Zagađenje,istorija i Velika Britanija: Smrtonosne posledice londonske magle

Pošto je Veliki smog iz 1952. godine ubio i do 12.000 Londonaca, zemlja je uspela da se dovede u red. Ali danas bi zagađenje jedne druge vrste moglo da bude jednako podmuklo - i skoro isto toliko smrtonosno.
londoska magla
Dan Kitwood/Getty Images

Zamislite samo smog toliko gust da ne možete da vidite vlastita stopala dok hodate kroz njega; toliko neprobojan da potpuno zakloni sunce; toliko otrovan da vam štipa oči i tera vas da se borite za dah.

Može da zvuči kao pozadina neke post-apokaliptične noćne more, ali decembra 1952. godine, ovaj zastrašujući scenario postao je realnost za stanovnike Londona.

Incident od samo tog dana ubio je hiljade ljudi i pokrenuo globalnu transformaciju načina na koji se borimo protiv zagađenja vazduha.

par na ulicama londona 1953.
Monty Fresco/Topical Press Agency/Getty Images
Par hoda ulicama Londona u novembru 1953; skoro godinu dana posle Velikog smoga, maske su i dalje preka potreba

Tog hladnog, vedrog dana 1952. godine, Londonci su se okupili oko ognjišta na ugalj da bi se zgrejali.

Ali dok bi se dim inače raspršio u atmosferu, anticiklon koji je ostao da visi nad regionom stvorio je inverziju - zatočivši zagađenje blizu zemlje i dovevši do stvaranje mračnog, toksičnog pokrova koji će prekrivati prestonicu narednih pet dana.

Pre nego što su se vremenski uslovi promenili, a smog povukao, umrlo je hiljade ljudi.

Zvanična procena u to vreme bila je 4.000 smrti - više civilnih žrtava nego što je izazvao bilo koji pojedinačni okršaj tokom rata - dok je skorašnje istraživanje sugerisalo da je možda odneo čak 12.000 žrtava.

„Nužno zlo"

Iako su „supe od graška", kako su tada zvali smog, bile neizbežno svojstvo britanskih velikih gradova više od stotinu godina, Veliki smog iz 1952. bio je najgori slučaj.

On je obeležio i neku vrstu prekretnice: sve do tada, ljudi su prihvatali smog kao nužno zlo.

„U britanskim gradovima koji se greju na ugalj, dim se tolerisao više od jednog veka u zamenu za radna mesta i udobnost doma", kaže istoričar životne sredine doktor Stiven Mozli.

Neki su čak slavili zagađenje vazduha kao opipljivu meru vitalnosti britanske industrije, dok je užarena vatra od uglja, sa svojim konotacijama „doma i ognjišta", bila luksuz kog je malo ljudi bilo spremno da se odrekne.

Uprkos sve većem pritisku javnosti da se reši ovaj problem, reakcija vlade bila je spora.

Isprva je čak tvrdila da je tog decembra visoka smrtnost usledila zbog epidemije gripa, a prošlo je sedam meseci pre nego što je konačno izdala nalog da se povede istraga.

Četiri godine kasnije, 1956, prvi put je na snagu stupio Zakon o čistom vazduhu, zabranivši paljenje zagađujućih goriva u „oblastima kontrole dima" širom Velike Britanije.

Londonska elektrana Batersi, na slici iz 1954. godine, nekada je sagorevala više od miliona tona uglja godišnje
Monty Fresco/Topical Press Agency/Getty Images
Londonska elektrana Batersi, na slici iz 1954. godine, nekada je sagorevala više od miliona tona uglja godišnje

Zakon je bio istinski revolucionaran, predstavljajući veliku globalnu prekretnicu u zaštiti životne sredine.

Javno zdravlje bilo je značajno poboljšano; flora i fauna koji su do pedesetih maltene nestali na urbanim mestima počeli su ponovo da cvetaju.

Masivna arhitektura britanskih gradova više nije bila zaklonjena ispod debelog sloja čađi i gareži.

U godinama koje su usledile, veliki broj drugih industrijskih zemalja bilo je inspirisano da sledi ovaj primer.

Problemi sa vazduhom

Ali, dok je zagađenje vazduha od uglja možda stvar prošlosti, londonski problem sa kvalitetom vazduha nije nestao.

