On je danas izabrani predsednik Kolumbije, ali dok je bio kongresmen, Gustavo Petro je jednom otišao na sastanak sa Karlosom Kastanjom, šefom paravojnih formacija koji je svima ulivao strah, da bi ubedio Kastanja da ga ne ubije.
„Rečeno mi je da govorim oštro s njim, zato što se on povlači pred ljudima sa čvrstim stavom", piše Petro u memoarima.
Bilo je to 2000. godine i Petro, demobilisan iz gerilskih snaga deset godina ranije, optužio je paravojne formacije, ilegalne oružane grupe koje su se borile protiv gerile, da vrše uticaj na Državno tužilaštvo.
To ga je osudilo na smrt.
„Ponovo sam mu oštro odgovorio", priseća se Petro.
„I posle nekoliko minuta, počeo je da muca i posustaje."
Ne samo da ga pripadnici paravojske nisu ubili, već su, prema Petrovim rečima, uvideli korist od pomirenja sa Državom, što se i desilo pet godina kasnije.
Ova epizoda, prema Hozeu Kuesti, starom prijatelju i kolegi militantu, pruža dobar uvid u ličnost koja će vladati Kolumbijom između 2022. i 2026. godine: „Zato što on veruje da je jedini način da se problemi reše da se bik ščepa za rogove."
Petro (62) je uzdrmao političku istoriju Kolumbije postavši prvi levičarski lider koji je došao na vlast u ovoj zemlji, čovek koji oštro kritikuje dominantni ekonomski model i koji je otuđen od tradicionalne političke klase.
Sa više od 11,2 miliona osvojenih glasova, taj rezultat čini ga predsednikom sa najvećim brojem glasova u istoriji zemlje.
Petro je osvojio 50,44 odsto glasova, za razliku od 47,31 odsto njegovog rivala Rodolfa Hernandeza.
U kampanji, Petro je obećao da će sprovesti temeljne političke, privredne i društvene reforme koje će povesti Kolumbiju, nasilnu i neravnopravnu zemlju, do mira i ravnopravnosti.
„Na put života i ljubavi", kako on to često ima običaj da kaže.
Buntovan, studiozan i introvertan, izabrani predsednik proveo je 12 godina kao gerilac i izgradio politički profil hrabrim kritičkim govorima u Kongresu.
Mnogi strahuju da će njegova despotska i konfliktna ličnost - sam je priznao da je autoritaran - dovesti do političkog sukoba koji će uneti haos i učiniti vladanje zemljom nemogućim.
Ili da će njegova ideološka bliskost sa bivšim venecuelanskim liderom Ugom Čavezom (koju on negira) stvoriti privrednu krizu sličnu onoj u susednoj zemlji.
Susret sa Kastanjom bio je maltene samoubilački gest za bivšeg gerilca, ali je Petro to preokrenuo u dobru priliku.
„Toga dana sam osetio da bih, za njega, mogao da postanem koristan jednom u budućnosti", priseća se on demobilizacije koju je kasnije potpisala paravojska.
Taj osećaj za pravu priliku Petro je otkrio u ovoj kampanji za promene, u vreme društvenih previranja i ekonomske krize.
A to je učinio rame uz rame sa afro-feminističkom socijalnom liderkom Fransijom Markes, sada novoizabranom potpredsednicom zemlje.
„Gde drugi vide rizik, Petro vidi priliku", kaže Kuesta, koji ga poznaje decenijama.
„On je, u pozitivnom smislu reči, oportunista."
Gustavo Petro Urego rođen je u porodici niže srednje klase u malom mestu u karipskoj savani, zemlji stoke i pamuka.
Njegov otac bio je školski nastavnik, a majka članica nacionalističke stranke.
Najstariji od trojice braća, Petro je opisivan kao stidljivi mladić koji se oblačio u crno i posvećivao knjigama.
Potiče sa obale, ali je Petrov karakter bliži ljudima sa andskih visoravni: ozbiljan, introvertan, nepoverljiv.
To je kulturološki paradoks koji je on lično pripisao svojim političkim uverenjima: „Sam je izjavio da 'ogorčenoj i krutoj' kolumbijskoj levici treba udahnuti 'mnogo toga karipskog' i prodrmati je da može da razume vlastito društvo", prema profilu sa kolumbijskog info sajta La Sila Vasija.
Dok je još bio dete, njegovi roditelji su se preselili u Zipakiru, gradić severno od kolumbijskog glavnog grada Bogote.
Petro je pohađao državnu školu koju su vodili sveštenici, a u koju je išao i slavni pisac Gabrijel Garsija Markes, jedan od njegovih najvećih uzora.
Petrov nadimak kao pobunjenika bio je „Aurelijano", u čast pukovnika iz slavnog romana Sto godina samoće Garsije Markesa.
Petro citira roman u svakom svom završnom govoru.
Kao radoznali tinejdžer, Petro je išao na sednice sindikata i, sa 17 godina, pridružio se urbanoj, nacionalističkoj i socijaldemokratskoj gerilskoj grupi: Pokret 19. aprila (M19).
Često je putovao u Bogotu, gde je imao stipendiju na privatnom univerzitetu Eksternado, da bi studirao ekonomiju.
Godine 1985. - kad se M19 pripremao da upadne u Palatu pravde, događaj u kome je kasnije poginulo najmanje 100 ljudi - Petro je uhapšen i odveden u vojni kamp, gde kaže da je bio mučen.
Dve godine kasnije je pušten i nastavio je sa militantnim aktivnostima u različitim regionima zemlje sve dok ponovo nije uhapšen.
Ali, 1990. godine, M19 se demobilisao.
U ono vreme, Petro je bio izabrani predstavnik u Predstavničkom domu za Kundinamarku, u koju potpada Zipakira.
Upućivane su mu pretnje smrću i, sa 34 godine, prvi put je napustio zemlju.
Kao način da se zaštiti demobilisana bivša gerila, vlada mu je dodelila nameštenje nižeg ranga u belgijskoj ambasadi.
Petrove četiri godine provedene u Evropi bile su ključne za izgradnju njegovog političkog profila: dobio je priliku da upozna razvijeni svet, socijaldemokratske stranke i društvo zasnovano na znanju koje kaže da želi za Kolumbiju.
Tamo je proučavao i životnu sredinu, njegovu drugu najveću opsesiju posle socijalne pravde.
U memoarima, on ističe da nije vozio auto 30 godina zbog uticaja na klimu.
Petro ne krije visoko mišljenje koje ima o samom sebi.
„Vetrovi naroda nosili su me od jednog mesta do drugog i pretvorili me u giganta", piše on u svojoj knjizi.
Zbog toga ga zovu „taštim", kao i „željnim napredovanja" i „mesijanskim karakterom" zato što „veruje da je spasitelj naroda".
Levica kritikuje njegovu intelektualnu aroganciju, menadžerski despotizam, konceptualnu tvrdoglavost i polarizujući diskurs.
Desnica zamera njegovoj ekonomskoj viziji za zemlju, bliskosti sa ljudima kao što je Čavez i gerilskoj prošlosti.
Pogledajte video o novom predsedniku Čilea
Petro se 1998. godine vratio u Kolumbiju da bi bio reizabran kao zastupnik Kundinamarke.
„Tako je istinski lansirana karijera nekoga ko se smatra jednim od najbriljantnijih kongresmena Kolumbije", piše La Sila Vasija.
Petro i njegov skupštinski tim osudili su neke od najozbiljnijih skandala tokom vlade Alvara Uribea (2002-2010), uključujući vezu između političara i paravojske, i kršenje ljudskih prava od oružanih snaga.
„Rasprave su postale moje životno delo", kaže Petro u svojoj knjizi, u kojoj govori o „mafijaškom režimu" koji upravlja Kolumbijom.
Petro je 2011. godine pobedio na izborima za gradonačelnika Bogote, osvojivši drugi najveći položaj u zemlji i platformu za mnoge buduće pretendente na predsedničko mesto.
Njegov gradonačelnički mandat mnogi koriste da bi ga diskreditovali.
Borio se sa medijima, regulatornim telima, predsedništvom, uličnim prodavcima, pa čak i ljubiteljima borbe sa bikovima.
Ali njegov najveći sukob bio je sa preduzetnicima koji su vodili gradski otpad - želeo je da im oduzme posao i učini ga javnim.
Reforma je rezultirala danima bez odnošenja smeća u ogromnom gradu i njegovom smenom.
On je tvrdio da je došlo do puča i izašao je na ulice sa megafonom u rukama.
Uz pomoć presude Inter-američkog suda za ljudska prava u njegovu korist, uspeo je da bude vraćen na položaj 35 dana kasnije.
„Njegova strategija bila je da preokrene tu čitavu situaciju u svoju korist", piše La Sila Vasija.
„Počeo je da gradi imidž kandidata kog proganja sistem preplašen njegovim obećanjima da će ga srušiti."
Procenat njegove podrške u prestonici, u svakom slučaju, prelazi 60 odsto; pobedio je tamo 2018. godine, kad je Ivan Duke izabran za predsednika, i sada ponovo.
Njegov gradonačelnički mandat imao je svojih uspeha: stopa ubistava i siromaštva je opala, milioni ljudi su dobili pristup vodi, a programi za stambenu i medicinsku pomoć su pojačani.
On se hvali da je izradio planove za zavisnike od droga, modele za proširenje grada sa naglaskom na zaštiti životne sredine i smeštaja za siromašne.
Ali se mnogi sećaju njegovog mandata gradonačelnika kao političkog haosa koji je iskoristio da izgradi nacionalni profil.
Oni veruju da su se saobraćaj i urbani razvoj grada samo pogoršali, pored činjenice da mnoga njegova obećanja - kao što su izgradnja škola i vrtića - prosto nisu ispunjena.
Petro je izašao iz kancelarije gradonačelnika sa desetinama tužbi i kazni, zbog kojih je, prema njegovim rečima, zamalo bankrotirao.
„On je čovek koji inspiriše ljude zato što je hrabar, odvažan, gotovo samoubilački u svojim inicijativama", kaže Karlos Visente De Ru, političar koji mu je bio blizak dok je bio gradonačelnik.
„Ali to utiče na njegovu sposobnost upravljanja, zato što se više bavi rušenjem sistema i konvencija i time da stvari radi drugačije nego izvršavanjem projekata."
„On je i megalomanijak, zato što smatra da je sve što dodirne, bilo da se radi o osuđenom kriminalcu ili lošoj ideji, iskupljeno samim tim što je on upleten", kaže De Ru.
Od njegovog odlaska sa gradonačelničke funkcije 2015. godine, Petro je aktivno radio na tome da postane predsednik.
Prvi put je bio predsednički kandidat 2010. godine, ali je 2018. i 2022. konsolidovao snage kao antitezu onima koji su vladali zemljom decenijama.
Kolumbija je 2018. godine upravo izašla iz složenog mirovnog procesa sa levičarskim pobunjenicima FARK koji su podelili društvo i oživeli nezadovoljstvo gerilom u narodu.
Kako se u susednoj Venecueli humanitarna kriza pogoršavala, ideja da će predsednik postati bivši gerilski prijatelj Uga Čaveza nije privukla dovoljno sledbenika.
Ivan Duke je tada pobedio Petra za deset procenata u drugom krugu.
Ali u poslednje četiri godine zemlja se promenila, a isto tako i Petro.
Kolumbija je nedavno prošla kroz društvena previranja koja su otkrila duboku potrebu za promenom, a pandemija je samo dodatno pogoršala nejednakost i siromaštvo.
Petro se posvetio gradnji mostova, ušao je u saveze sa tradicionalnim političarima, zarekao se da neće zaplenjivati imovinu, obećao je da neće povećavati deficit ili inflaciju, zarekao se da u njegovoj vladi opozicija neće biti proganjana i radio je na distanciranju od imidža levičara koji bi mogao da pretvori Kolumbiju u novu Venecuelu.
Plahi bivši gerilac slavan po konfrontacijama postao je staloženiji, pomirljiviji, državnički.
Njegova ideja o Istorijskom paktu, imenu za koaliciju koja ga je dovela na vlast, savršeno je u skladu sa tonom njegovog susreta sa Kastanjom: stvoriti konsenzus među različitim stranama da bi se postigao mir o kom svi sanjaju.
Ali ono što dolazi sledeće, sa svim silama sistema protiv njega i ličnošću sklonom konfrontacijama, predstavljaće najveći izazov.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Gradska vlast osniva još osam predškolskih ustanova, više mesta za direktore")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar