, koji je rekao da je „broj okretnica ka Leping Lejn tribini na prethodnim utakmicama bio zadovoljavajući".
Unutar samog stadiona, „nije bilo načina da se izbroje svi navijači koji su ulazili na zasebne sektore na tribinama".
To je u mnogome otežavalo kontrolisanje popunjenosti određenih sektora.
Tim koji je vodio istragu je istakao policijske greške koje su načinjene u pripremama pred meč, kao i na sam dan odigravanja utakmice.
Takođe se navodi da je zatvaranje puta koji je tuda prolazio samo pogoršalo situaciju.
Nije bio napravljen plan za slučaj nepredviđenih situacija kao što je bio iznenadan dolazak velikog broja navijača, a pokušaj da se zatvore prilazne kapije, pre nego što su navijači prišli okretnicama, bio je učinjen prekasno.
I dok se gužva povećavala u blizini okretnica, a dežurni policajci pokušavali da uspostave kontrolu, policija je u 14.44 radio vezom zatražila pojačanje.
Oko 2.000 navijača Liverpula je u tom trenutku još uvek bilo van stadiona, a komandir policijskih snaga Dakenfild je izdao naređenje da se „otvore kapije" i da se tako dozvoli navijačima da uđu na stadion.
Kada je kapija C bila otvorena, većina navijača je krenula tunelom ka centralnom sektoru, stvarajući tako fatalnu gužvu.
U svakom slučaju, da je tunel bio zatvoren, navijači bi se podelili i krenuli ka praznijim sektorima, tvrdilo se u istrazi.
Ovo je bio oproban metod kojim se ograničavao pristup centralnoj tribini i koji je i ranije bio korišćen tokom polufinala FA Kupa 1988. godine.
Dakenfild je priznao da je „njegov propust da zatvori tunel bio direktan uzrok smrti 96 navijača".
Komisija je ustanovila da je on imao najmanje tri minuta da „razmotri sve konsekvence" svoje odluke da otvori kapije.
Bilo kako bilo, Dakenfild je priznao da nije ni razmišljao o zatvaranju kapija, već da se „zablokirao usled pritiska pod kojim se našao".
Kao olakšavajuću okolnost on je naveo da se rukovodio ,,manjkavim" policijskim naređenjima, koja nisu ni pominjala mogućnost zatvaranja tunela.
Lord Tejlor u svom izveštaju o katastrofi iz 1990. godine napominje da je prava „nesreća" bila činjenica da „policajci koji su tog dana bili na dužnosti nisu ni znali za zatvaranje tunela 1988. godine".
U svakom slučaju, Nezavisna istražna komisija smatra da su i Dakenfild i njegov prethodnik Brajan Mol bili svesni da je tunel mogao da bude iskorišćen „za prevenciju gužve".
Lord Tejlor svoj izveštaj iz 1990. završava tvrdnjom da je previd koji je doveo do toga da tunel ne bude zatvoren bio „fatalna greška".
Originalna policijska istraga je takođe zaključila da će „propust da se predvidi da će se navijači koji su ušli kroz kapiju C naći u zamci, imati direktan uticaj na katastrofu".
Komisija je utvrdila i da su komandiri jedinica morali da dobiju naređenje da zatvore centralni tunel i da je nedostatak takve komande doprineo kobnom događaju na tribinama.
3. Neodlaganje početka utakmice
Kao komandir, Dejvid Dakenfild je imao tu moć da odloži početak utakmice u interesu bezbednosti posetilaca.
Oko 14.30, TV monitori u policijskoj kontrolnoj sobi su jasno prikazivali kako gužva postaje sve veća na Lepings Lejnu.
Ali posle konsultacije sa svojim zamenikom Bernardom Marejem, Dakenfild je odlučio da utakmica može da počne u predviđeno vreme.
Tokom istrage koja je usledila, Dakenfild je rekao kako sada shvata da je trebalo da odloži početak utakmice.
Policijski starešina Rodžer Maršal, koji je bio pozicioniran na ulazu na Lepings Lejn, rekao je komisiji da „iskreno žali" zbog toga što nije zahtevao odlaganje početka utakmice.