I posle studije koja sugeriše da zagađenje u glavnom gradu odnese čak 9.500 života godišnje, sve veći broj naučnika, političara i aktivista smatra da Velika Britanija mora još jednom da prizove svoj pionirski duh.

Studija, koju je Ekološka istraživačka grupa sa Kraljevskog koledža u Londonu sprovela u ime Londonskog saobraćajnog preduzeća, pripisuje ove prerane smrti dvema najvećim zagađivačima: sitnim česticama poznatim kao PM2.5 i otrovnom gasu azot-dioksidu (NO2).

NO2 bi mogao da bude krivac za čak 9.500 preranih smrti u Londonu svake godine

Nivo NO2 daje poseban razlog za zabrinutost.

London ima najveći izmereni nivo ovog gasa na svetu i prekršio je granice bezbednosti EU svake godine u prvoj polovini 2000-tih.

Nivo NO2 2015. godine na Oksford stritu oborio je godišnje ograničenje za svega četiri dana.

Studija KCL-a procenila je da bi ovaj gas mogao da bude krivac za 9.500 preranih smrti godišnje.

Biciklista zaštićen od smoga u Londonu u aprilu 2014. godine, tokom jedne od najgorih nedelja za nivoe NO2 u gradu te godine
Rob Stothard/Getty Images
Biciklista zaštićen od smoga u Londonu u aprilu 2014. godine, tokom jedne od najgorih nedelja za nivoe NO2 u gradu te godine

Iako su naučnici već mnogo godina svesni toksičnih svojstava NO2, činjenica da je obično prisutan uz druge zagađivače otežao je izolovanje njegovog uticaja, kaže specijalista za kvalitet vazduha sa Kraljevskog koledža Martin Vilijams.

Tek su odnedavno istraživači mogli da zaključe da postoji i samostalni efekat.

Ipak, kaže autorka studije doktorka Heder Volton, i dalje postoje određene nejasnoće oko toga koliko tačno smrti može da se pripiše samo ovom gasu.

Zagađenje od NO2 ima čitav dijapazon izvora.

Ali prema vladinom Ministarstvu za životnu sredinu i ruralne poslove, emisije iz saobraćaja čine najmanje 80 odsto.

Vozila na dizel, koja čine više od trećine londonskog drumskog saobraćaja, najveći su krivci za to.

Zbog njihove ekonomičnosti u potrošnji goriva i niže emisije ugljen-dioksida, dizel motori su podsticani u velikoj meri u poslednjih nekoliko decenija - a svaka sledeća vlada je žmurila na njihov višak emisija partikularnih čestica i NOx-a (mono-azot oksid NO i NO2).

Smog zaklanja pogled na londonsku arenu 02 u aprilu 2014. godine
Dan Kitwood/Getty Images
Smog zaklanja pogled na londonsku arenu 02 u aprilu 2014. godine

Da ironija bude veća, efekat dizel motora pogoršan je korišćenjem tehnologije upravo napravljene da bi smanjila zagađenje.

„Dizel motori emituju čestice u mnogo većoj količini od benzinskih vozila tako da su u njih ubačeni filteri za čestice", kaže Vilijams.

„Oni hvataju čestice u filterima, ali svako malo moraju da se spale - NO u emisijama pretvara se u NO2, što pomaže da se oksidišu i spale čestice u filteru. Da bi se rešio problem sa česticama, tako se povećavaju emisije NO2."

Ipak, londonski zamenik gradonačelnika za životnu sredinu i energiju Metju Penčarz kaže da ne bi bilo problema kad bi testiranje emisija EU bilo pouzdano. On kaže da vozila često zagađuju i do 10 puta više na putevima nego na samom testiranju.

„Da su vozila imala performanse kao što nam je obećala EU, nalazili bismo se u okvirima limita za NO2", kaže on.

A jedan od razloga zašto londonske brojke deluju toliko mračno, kaže on, mogao bi da bude i zato što je London naprosto bolji u merenju zagađenja od drugih.

„Imamo jednu od najrobusnijih mreža za merenje zagađenja vazduha na svetu", kaže on.

„Nemojte mi reći da negde ne postoji ulica slična Oksford stritu sa višim vrednostima. Stvar je u tome da je još nisu izmerili. Niko drugi to ne meri tako precizno kao mi."

Vilijams se slaže s tim.

„Svakako smo među najboljima, ako ne i najbolji, kad su u pitanju merenja. Nivoi su najviši koje smo mogli da nađemo, ali mislim da ako biste se potrudili, sigurno biste pronašli nivoe koji su jednako visoki u drugim velikim gradovima."

Lakše se diše?

Dobra vest je da nivoi NO2 počinju da opadaju.

Selektivni katalitički redukcioni sistemi, koji mogu da uklone mnoge od NOx emisija iz izduvnih cevi, sada su zakonska obaveza na većini zagađujućih dizel vozila, a studija KCL-a ukazuje na skromni pad u koncentraciji u poslednjih nekoliko godina.

Širom prestonice koriste se novija vozila koja manje zagađuju.

Londonom sada vozi više od 1.200 hibridnih autobusa, uključujući novi dizel-električni Rutmaster - koji prema TFL-u proizvodi četvrtinu NOx-a i emisije čestica u odnosu na konvencionalne autobuse na dizel.

Od TFL-a se očekuje i da uskoro najavi uvođenje prvog spratnog autobusa sa nultom neto emisijom.

U toku su i napori da se pročisti gradska taksi flota, a TFL je od januara 2018. najavio da će svi novi taksiji sa dozvolom za rad u Londonu morati da emituju manje od 50g/km ugljen dioksida i imaju domet nulte emisije od 50 kilometara.

Početkom godine Metrokeb, elektronsko vozilo koje koristi motor sa malim sagorevanjem za produženje dometa, postao je TFL-ov prvi licencirani taksi sposoban za nultu emisiju.

A Londonska taksi kompanija nedavno je predstavila prototip TX5, laki crni električni taksi koji je ubacila u proizvodnju 2016. godine.

Širom prestonice koriste se novija vozila koja manje zagađuju
Metrocab
Širom prestonice koriste se novija vozila koja manje zagađuju

A tu je i često pominjana Zona ultra niske emisije: od 2020, sva vozila koja ulaze u londonsku postojeću zonu naplate radi smanjenja zagušenja moraće da ispune standarde emisije izduvnih gasova ili plate dodatni dnevni ceh da bi saobraćali.

Ali mnogi tvrde da ove inicijative ne sežu dovoljno daleko.

Gradonačelnikova kancelarija našla se na meti žestokih kritika zato što je odustala od inicijalnih planova da naprosto zabrani većinu vozila koja zagađuju u zoni emisije.

I kako stvari sada stoje, dizel vozila koja ispunjavaju nove standarde emisije Euro 6 - koji emituju visoke nivoe NO2 - biće izuzeti iz ovih promena.

Štaviše, jedna studija na 500 kompanija pokazala je da bi 23 odsto njih radije platilo kaznu nego osavremenilo svoja vozila.

Presedan za promenu

Drugi ističu mnogo dalekosežnije promene koje je doneo Zakon o čistom vazduhu kao primer kako ljudi umeju da se prilagode.

„Pre Zakona o čistom vazduhu, ljudi su govorili: 'vlada nema novac, siromašni će umreti od gladi ili smrzavanja'. A to se nije desilo,", kaže Sajmon Birket, osnivač grupe aktivista Čist vazduh u Londonu.

„Jednom kad se uvedu takva ograničenja, ljudi pronalaze najjeftiniji način da ih poštuju."

Čovek gleda Tauerbridž tokom Velikog smoga 1952. godine
Fox Photos/Hulton Archive/Getty Images
Čovek gleda Tauerbridž tokom Velikog smoga 1952. godine

Ipak, možda najvažnija lekcija koja može da se izvuče iz istorije je da je izuzetno teško ubediti ljude da promene navike - i da se vlade ubede da nametnu tu promenu.

„Pravo na grejanje na ugalj u vlastitom domu doživljavalo se kao nepovrediva sloboda u prošlosti i sve do smoga iz 1952. godine vlada nije smatrala da ima dovoljno podrške u javnosti da sprovede promene koje utiču na lične slobode", kaže Mozli.

„Nadajmo se da ovo neće biti slučaj istorije koja se ponavlja."

Džon Eksel je urednik Inženjera.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • NS49

    04.12.2021 12:50
    Blizu Spensa živimo gde verovatno niko ne koristi drva ili ugalj za zagrevanje ali se noću oseti jak dim a nekada i danju. Ne znam odakle dolazi ali da smeta smeta,

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije BBC - BBC