Životinje i hrana: Tajanstveni razlog zbog kojeg prerađena hrana za ljubimce izaziva zavisnost

Pored izuzetno smrdljivih aditiva i koncentrata iznutrica, kompanije koje proizvode hranu za kućne ljubimce posežu i za nekim iznenađujućim sastojcima ne bi li ta smesa postala ukusna.
pas
Getty Images

Signal može da predstavlja i samo ruka u džepu, otvaranje određenog kuhinjskog elementa ili neoprezno izgovorena reč - „ručak".

I pre nego što ste i postali svesni toga, vi se saplićete o svog ljubimca koji uzbuđeno očekuje porciju… mutno-smeđih, suvih kuglica.

Šta se to nalazi u misterioznom zalogaju što ga čini podjednako ukusnim kao što je to i pečeno pile, divlji losos ili svežanj svežeg bilja?

Uzmimo za primer mog cimera, malog crnog zeca.

On veći deo dana provodi sedeći ispred posude za hranu čekajući novu porciju kuglica - bez obzira što one izgledaju i mirišu baš kao njegov izmet.

Ranije je imao posudu sa tajmerom koja je programirano izbacivala kuglice hrane, ali je vremenom naučio kako da je bacaka po sobi ne bi li ranije došao do njenog sadržaja.

Bez obzira na to kakve mu sve delikatese servirao - domaći peršun, mekano sečenu slamu, svežu šargarepu, organski kelj - on će uvek radije jesti prerađenu hranu za kućne ljubimce.

Čini se da ovo uopšte nije neuobičajeno.

Poznate su anegdote o ljubimcima koji su opčinjeni granulama, kao na primer ona o mački koja ima dnevne napade panike kada shvati da je pojela sve granule ili o pragmatičnom vučjaku koji je viđen kako posle uragana Harvi luta ulicama Hjustona sa džakom hrane za pse.

I kako to obično biva, ova zavisnost je pažljivo projektovana.

Proizvodnja hrane za pse je industrija koja obrće milione istražujući „palatante" - sastojke koji ljubimcima njihove proizvode čine neodoljivim.

I tako od izrazito smrdljivih hemikalija koje obično možemo da pronađemo u istrulelom mesu, pa sve do aditiva koje inače dodajemo u krompir da ne bi gubio boju, zadatak pravljenja što ukusnije hrane za ljubimce doveo nas je i do nekih iznenađujućih saznanja.

„Kompanije koje proizvode ovu hranu imaju svoje ogranke koji se bave proizvodnjom palatanata", kaže Daren Logan koji predvodi istraživački tim u Institutu za nauku o nezi kućnih ljubimaca, delu kompanije Mars Petcare.

„Pravimo ih onako kako ih pravimo i za ljude".

Psi iz visokog društva

Prvu hranu za pse je 1860. godine proizveo Džejms Sprat, preduzimljivi prodavac gromobrana iz Ohaja.

Legenda kaže da je poslom otputovao u Englesku i da je jednom prilikom, šetajući se dokovima Liverpula, primetio pse lutalice kako se otimaju oko ostataka bačenog dvopeka.

Bilo je to pravo otkrovenje zbog dve stvari.

zec
Getty Images
Zečevi u divljini jedu sveže povrće, ali mnogi od njih koji su u ulozi kućnih ljubimaca umesto toga uživaju u prerađenim kuglicama

Pre svega, dvopek je važio za izuzetno neprivlačan keks koji su mrzele generacije mornara koje su ih jele.

Ove pločice koje su se sastojale od pečenog brašna i vode su bile tvrđe od drveta, ponekada toliko da si zube mogao da polomiš grizući ih.

Zvali su ih i „listićima gvožđa" ili „dvorcem za gliste", pre svega zbog toga što su uglavnom bili nastanjeni crvima i žišcima.

Najstariji komad preživelog dvopeka je bio ispečen samo devet godina pre nego što se Sprat prošetao dokovima, ali i dalje, 170 godina kasnije, izgleda kao da je dobro očuvan.

Drugo, do tog trenutka nikom nije padalo na pamet da se pozabavi time šta njihovi ljubimci vole da jedu, a kamoli da od toga prave biznis.

Od samih početaka držanja domaćih životinja, uglavnom smo ih hranili hranom koju smo i sami jeli, ili smo očekivali da se životinje same pobrinu za hranu.

Haski je upečatljiv primer za to.

Na teritorijama kojim je prirodno pripadao - Grenlandu, Kanadi i Aljasci - lovci Inuiti su pse tradicionalno hranili mesom foka koje su i sami jeli u velikoj meri.

Psi koji su vukli saonice su se na tu hranu toliko dobro adaptirali, da su, kada ih je Društvo britanskog Antarktika odvelo na Južni pol kao deo transporta 1945. godine, imali ozbiljnih problema da prihvate i svare komercijalnu hranu za pse.

Na kraju su morali da ubiju izvestan broj foka svake godine, samo da bi nahranili pse pre nego što su ih u najvećoj meri zamenili skuterima za sneg tokom 60-tih i 70-tih godina prošlog veka.

Za to vreme u viktorijanskom Londonu psi su imali sreću da ih hrane ostacima sa stola ili kašom.

Čak su i egzotične životinje bile hranjene hranom za ljude - 20.000 kornjača dovedenih iz Maroka svake godine su za obroke dobijale obično baštensko povrće ili hleb natopljen vodom.

Mačke su bile smatrane uličnim životinjama i hrana im uglavnom nije bila davana.

Ali Sprat je naišao na nešto potpuno novo.

U narednim mesecima, on je razvio ,,kolač za pse sa mesnim vlaknima", izmišljotinu u vidu keksa, koji se sastojao od cvekle, povrća, zrnevlja i govedine sumnjivog porekla, za koji je tvrdio da podmiruje sve nutritivne potrebe pasa njegovih mušterija.

(Iako je na pakovanju pisalo da proizvod sadrži najfiniju govedinu iz prerije, pravi sastav ove hrane je bila tajna koju je Sprat odneo u grob).

Spratova inovacija se vremenski poklopila sa kulturnom revolucijom u načinu na koji su se ljudi ophodili prema psima.

I psi i mačke su prešli dalek put od korisnih životinja ili skoro pa štetočina, sve do razmaženih punopravnih članova porodica.

U skladu sa tim, kolač za pse sa mesnim vlaknima je prodavan kao luksuzna hrana za domaće životinje aristokrata.

Reklame su ih nazivale „Psećim zadovoljstvom", a bile su dopunjene i vatrenim svedočenjima bogatih vlasnika.

Da ironija bude potpuna, Sprat je promovisao i činjenicu da su njom hranjeni i psi koji su vukli saonice tokom putovanja kapetana Skota na Južni pol 1901, iako znamo da su ti psi radije jeli meso foka.

Konačno, kompanija se okrenula i mačjoj hrani - „Sprat mačkice održava u top formi" - a sve ostalo je istorija.

Bez obzira na sve, nauka koja nam je dala granule za kućne ljubimce je tek započinjala put.

Odurni mirisi

Danas je moguće kupiti specijalnu hranu za skoro svaku vrstu ljubimaca, od žaba do malih marsupilamija.

Skoro svi slede istu formulu.

Obično kao bazu sadrže neke ugljene hidrate, odabrane proteine i masti, šećer, neki izvor vlakana, antioksidante i druge konzervanse, emulzije (koje čuvaju masti u hrani i sprečavaju njihovo odvajanje), vitamine i minerale, kao i veštačke boje.

Neke sofisticiranije verzije mogu da sadrže i probiotike ili pojačivače svarljivosti kao što je cikorija koja se često dodaje u hranu za pse, enzime, sredstva protiv parazita i minerale koji sprečavaju nagomilavanje kamenca na zubima.

Dodavanju ovih sastojaka u suvu hranu za životinje prethodi njihovo pretvaranje u pastu i istiskivanje procesom u koji je uključeno i zagrevanje i oblikovanje kojim se dobija vazdušast proizvod. istim takvim procesom se dobijaju i grickalice.

Ukusi se dodaju u poslednjoj fazi, a u slučaju hrane za ljubimce oni se dodaju u formi spreja ili praha kojim se posipaju granule.

Za divno čudo, ukus ove hrane i njegova zdrava komponenta imaju vrlo malo zajedničkog zbog toga što SAD, Evropska unija i mnogi drugi delovi sveta propisuju da ukoliko neku hranu želite da proglasite ,,kompletnom", takođe morate i da sledite određene nutritivne standarde.

Oni uspostavljaju raspon u kojem bi određeni sastojci mogli da se koriste, tako da proizvođači ne mogu prosto da dodaju šećere i masti da bi hranu učinili neodoljivom.

„Moj stav kao nutricionistkinje je da su sve vrste hrane za ljubimce iste", kaže Merion Nestle, počasna profesorka ishrane, hrane i javnog zdravlja na njujorškom Univerzitetu.

Umesto svega toga, industrija se okrenula hemikalijama.

Mnoge životinje se upravljaju mirisima kada biraju hranu i to je primarna meta koju industrija cilja u proizvodnji.

Ljudski nos ima oko 50 miliona receptora, mačji 67, zečji 100, a pseći oko 220 milona.

S druge strane, njihov osećaj za ukus je manje razvijen nego naš - kod nas je relativna gustina receptora za ukus evoluirala ne bi li nam pomogla da se izborimo sa našom raznovrsnom ishranom kao svaštojeda.

Međutim, problem je u tome što ugađanje životinjama koje obožavaju miris crkotine, prljavih čarapa ili povraćanja, kao što su ljubimci-mesožderi to obično vole, ljudskim osećajima nikako ne prija.

„Postoji tu određeni paradoks, jer su mirisi koje mačke (ali i psi) naročito vole, vrlo često potpuno suprotni od onog što prija ljudima", kaže Logan.

Nestle je tu mnogo direktnija - „Životinje jedu izmet", kaže ona.

„One vole jake životinjske mirise, pa proizvođači hrane za ljubimce imaju ozbiljan zadatak da stvore proizvod koji će biti dovoljno odvratan da bi ga životinje jele, ali ne baš toliko da je vlasnici ne bi kupovali".

Primeri za to su putrescin i kadaverin, bezbojne hemikalije koje prirodno nastaju raspadom proteina.

Oni su uglavnom odgovorni za oduran smrad istrulelog mesa - koji mačke obožavaju.

I dok su njihovi nivoi u hrani za ljude pažljivo praćeni kao deo procesa kojim osiguravamo svežinu i bezbednost mesa, oni se aktivno dodaju u hranu za pse i mačke, bilo kao ekstrakt iznutrica ili kao aditiv nastao u laboratoriji.

U slučaju životinja koje su prirodni vegani, kao što su to zečevi ili zamorčići, neodoljivi mirisi nane ili origana se ponekada dodaju u vidu koncentrata.

Japanska kuhinnja

Na vidiku su i neka iznenađujuća rešenja.

Najnovije istraživanje prepoznaje devet isparljivih jedinjenja u uobičajenim životinjskim ukusima koja su povezana sa njihovim ukusom, kao što su heptanal, nonanal i oktanal koji imaju snažan, voćni miris.

Ipak, važan je i ukus, a u tom segmentu se preference ljudi i ljubimaca ne razlikuju preterano.

Jedan od najpopularnijih aditiva u ljudskoj hrani je zagonetni „hidrolizovani protein", koji nastaje raspadom dugačkih vlakana proteina na amino kiseline, koristeći u tom procesu enzime ili hlorovodoničnu kiselinu.

To hrani daje ukus sličan mesnim ili povrtnim supama i često ide zajedno sa MSG-om koji daje slankasti ukus paradajza, sireva ili šunke.

Iako se hidrolizovani proteini veštački proizvode, proces je sličan onom koji nam daje dugo kuvanje hrane - to je u stvari neka vrsta pred-varenja i u velikoj meri doprinosi primamljivom mirisu mnogih vrsta granula.

dvopek, hrana
Getty Images
Na početku je prerađena hrana za pse ličila na tvrde dvopeke koje su mornari konzumirali tokom dugačkih pomorskih putovanja

„Razumevanje onog što je ukusno mačkama je vrlo slično principima japanske ili azijske kuhinje u kojima je fokus na umamiju i jednom drugom modalitetu ukusa poznatom kao kokumi", kaže Logan.

Kokumi je otkriven u Japanu 1989. godine kada je i predložen kao šesti ukus kod ljudi, posle slatkog, slanog, gorkog, kiselog i umami ukusa.

Opisuje se kao fizička senzacija u ustima pre nego kao ukus sam po sebi - tekstura koja daje kompleksnost i bogatstvo zalogaju.

Za razliku od drugih ukusa, kokumi još nije povezan sa specifičnim setom jedinjenja, ali hranu koja nam daje ovu vrstu senzornog doživljaja obično povezujemo sa školjkama, soja sosom, pastom od račića, kvascem i pivom.

Šesti ukus je naročito popularan kod životinja mesoždera.

One ga prepoznaju preko receptora koji se nalaze u njihovim ustima koji su evoluirali ne bi li otkrivali kalcijum.

Očekivano, kompanije koje prozvode hranu za ljubimce, već su počele da ga oponašaju koktelima hemikalija koje pojačavaju taj ukus.

Ipak, postoje ukusi koje nikada nećete naći u određenoj hrani za životinje.

Na primer, mnoge divlje životinje mesožderi nemaju receptore za šećer ili ugljene hidrate.

Za razliku od pasa, koji među ljudima žive i goste se našim ostacima već oko 40.000 godina, domaće mačke su uz nas tek nekih 4.300 godina.

Veći deo tog perioda, smatrane su za vrstu koja kontroliše štetočine i koja sama može da se prehrani.

I tako, dok su mačke inače jako privržene japanskoj hrani u kojoj ima dosta mesa i ribe, teško da ćete ih videti kako kradu sladoled ili krofne - za razliku od pasa, one jednostavno nisu provele dovoljno vremena sa ljudima da bi razvile mogućnost da osete slatko.

riba, ribe
Getty Images
Mačke neodoljivo privlače hemijska jedinjenja koja mogu da se nađu u istruleloj ribi

S druge strane, veganske životinje koje jedu isključivo biljke bogate vlaknima i ugljenim hidratima, više vole nešto slađu hranu.

Konačno, nijedna lista koja se bavi palatantima ne može da bude kompletna bez pirofosfata koji portal Popular sajens naziva krekom za mačke.

Ovaj opšti aditiv u ljudskoj ishrani ima široku ulogu, kao što je recimo sprečavanje proizvoda od krompira da potamne posle kuvanja, ali nijedna od njih ne poboljšava ukus proizvoda.

Bez obzira na to, mačke su lude za njim, verovatno zbog toga što pojačava ukus amino kiselina.

Kompanije koje proizvode hranu za ljubimce su danas toliko uspešne u poboljšavanju ukusa da počinju da se suočavaju sa drugom dilemom - možda je hrana postala previše ukusna?

„Opasnost za mačke i pse je danas prekomerna potrošnja - baš kao i kod ljudi", kaže Endrju Najt, profesor koji se bavi životinjskom dobrobiti i etikom na Univerzitetu u Vinčesteru.

Gojaznost kod ljubimaca je rastući problem u razvijenom svetu, pa tako jedno istraživanje koje su sproveli veterinarski profesionalci za potrebe izložbe pasa u Londonu sugeriše da oko 51 odsto pasa, 44 odsto mačaka i 29 procenata malih sisara boluje od prekomerne težine.

Prema Loganu, razlog tome nije formula po kojoj se pravi hrana za ljubimce, već ljudi koji podležu njihovim molećivim pogledima.

„Razlog zbog kojeg hranu za ljubimce pravimo ukusnom je da bi oni pojeli obroke i podmirili nutritivne potrebe", kaže on.

„Problem je u vlasnicima koji ih previše hrane - naši ljubimci nisu u stanju da sami otvore pakovanje sa hranom".

Ipak, to nije sve.

Postoji narastajuća briga i oko toga koliko sve to utiče i na ljudsku sredinu.

Dvojica naučnika sa Novog Zelanda su 2009. godine izračunali da planetarna cena držanja ljubimaca iznosi više nego što nas u tom aspektu košta posedovanje jednog osrednjeg SUV vozila.

mačka
Getty Images
Ljubimci kojima se daje previše kalorične prerađene hrane mogu, baš kao i ljudi, da pate od prekomerne težine

Tu se u priču uključuju već pomenuti palatanti.

Pošto se hrana za kućne ljubimce uglavnom bazira na bezukusnim sastojcima začinjenim zanosnim ukusima i mirisima, hrana zasnovana na održivijim sastojcima kao što su insekti ili soja generalno je mesožderima prihvatljiva baš kao i prava hrana.

(Ipak, mačke ne mogu da budu hranjene bezmesnom hranom).

„Na osnovu ovog obimnog istraživanja koje je upravo okončano, zaključeno je da se životinje koje su hranjene veganskom hranom podjednako srećne kao i one koje se hrane mesom", kaže Najt koji je optimističan po pitanju budućnosti.

„Postoji opšte razumevanje da će potreba za održivošću imati veliki uticaj na ovaj biznis", kaže Logan.

Objašnjava da je fabrika hrane za životinje za koju i sam radi upravo izbacila na tržište sopstveni brend hrane bazirane na insektima.

I zašto su na kraju naši ljubimci toliko zavisni od hrane koju im dajemo?

Pa, zato što je pravimo da bude takva.

Baš kao i mi sami, tako i naši ljubimci imaju problem da kažu ne hrani koja je toliko ukusna.


Možda će vas zanimati i ovaj video: Srpska veterinarka pomaže životinjama siromašnih u Nemačkoj


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Međutim

    19.10.2021 09:44
    Psst, prevodioče...
    "Marsupial" znači "torbar".
    "Marsupilami" je izmišljena životinjica iz stripa Spiru i Fantazio.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije BBC - BBC

Muzika: Dejvi Bouvi - magičan pred kamerama koliko i sa mikrofonom

Njegov stil je bio uvek u povoju - od crvenokosog tuđina Zigija Stardasta, do slepog čoveka u odelu iz faze albuma Heathern (2002) - i uvek je, kao i njegova muzika, predstavljao snažnu poruku, namećući očekivanja da će i buduće zvezde krenuti njegovim stopama.