On se složio da bi to ublažilo „anksioznost i frustraciju" navijača koji su pokušavali da uđu na stadion.
Ovakva odluka je, prema Tejlorovoj istrazi, bila uvod u katastrofu.
Lord Tejlor je zaključio da je, u skladu sa situacijom koja je postajala sve opasnija, „bezbednost posetilaca morala da buda osnovna preokupacija".
Početak utakmice je trebalo da bude odložen i to bi dalo vremena da se pritisak na okretnicama smanji, rekao je on.
Glen Kirton, portparol Fudbalskog saveza 1989. godine, je rekao istražiteljima da je on potegao pitanje odlaganja početka meča sa sekretarom Šefild Venzdeja Gremom Makrelom.
On je rekao da je pitao Makrela da li, s obzirom na 20.000 ljudi koji su još uvek bili ispred stadiona, policija može da zahteva odlaganje početka utakmice.
On je izjavio da mu je bilo rečeno da „oni to ne vole zbog potencijalnih problema na kraju meča i odlaskom navijača sa stadiona".
U svakom slučaju, Makrel negira da je imao bilo kakvu komunikaciju o mogućem odlaganju meča sa Kirtonom.
On je komisiji rekao i da je to bio „problem koji je policija morala da reši".
Kazao da je odluku o kašnjenju početka morao da donese komandir policije".
Dakenfild je prethodno rekao Tejlorovoj istražnoj komisiji da je odlaganje moglo da se naloži samo u slučaju „da je postojao bitan spoljni faktor, kao što je magla ili zagušenje na auto-putu, a ne situacija u kojoj su navijači zakasnili sa dolaskom, pa makar i u velikom broju".
Međutim, dve godine pre toga početak utakmice je bio odložen: 1987. godine je start polufinalne utakmice bio pomeren za 15 minuta baš zbog navijača koji su kasno pristigli pred stadion.
U izveštaju istražne komisije stoji da je, „u trenutku dok su timovi istrčavali na teren na vreme za početak u 15.00, publika već počela da navija, a da su se u isto vreme čuli i krici sa centralne tribine".
U 15.06 meč je bio prekinut kada je jedan policajac ušao na teren.
Originalna istraga se nije bavila reakcijom hitnih službi jer je mrtvozornik, dr Stefan Poper, doneo kontroverznu odluku da odbaci sve dokaze prikupljene nakon 15.15 tog dana.
Njegova odluka, koja je kasnije preinačena, je bila doneta na osnovu pogrešne pretpostavke da su u tom trenutku sve žrtve već bile mrtve ili sa fatalnim povredama.
U svakom slučaju, u nastavku istrage je utvrđeno da je reakcija hitnih službi bila „tragično neadekvatna".
Dejvid Vitmor, ekspert za ovakve situacije, je kritikovao starešinu ambulantnog tima, Pola Izona, zbog toga što je propustio da obrati pažnju na dešavanja u kritičnim sektorima, iako se pred njegovim očima odvijala velika katastrofa.
Albert Pejdž, šef hitne pomoći Južnog Jorkšira, rekao je da je Izon predstavljao i „oči i uši" njegove službe na samom stadionu.
Ipak, rekao je i da nije bio svestan da su gledaoci bili praktično zgnječeni.
On je priznao da je „propustio da prikladno proceni situaciju", kao i da je „propustio da proglasi opštu opasnost na vreme".
Takođe, rekao je i da njegov radio nije funkcionisao tog trenutka.
Kada je bio upitan da li se setio da pozove obližnje bolnice, on je rekao da je pretpostavio da će to da uradi kontrolna soba hitne pomoći.
Dok je reakcija ambulantne službe izostajala, dobrovoljci iz bolnice Sent Džon su se „ponašali mnogo bolje" od svojih kolega i momentalno su počeli da pomažu žrtvama, rekao je Vitmor.
Bilo je tu „dosta neslaganja i propusta" u komunikaciji između dve hitne pomoći, dodaje on.
Alat za sečenje, koji je iz policijske garaže zatražen u 15.10, je stigao tek kada su svi povređeni već bili evakuisani.
Jedan od doktora koji je pomagao povređenim navijačima na samom terenu, tražio je od policije boce sa kiseonikom ne bi li oživeo povređenog navijača.
Boca koja mu je donesena je bila prazna, rečeno je istražnoj komisiji.
Profesor Džon Ešton, ekspert za javno zdravlje koji je prisustvovao utakmici kao navijač Liverpula, rekao je komisiji da je on radio procenu povređenih i žrtava iza tribine Lepings Lejn, jer nije bilo nikog drugog ko bi se prihvatio toga.
„Bilo je haotično", rekao je. „Bilo je mnogo žrtava, bilo je tu i nešto policije, ali zdravstvenih radnika nije bilo nigde".
Najmanje jedan navijač koji je stradao je mogao da bude spasen da mu je bila ukazana lekarska pomoć.
Džesmit Soar, stručnjak za reanimaciju, rekao je da je pravovremena intervencija, pre nego što je nastupilo srčani zastoj, mogla da spasi život Džejmsu Aspinalu, sinu Margaret Aspinal koja danas predvodi kampanju sećanja na žrtve.
Nakon zahteva policije za „flotom ambulantnih kola" u 15.06, 42 vozila su stigla ispred stadiona, ali sam pristup terenu je bio odlagan jer je policija saopštila da ima „probleme sa gužvom".
Postojao je „nedostatak bazičnih instrumenata za spasavanje života na samom terenu, gde su bili neophodni", stoji u izveštaju istražne komisije.
Samo dva ambulantna vozila su stigla do dela terena ispod same tribine Lepings Lejn.
Od 96 preminulih, samo je njih 14 bilo i primljeno u bolnicu.
Gospodin Izon nije izvestio o katastrofalnom incidentu sve do 15.22.
Šef hitne pomoći Albert Pejdž je rekao da je ovo bilo „preveliko" kašnjenje.
On je kritikovao Izona zbog toga što nije uspeo da proceni situaciju i što je prioritet davao žrtvi sa slomljenom nogom.
Pejdž je kazao kako je u početku mislio da je reakcija medicinskog tima bila „brza i efikasna", ali da su ga saslušanja tokom istrage ubedila da revidira taj svoj stav.
„Mislim da je najslabija tačka bila kasni poziv za pomoć i procena medicinskog osoblja na licu mesta koja je bila posledica policijskih izveštaja da se na stadionu dešava upad navijača na teren", rekao je on.
Komisija je zaključila da je brza reakcija službi za hitnu pomoć izostala zbog kašnjenja same policije da proglasi vanrednu situaciju.
Utvrđeno je i da je hitna pomoć propustila da prepozna pravu prirodu problema na tribini Lepings Lejn.
Hilzboro je 1989. godine bio smatran jednim od najmodernijih stadiona u Engleskoj.
Bilo je određeno da se na njemu odigraju polufinala FA Kupa 1981, 1987. i 1988. godine.
Posedovao je hvaljeni i moderni CCTV sistem kamera i okretnice na kapijama koje su regulisale i brojale navijače koji su ulazili na tribine.
Pa ipak, tu je nekoliko puta došlo do opasnih incidenata. Komisiji je rečeno da je jedan od tih incidenata iz 1981. bio „za dlaku" izbegnut.
Svejedno, lekcije o nebezbednoj prirodi tribina nisu bile naučene.
Prema Džonu Kutlaku, stručnjaku za stadione, seme katastrofe iz 1989. je bilo posejano 10 godina pre toga, kada je izdat bezbednosni sertifikat da ta tribina može da primi 7200 navijača.
On kaže da je prava procena trebalo da glasi na 5425 posetilaca.
Sektor 3, na kojem je poginulo više navijača Liverpula, mogao je bezbedno da primi samo 678 navijača, ali tog dana ih je bilo 1430 na toj strani.
Klupski planer, dr Istvud, slaže se da je prvobitna procena kapaciteta od 10.100 - a ona je omogućila i dodatnih 2900 navijača sa kartama za stajanje da budu u severozapadnom uglu tribina - bila „previsoka".
Tokom polufinala Kupa iz 1981, kada su na Hilzborou igrali Totenhem i Vulverhempton, u gužvi na tribinama je bilo povređeno 38 navijača.
U kontekstu događaja koji su se odigrali osam godina kasnije, policija je tada otvorila kapiju C nakon talasanja kod okretnica.
Prilikom naleta navijača na Lepings Lejn tribinu, jedva su izbegnute žrtve, kaže izveštaj istražne komisije.
Dve kapije na obodu terena su bile otvorene da bi jedan deo navijača mogao da pobegne na teren.
Brojači na okretnicama su pokazali da je bilo 335 navijača više nego što je to bilo dozvoljeno.
Tada su zvaničnici Šefild Venzdeja optužili navijače Totenhema da su „zakasnili" i da su „žurili na svoja mesta", pritiskajući tako one koji su bili ispred njih.
Posle incidenta, odlučeno je da Hilzboro narednih šest godina ne bude domaćin polufinala Kupa.
Prema bezbednosnim uslovima preciziranim u sertifikatu, radna grupa sastavljena od predstavnika grada, policije, vatrogasne službe i kluba, svake godine je vršila inspekciju stadiona.
Ipak, ta radna grupa nikada nije signalizirala da bi trebalo ponovo proceniti kapacitet tribine Lepings Lejn.
Kada su obišli objekat u maju 1988. godine, procenili su da stadion nema „bitne nedostatke".
Kutlak je tokom istrage rekao da su godišnje inspekcije stadiona predstavljale „propuštenu priliku da se ponovo proceni kapacitet tribina".
Lepings Lejn tribina je nakon toga prošla kroz neke značajne popravke, ali nijedna od njih nije dovela do novog, revidiranog bezbednosnog sertifikata.
Po preporuci jorkširske policije, klub je tribine izdelio u sektore, ne bi li „sprečio slobodno kretanje navijača".
Svejedno, predlog da se navijači direktno sa okretnica usmeravaju ka određenim sektorima, omogućujući tako i precizno brojanje navijača, nikada nije zaživeo „zbog procenjenih troškova koje bi zbog toga imao domaćin stadiona Šefild Venzdej".
Nagib tunela je takođe značajno odudarao od propisanog standarda za sportska igrališta.
Kada je 1987. godine Hilzboro ponovo dobio dozvolu da se na njemu odigravaju polufinala, odigran je meč između Lids Junajteda i Koventri Sitija.
Malo pred početak meča, policija je odložila početak utakmice na 15 minuta, ne bi li omogućili da navijači koji su kasnili budu bezbedno smešteni na tribine.
Jedan od navijača Lidsa je rekao da je u centralnom sektoru bilo previše navijača i da on nije mogao „ni da aplaudira od gužve".
Polufinale iz 1988, takođe između Liverpula i Notingem Foresta, prošlo je bez većih incidenata, iako su neki navijači Liverpula, ali i policija, rekli da je na Lepings Lejn tribini bila prevelika gužva.
U ovim slučajevima, tunel je bio zatvoren, a navijači su usmeravani ka bočnim sektorima.
Prema izveštaju istražne komisije, Šefild Venzdej je „demantovao da je imao bilo kakva saznanja u vezi prevelikog broja ljudi" na polufinalima 1987. i 1988. godine.
Izveštaj je konstatovao da su problem sa gužvom oko okretnica 1987, kao i onaj na tribinama iz 1988, pokazali da na samom stadionu postoji opasnost u slučajevima kada se na tribinama nađe prevelik broj ljudi.
Rizici su bili poznati, a katastrofa iz 1989. je mogla da se predvidi", rečeno je u izveštaju.
Komisija je zaključila da je na stadionu bilo premalo funkcionalnih okretnica, da su natpisi na sektorima bili neadekvatni i da je projekat samog stadiona i okoline doprineo nesreći.
Pogledajte video - kako je svet plakao zbog smrti Dijega Maradone
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Gradska vlast osniva još osam predškolskih ustanova, više mesta za direktore")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar