Intervju petkom - Volt Bogdanić: Amerikanac srpskog porekla dobitnik tri Pulicerove nagrade za istraživačko novinarstvo

Jedan od najuspešnijih svetskih istraživačkih novinara, javnosti u Srbiji postao je poznat zahvaljujući reklami američke ambasade Vi ste svet, gde se govori tužbi od 10 milijardi dolara koju je dobio.
sa sinovima
Volt Bogdanić
Sa sinovima Piterom i Nikolasom

Bubrezi stradaju prvo. Zatim centralni nervni sistem počinje da otkazuje.

„Paraliza se širi i otežava disanje koje je često nemoguće bez potpore. Na kraju, većina žrtava umire.

„Mnogo je dece među njima, a otrovali su ih roditelji koji ništa o tome nisu znali".

Ovako počinje jedan od tekstova Volta Bogdanića, ovenčan Pulicerovom nagradom, o štetnoj materiji koja se nalazila u raznim proizvodima uvezenim iz Kine.

Bogdanić je ovu nagradu, koja se dodeljuje za vrhunske novinarske priče na svetskom nivou, dobio čak tri puta.

On je Amerikanac srpskog porekla i jedan od najboljih istraživačkih novinara današnjice.

Kako piše, tako i razgovara.

Jednostavnim i kratkim rečenicama koje puno govore.

Bez opštih mesta i povišenog tona.

Profesorski.

Iako iza sebe ima višedecenijsku blistavu karijeru, ljubav prema novinarstvu još ga pokreće.

„Kad nađete nešto što volite to nije više samo posao, to je kao da idete na plažu.

„Ja volim da plivam, a volim i novinarstvo, a kad je tako uložite mnogo vremena i energije da budete što bolji", kaže skromno za BBC na srpskom.

Razgovaramo na engleskom, jer srpski tokom odrastanja u Americi nije savladao iako su mu roditelji Srbi.

sa studentima
Volt Bogdanić
Volt sa studentima sa Kolumbija univerziteta - proslava kraja školske godine i žurka u njegovom domu

Pulicerova nagrada, koja postoji već više od veka, dodeljuje se u 22 kategorije - 15 iz oblasti novinarstva i sedam književnih i muzičkih nagrada.

Pobednike bira Odbor Pulicerove nagrade u kojem je petnaestak stručnjaka, urednika, profesora i novinara.

„Dobiti Pulicera je najuzbudljivije iskustvo u životu, to je nešto što nisam nikad ni sanjao da ću dobiti.

„Tri puta doživeti to je ogromno uzbuđenje, koje pokazuje da moje kolege cene ono što sam uradio", kaže Bogdanić.

Prvu Pulicerovu nagradu dobio je 1988. godine za istraživanje „Velika bela laž: kako su američke bolnice izneverile poverenje građana i ugrozile njihove živote".

Ta nagrada bila mu je najznačajnija i profesionalno, ali i privatno.

Na dan kad je u Vol Strit Žurnalu objavljena prva priča iz tog serijala - rodio mu se sin, a to je i jedina koju je njegov otac doživeo.

U ovoj seriji tekstova pisao je o smrtonosnim posledicama nestandardnih medicinskih testiranja za lečenje kancera.

„Moje istraživanje i članci koje sam tim povodom pisao direktno su uticali ili mogu čak da kažem i da su doveli do usvajanja novog federalnog zakona.

„Tim zakonom su uspostavljene nove, strože regulative u oblasti medicinskog testiranja i industrije koja se bavi ovakvim poslovima", ispričao je Bogdanić povodom ovog serijala.

Drugi put Pulicerovu nagradu dobio je za istraživanje „Smrt na šinama".

Nizom tekstova pokazao je koliko su česte nesreće na pružnim prelazima i koliko su se malo tim problemom bavili nadležni.

„U 5.45 popodne dok jesenje sunce klizi ka horizontu Blas Lopez, otac četvoro male dece, vozi kamion natovaren krompirom za pijac i nailazi na prugu, na jugositoku države Vašington.

U tom trenutku udara ga voz Junion Pacifika od 4.700 tona, eskplozija raznosi Lopezov kamion, komadajući mu telo.

Junion Pacifik odgovara kao mnoge železničke firme posle fatalnih nesreća. Krive žrtvu, gospodina Lopeza, ne sebe", pisao je Bogdanić.

Treći put, Pulicera je dobio 2008. godine, za razotkrivanje putanje kojom toksične supstance dospevaju širom sveta u određenim proizvodima nastalim u Kini.

Među tim proizvodima bili su i sirupi za decu, zubne paste i lekovi za temperaturu.


Pulicer u rukama četiri Srbina

Osim Bogdanića, još samo tri Srbina dobila su Pulicerovu nagradu.

Najpre, profesor Mihailo Pupin 1924. za roman „Od pašnjaka do naučenjaka", zatim Beograđanin Dušan Čarls Simić, jedan od najvećih modernih američkih pesnika, i nedavno Goran Tomašević, fotoreporter kao deo tima agencije Rojters.


„I moja žena je osvojila Pulicera, tako da imamo četiri u porodici", kaže Bogdanić, s ponosom na uglu usana.

Na pitanje da li to znači policu punu pehara, uz osmeh, objašnjava da se ne dodeljuju statue, „samo diplome".

Dok razgovaramo, okreće mi ekran računara da se i sama uverim - na zidu stoje uramljeni samo njegovo jedno i priznanje supruge Stefani Sol.

Ona je nagrađena za priče o prevarama sa invalidskim penzijama u policiji.

„Nije puno, ali predstavlja mnogo", dodaje.

Kako je jednom ispričao, Stefani i on ne rade zajedno na pričama, jer su jake ličnosti oboje.

svadbena fotografija
Volt Bogdanić
Mladenci Volt i Stefani, a sa njima Voltovi otac, majka, brat i snajka

Tužba od 10 milijardi i usta bez pljuvačke

Neka Bogdanićeva istraživanja nisu nagrađena, ali su donela velike društvene promene.

Tužba, kojom je duvanska kompanija Filip Moris zahtevala 10 milijardi dolara odštete od njega i američke TV stanice ABC njuz zbog serijala o štetnosti cigareta, iz 1994. jedna je od najvećih u istoriji američkih medija.

„Oni nisu verovali u to što su napisali, znali su da lažu.

„To je dokazano pred Federalnim sudom, decenijama su lagali javnost, stotine hiljada ljudi je izgubilo živote zbog njihovih laži", kaže.

cigare
BBC

Cilj duvanske industrije bio je, dodaje, da zastraši druge novinare da pišu o tim temama.

Ipak, u tome nisu uspeli.

Duvanska kompanija je na kraju platila desetine milijardi dolara za tužbe koje je država podnosila protiv njih, dodaje.

Sud je odlučio da Bogdanić nije pogrešio i da duvanskoj kompaniji ne treba da plati ni cent.

Međutim, dok je čitao tužbu nije mu bilo nimalo lako - sušila su mu se usta, ostao je bez pljuvačke, opisuje.

„Jeste me to potreslo, ali da biste to izdržali morate imati jak stomak i jaku kičmu.

„I morate znati da kad pišete o nekim važnim stvarima koje vređaju moćnike, da će oni odgovoriti, morate to očekivati", kaže Bogdanić.

Tu priču smatra jednom od najvažnijih u karijeri.

„Čemu bi se novinar mogao nadati više nego da spasi živote", rekao je ranije.

Ipak, priča je došla prekasno da spasi njegovog oca - preminuo je od raka pluća.

Volt nije pušač i neretko prijatelje savetuje da ostave duvan, jer će zažaliti mnogo godina kasnije, uveren je.

„Znam da mnogi ljudi puše i mnogi Srbi, Evropljani više od Amerikanaca, ali cigarete ubijaju ljude.

„Ubile su mog oca. Mnogima do kojih mi je stalo i do kojih nije, kažem da ostave cigarete", podvlači.

Medijska kuća ABC se na kraju izvinila duvanskoj kompaniji jer su sami bili u postupku promene vlasništva.

„To je tužno, jer ja sam govorio istinu i ljudi koji su se izvinili su znali da je tako.

„Postojali su dokumenti koji su potkrepljivali sve tvrdnje", navodi, opisujući „nečasni čin".

Da je bilo drugačije, otpustili bi ga.

Otišao je tek pošto je uradio za ABC još jedan serijal o duvanskoj industriji, ali je od izvinjenja znao da želi da promeni redakciju.

Posle toga zaposlio se u američkoj TV stanici CBC njuz i bio deo tima emisije „60 minuta".

„Nekad uspeju da se izvuku i laži prevagnu nad istinom, ali naš posao je da verujemo u sebe i ceo koncept slobode govora.

„U javnom interesu je da se zna šta rade vlade, institucije, velike korporacije, jer oni kontrolišu naše živote", kaže Bogdanić.

Ne prihvataj „ne" kao odgovor

Pored rada u redakciji, Volt Bogdanić i predaje novinarstvo na prestižnom američkom Kolumbija univerzitetu.

Uživa u radu sa mladima.

„Njihov duh i entuzijazam me motivišu da nastavim.

„Tako, stalno tražim neki nov težak projekat na kom ću da radim", kaže.

Kad krene da kopa i istražuje priču, ona mu svakim danom postaje zanimljivija.

Studente uči različitim tehnikama istraživačkog novinarstva.

Dok je bio mlad, to je najčešće podrazumevalo sedenje i čitanje dokumenata u vladinim arhivama ili kancelarijama.

U međuvremenu, tehnike su se promenile, ali je suština ostala ista - pronaći dokumente i dokaze koji će uveriti čitaoce i gledaoce da je priča tačna i istinita.

Da bi se to postiglo savetuje kolege da ne prihvataju „ne" kao odgovor, kao i da ne koriste prečice.

„Treba postavljati pitanja dok ne razumete šta se događa i ne otići na intervju ili u projekat, misleći da znate sve odgovore.

„Nikad ne znate sve, na svako pitanje koje postavite ima još deset", napominje Bogdanić, smirenim tonom, ali vrlo sugestivno.

„Lako je posle dugačkog intervjua reći - ovo mi je dovoljno - možda i jeste u tom trenutku, ali moguće da ćete sutradan imati dodatna pitanja i zvati te ljude ponovo.

„Važno je da nastavite da gurate i da na kraju imate ono što zovemo najboljom verzijom istine do koje se može doći".

Danas istina nije na ceni

To, kaže, nikad nije bilo teže nego danas, kada istina nije na ceni.

„Ne veruje se medijima, neki ljudi ne prihvataju činjenice.

„To je velika opasnost za demokratiju i naše živote", napominje.

Ne misli, dodaje, samo na period pandemije, već na celokupnu političku klimu i u Americi i u drugim zemljama.

„Predsednik Tramp izađe i govori laži, kaže da su izbori pokradeni, a nisu.

„To rade diktatori, izađu i lažu da bi ostali na vlasti, a posao nas kao novinara je da to obelodanimo", kaže Bogdanić.

Da bi popravili tu situaciju, mediji bi trebalo da nastave da rade svoj posao - postavljaju pitanja, pritiskaju i ne odustaju od traženja odgovora i istine.

„Nekad se to plati životom, kao što se dešava u Istočnoj Evropi, gde ima mnogo hrabrih novinara.

„Nekad vaši poslodavci to ne žele, onda nađete novog poslodavca ili radite u nevladinoj organizaciji, ali da nađete način da istina izađe na videlo", kaže Bogdanić, koji je to i sam iskusio.

Dva puta u Beogradu

O njemu se govori i u jednom od spotova Američke ambasade u Beogradu u okviru kampanje „Vi ste svet".

U Beogradu je Volt Bogdanić prvi put bio sa sedam godina, kada ga je otac doveo da upozna dedu.

Tada je vršnjake u Jugoslaviji učio da igraju bejzbol.

Naredni i poslednji put bio je pre desetak godina.

„Beograd se promenio mnogo, ja sam se promenio mnogo, ostario sam, ali pamtim neke stvari", kaže kroz osmeh.

Iznenadilo ga je koliko ima zabave, uličnog života i raznih dešavanja.

„Čitao sam o Beogradu u novinama i o tome koliko mladi vole da ga posete.

„Svideo mi se, dobra je hrana i jeo sam je posle mnogo godina", kaže Bogdanić.

Nada se da će doći ponovo u Beograd.

Želi da sinovima Nikolasu i Piteru pokaže Srbiju, ako mu posao dozvoli.

Deda mu bio vlasnik hotela „Palas"

Tokom poslednjeg boravka neizostavna stanica bio je i „Palas", ali ne zbog smeštaja.

Ovaj hotel za njegovu porodicu ima posebnu vrednost.

Bio je u vlasništvu njegovog dede Đorđa Bogdanića, predratnog trgovca.

„U Palasu je odrastao moj otac.

„Ušao sam unutra i razmišljao kako mu je bilo", prepričava kako je u mislima putovao kroz vreme.

Otac mu je pričao da su vreme njegove mladosti u hotelu odsedale mnoge diplomate.

Valter Bogdanić, Voltov otac, rođen je u Ohaju, ali je kao beba stigao u Srbiju.

Završio je školu u Beogradu i pred Drugi svetski rat se vratio u Ameriku.

„Igrao je fudbal, bio odličan stonoteniser i mnogo je trenirao.

„Voleo je sport, književnost, istoriju", prepričava Volt.

On se kasnije pridružio američkim marincima i borio se protiv Japanaca na Pacifiku.

Valter zatim upoznaje Helenu, Voltovu majku, takođe, srpskog porekla.

Volt je rođen u Čikagu, ali se njegova porodica ubrzo potom preselila u gradić Geri u Indijani, gde je njegov otac bio među 27.000 radnika u lokalnoj čeličani.



„Srbi su strastveni ljudi"

Živeli su u srpskoj zajednici, okruženi rođacima sa kojima su se družili.

Odrastanje opisuje kao „divno".

Nedeljom su, kaže, redovno išli u crkvu, a zajedno su i slavili rođendane.

„Zatim bismo jeli jagnjetinu.

„Iznenadio sam se da mnogi moji prijatelji u ovoj zemlji nisu jeli jagnjetinu - kako niste probali takav specijalitet?", kaže kroz smeh.

U albumima porodičnog sećanja čuva uspomenu na Srbe kao ljude koji vole da se zabavljaju.

„Vole da piju, igraju košarku.

„Srbi su strastveni ljudi i bore se za ono u šta veruju, pomažu ljudima kad im je pomoć potrebna", smatra.

Ta strastvenost pomogla mu je i poslu, rekao je jednom prilikom.

Kako je Volt odrastao u porodici gde se govorio srpski, melodija tog jezika zauvek mu je ostala urezana.

„Kad god čujem da ga neko govori to mi vrati mnoga lepa sećanja, čak i ako ga ne razumem.

„Taj zvuk me vrati u detinjstvo", kaže Bogdanić.

Od oca je naučio i koliko su važni mediji za postojanje demokratije.

Deci je govorio o načelima na kojima počivaju Sjedinjene Države, kao i tradicionalnim srpskim vrednostima.

Uviđao je sličnosti - slobodarski duh dva naroda, ali i važnost pravila da različite grane vlasti ograničavaju jedna drugu, da se ne bi moć skupila na jedno mesto.

„Da bi funkcionisala demokratija građani moraju znati šta se dešava", izjavio je jednom prilikom.

Tu mediji imaju presudnu ulogu - da moćnike primoraju da polažu račune,.

„To što sam postao novinar, ima veze sa mojim ocem koji je o ovoj zemlji učio dok je bio sa druge strane okeana", rekao je u intervjuu „Jedan neobičan put".

Ipak, novinarstvo mu nije bila prva ljubav.

Prva ljubav bejzbol

Kao mladić želeo je da postane igrač bejzbola.

Sanjao je da će na krcatom Komiski stadionu u Čikagu, gde su se vikendom mešali mirisi vrućih hot-dogova, hladnog piva i vode sa jezera Mičigen koji je donosio vetar, baš on biti zvezda Vajtsoksa u pohodu na dugo čekanu titulu prvaka Amerike u bejzbolu.

Iako je na rođenju dobio ime Valter, još kao mali tražio je da ga zovu Volt - po tadašnjem heroju Voltu Dropu, igraču ovog čikaškog bejzbol tima.

Tek kasnije saznao je da je i on srpskog porekla.

Na pitanje šta povezuje bejzbol i novinarstvo, prvo se nasmeje, a zatim pronađe nit.

Spaja ih sportsko novinarstvo, koje je njemu bilo ulaz za dalje.

„Tako sam se zainteresovao za novinarstvo, čitao sam novine pratio sam pažljivo utakmice i turnire.

„Sportsko novinarstvo mi je izgledalo kao zanimljiv način da se zaradi novac, kasnije sam shvatio da ima boljih načina da se provede vreme", kaže smejući se.

Čitav radni vek radi kao istraživački novinar.

Nema penzije za novinare

Ne planira da se penzioniše sve dok ga zdravlje služi.

„Šta bih radio u penziji? Ne.

„To je kao disanje, ako ne radim na velikim pričama, kao da ne dobijam kiseonik u krvi", zaključuje Bogdanić.


Možda će vas zanimati i ova priča


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Deks

    22.10.2021 13:09
    "Pulicer u rukama četiri Srbina" - zašto vrednovati ljude brojanjem krvnih zrnaca? To su pre svega građani SAD. Treba ih vrednovati po njihovim zaslugama. Nesumnjivo su zaslužni jer su dobili ovu nagradu ali i mnogi drugi su je dobili, hajde da čujemo nešto i o njima. Da li se i u Engleskoj bave koliko imaju Pulizera? Pretpostavljam da ukoliko bi neko od dobitnika Pulizera bio poreklom Vojvođanski Rusin ne bi bio interesantan za ovu priču, ili možda grešim?

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije BBC - BBC

Muzika: Dejvi Bouvi - magičan pred kamerama koliko i sa mikrofonom

Njegov stil je bio uvek u povoju - od crvenokosog tuđina Zigija Stardasta, do slepog čoveka u odelu iz faze albuma Heathern (2002) - i uvek je, kao i njegova muzika, predstavljao snažnu poruku, namećući očekivanja da će i buduće zvezde krenuti njegovim stopama.