Jugoslavija se raspada u krvavom ratu, a mesta u velikoj sali Studentskog kulturnog centra u Beogradu gotovo da nema: na svakih sedam minuta, na sceni je novi govornik.
Aprila 1992. održan je prvi u nizu razgovara u ciklusu Druga Srbija koji je organizovao Beogradski krug - organizacija književnika i drugih intelektualaca, formirana dva meseca ranije.
Povezivala ih je ideja otpora prema „mržnji, etničkom čišćenju, ratnohuškačkoj retorici, razaranju i nasilnom premeštanju stanovništva", navodi se u zborniku radova Druga Srbija.
Počeo je rat u Bosni i Hercegovini, godinu dana ranije Hrvatska i Slovenija su proglasile nezavisnost, a nacionalistička retorika se, kako kažu za BBC nekadašnji članovi Beogradskog kruga, sve više širila.
Među govornicima su bili književnici, naučnici, slikari, filmski i pozorišni reditelji, glumci, priseća se Filip David, jedan od osnivača organizacije koja je u jednom trenutku imala oko 300 članova.
„Zalagali smo se za drugačiju Srbiju koja se ne miri sa zločinima", kaže David.
„Možda vam se učini da to nije veliki broj, ali jeste, jer su to bila imena koja su nešto značila, bio je to otpor prema svemu što se dešavalo u sredini u kojoj smo živeli", objašnjava on.
Međutim, Željko Simić, bivši ministar kulture za vreme vladavine Slobodana Miloševića, smatra da sam naziv ukazuje da je u pitanju organizacija zatvorenog tipa.
„Kako krug može biti podoban za otvorenost, kada je on zatvoren?
„On meni već po nazivu govori da ne mogu da uđem u taj krug ako već nisam u njemu", kaže Simić za BBC na srpskom.
Tokom trogodišnjeg postojanja, Beogradski krug se, kako sami članovi kažu, „borio upravo protiv politike režima Slobodana Miloševića".
U jesen 1986. godine, u „Večernjim novostima" se pojavljuje dokument Srpske akademije nauka i umetnosti, Memorandum, i izaziva burne reakcije javnosti.
Bivši ministar kulture smatra da Memorandum nikada nije objavljen kao legalni i legitimni pismeni akt SANU.
„Neko je puku skicu izneo u javnost kako bi se u javnosti van Srbije našlo dodatno pokriće za postojanje nekakvih velikosrpskih težnji na druge delove, tada još međunarodno priznate države i formalno-pravno aktivne članice Ujedinjenih nacija.
„Time je bačena kletva na SANU sve do današnjih dana", ističe Simić.
Za Filipa Davida, ovaj dokument imao je, pak, katastrofalne posledice,
„Posmatrao se kao neka vrsta političkog programa u kome se ističe da svi Srbi treba da žive u jednoj državi.
„U tim okolnostima, dok se Jugoslavija raspadala, to je značilo samo rat", priča ovaj pisac.
Zato sa kolegama piscima 1989. osniva Udruženje nezavisnih pisaca, a prvi susret se organizuje u Sarajevu, kome prisustvuje tridesetak književnika.
„Smatrali smo da je rat najgora opcija i da političari treba da se sastanu i dogovore kako bi Jugoslavija trebalo da izgleda ili da se dogovore o mirnom razlazu, samo da rata ne bude", priča David.
Predlagali su i osnivanje Nezavisnih sindikata ali drugih udruženja koja bi se suprotstavila rastućem nacionalizmu i pozivima na etničke sukobe.
Iz jedne takve preporuke nezavisnih pisaca nastaje i Beogradski krug.
Osnivačka skupština Beogradskog kruga održana je 16. januara 1992. u Studentskom kulturnom centru.
Među prisutnima je pored pozvanih bilo i „nepozvanih prijatelja ali i nepoznatih osoba", zapisao je Pavle Ugrinov u memoarskoj knjizi Nulta egzistencija 1946-2006.
Tog zimskog dana nigde nije bilo ključa od glavne sale, nedostajale su stolice, glavni organizator centra se nije pojavio, a u masi ljudi najviše je bilo mladih, navodi dalje Ugrinov i dodaje da se osnivačka skupština ipak održala.
„Kada je krenula ta asocijacija nezavisnih intelektualaca nismo imali jasan i čist politički program, ujedinilo nas je suprotstavljanje režimu Slobodana Miloševića i to smo stavili u prvi plan", priča David, jedan od osnivača.
Tri meseca kasnije, počele su tribine i sesije u istom prostoru, koje su se održavale svake subote.
„Mi smo hteli jedno demokratsko društvo i sve što to nosi sa sobom - podelu vlasti, slobodu medija, pluralizam, to je bio cilj.
„Takve su bile rasprave i teme - rat, odnosi u regionu, poboljšanje tih regionalnih odnosa", priča Ivan Vejvoda, još jedan od suosnivača Beogradskog kruga.
Ovim sastancima nekoliko puta prisustvovao je i Dejvid Filips, direktor Instituta za izgradnju mira i studije ljudskih prava na Univerzitetu Kolumbija.
Iako se divio njihovom trudu i angažmanu, smatra da oni, ipak nisu mogli da promene zvaničnu politiku tadašnjeg političkog vrha.
„Oni su se zalagali za mir i dijalog što je bilo u suprotnosti sa ciljevima vlasti koja nije marila za razgovor i primirja", kaže Filips.
Bile su to „mračne devedesete" i zato je bilo važno suprotstaviti se, smatra Filip David.
„Pojedinac mora da se suprotstavi, udruživanje u neku grupaciju je važno, ne možete biti nezainteresovani, a javna ste ličnost.
„Ličnost iz javnog života, koja samo posmatra rat u kome su stradali mnogi nevini ljudi, deca, starije osobe - pa taj je bio neka vrsta 'čudovišta'", dodaje sagovornik BBC-ja.
Ali, kako kaže, nije na njemu da sudi.
Ivan Vejvoda napominje da režim jeste bio represivan, da su tajne službe vršile pritisak i represiju nad pojedincima, ali da im ipak niko nije branio da se sastaju.
„U potpunosti smo bili ubeđeni da taj rat ne vodi ničemu, da je to katastrofa za Srbiju, za ono što je tada bila SRJ i za ceo region", dodaje on.
Filip David se priseća i da su mu tih dana prilazili ljudi koji su mu govorili „ja sam sa vama, saglasan sam", a bilo je i onih „koji su stalno govorili da tu dolaze na terapiju, jer su se ljudi tada loše osećali".
Koliki je uticaj Beogradskog kruga, pak, ne može sa sigurnošću da oceni.
„Nisam siguran, bila su takva vremena da je većina intelektualaca podržavala taj režim u kome smo živeli i mi smo hteli da se ogradimo.
„Nismo želeli da uđemo u neku partiju i hteli smo da pokažemo da smo nezavisni u odnosu na njih", priča David.
Bilo je pokušaja da se nešto slično formira u Hrvatskoj, ali je u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici vladala jaka slika da je Hrvatska napadnuta i da oni koji tu poziciju žrtve dovode u sumnju jesu izdajnici, priča Žarko Puhovski.
„To su bili ljudi koji su se okupljali oko nevladinih organizacija, uz antiratni pokret i Hrvatski helsinški odbor", dodaje.
Jedan od svetlih primera koje Puhovski izdvaja jeste susret hrvatskih i srpskih intelektualaca u Zagrebu 1993. godine.
Iako nije bilo većeg efekta, ističe da je to bio pozitivan šok za javnost zato što je i u Hrvatskoj, kao i u Srbiji, vladala propaganda i kontrola državnih medija.
On smatra da je u takvoj atmosferi teško bilo privući veliki broj intelektualaca i intelektualki za aktivnije delovanje.
Među retkim hrvatskim medijima koji nije pratio državni politički narativ bio je Feral Tribjun (Feral Tribune).
Ono po čemu je postao poznat jesu satirične naslovne strane, a pružao je prostor mnogim novinarima, urednicima i kolumnista koji su u drugim medijima dobili otkaz ili su bili marginalizovani.
List su pokrenuli Viktor Ivančić, Boris Dežulović i Predrag Lucić u Splitu, u leto 1988. godine.
Iako Split nije bio na neposrednoj liniji fronta, vladala je ratna atmosfera, te se ovaj trojac u njemu uvek osećao poput stranca.
„Mi smo se u Splitu uvek osećali kao da smo pali sa Marsa, nismo imali dodirnih tačaka sa njima, nisi na liniji fronta, ali su tu šverceri oružja i droge, a tu je desničarska atmosfera", prisetio se Viktor Ivančić za BIRN.
Posle samo mesec dana, list je zabranjen zbog satiričnog prikaz mitinga u organizaciji Slobodana Miloševića, predsednika Srbije, ali je sud odlučio da je satiri „zagarantovana sloboda mišljenja".
Jedna od Feralovih poznatih naslovnica prikazivala je fotomontažu Franja Tuđmana i Slobodana Miloševića, predsednike Hrvatske i Srbije, zagrljene polugole u krevetu.
Hrvatske vlasti su na to odgovorile mobilizacijom Viktora Ivančića, glavnog urednika lista, u hrvatsku vojsku.
Feral je gotovo do pred kraj devete decenije 20. veka bio glavno glasilo protiv tadašnjeg hrvatskog političkog vrha.
Usled poreza i izgubljenih tužbi, ali i izostanka oglašavanja, Feral prestaje da izlazi 2008. godine.
Veliku ulogu u raspadu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije koju je činilo šest republika (Srbija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Hrvatska, Slovenija i Crna Gora) odigrali su i referendumi.
Slovenija je 25. juna 1991. zvanično proglasila nezavisnost, sprovodeći odluku koja je doneta na referendumu u decembru 1990.
Jugoslovenska narodna armija (JNA) izvela je tenkove na puteve i ulice širom Slovenije i pokušala da pod kontrolu vrati granične prelaze i aerodrome na kojima su postavljene slovenačke zastave i natpisi „Republika Slovenija" ali se deset dana kasnije povukla.
Prvi oružani okršaj na teritoriji Hrvatske desio se na Plitvičkim jezerima, na Uskrs, 31. marta 1991, dok je nekoliko meseci pre toga došlo do sukoba između lokalnih Srbija i hrvatske policije, što je bio uvod u ratne sukobe 1991.
Godinu dana kasnije u Bosni i Hercegovini počeo je rat, gde je stradalo najviše ljudi - oko 100.000, dok je raseljeno 2,2, milion ljudi, 1995. a Dejtonskim sporazumom konflikt je okončan.
I dalje ne postoji saglasje o tačnom danu kada je rat zaista počeo.
U decembru 1990. na prvim predsedničkim izborima u Srbiji, pobedio je Slobodan Milošević, lider Socijalističke partije Srbije.
Po raspadu SFRJ, formirana je Savezna Republika Jugoslavija, zajednica Srbije i Crne Gore, 27. aprila 1992.
Pet godina kasnije Slobodan Milošević postaje i predsednik SRJ, na čijem čelu je bio sve do 24. septembra 2000.
Kako se učesnici demonstracija sećaju Devetog marta?
Tokom devedesetih godina stalno se govorilo o „Prvoj" i „Drugoj" Srbiji, a podele i različitosti među njima nisu izbledele ni tri decenije kasnije.
„Prva Srbija neguje tradiciju i insistira na jačanju nacionalnog identiteta, dok Druga Srbija insistira na zastarelosti identiteta i suverenosti države", kaže nekadašnji ministar kulture Simić.
Smatra da je „Zapad taj koji pravi podele jer sve ono za šta se zalaže Prva Srbija narušava zapadnu strategiju i stoji na putu njihovog neokolonijalnog pohoda na 'male' narode".
Jedan od osnivača Beogradskog kruga Filip David kaže da su ti napadi na „Drugu Srbiju" zlonamerne izmišljotine.
„Druga Srbija znači drugačija Srbija, a ne Miloševićeva", ističe ovaj pisac.
Za Ivana Vejvodu, rasprave o podeli Srbije su besmislene, jer smo, kako kaže, „svi ljudi iste zemlje, u kojoj smo rođeni, odgajani i kojoj želimo sve najbolje".
„Optuživali su nas da smo strani agenti, da želimo da podredimo našu zemlju nekom vazalu - to nije tačno", objašnjava Vejvoda.
Tri decenije kasnije, profesor iz Zagreba nema dilemu.
„Druga Srbija možda je i jedini bitan rezultat tog Beogradskog kruga i kao sintagma i kao bibliografska činjenica", smatra Žarko Puhovski.
Zavisi koga pitate.
Pisac Filip David kaže da se Krug posle 1995. godine održavao u nekom obliku, ali da se i to kasnije raspalo.
„Radili smo ono što smo mislili da moramo, što je neka naša unutrašnja obaveza", priča David.
Vremenom su se, kako kaže iscrpeli i govornici, a neki ljudi su krenuli drugim putem, neki su se priključili političkim partijama.
„Posle određenog perioda krenulo je ponavljanje, jedni druge smo uveravali u vrednosti koje smo već delili", priča Puhovski koji je nekoliko puta prisustvovao raspravama Beogradskog kruga.
Ipak, jednu stvar nisu delili - odnos prema SFRJ.
„Deo ljudi se osećao jugonostalgičnim, dok su oni sa lošim iskustvom iz tog perioda smatrali da upravo oni koje vode tadašnje, nacionalističke, patriotske režime jesu prava posledica te Jugoslavije koju prvi sa tolikom čežnjom pominju - to je bio jedini unutrašnji spor", dodaje Puhovski.
Željko Simić, pak, smatra da se „Beogradski krug samo proširio i uvećao javni uticaj tako što su se mnogi njegovi članovi 'preselili' u druge, bezbrojne nevladine organizacije.
„Što se mene tiče, slobodno mogu da slave trideset godina kontinuiranog postojanja, a ne trideset godina od 'nastanka'", zaključuje Simić.
Možda vam ova priča bude zanimljiva
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 2
Srele
kakav
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar