Sport i maraton u Atini: Kako sam prvi put istrčala 42 kilometra

Za pet sati i pet minuta završila sam prvi maraton u gradu u kojem je ova trka i rođena.
Završni kilometri
Marathons Photos Live/Athens Authentic Marathon
Atinski maraton održava se u novembru svake godine od 1972.

Posle uzastopnih 11 kilometara uzbrdo, i ukupno 30 pređenih, noge počinju da boluckaju.

Uzimam energetski gel, malo vode, jedan duboki uzdah i - idemo dalje.

Najtežu deonicu 39. maratona u Atini prolazim lakše nego što sam mislila. Neverovatna publika bodri me iz kilometra u kilometar.

Ali nije kraj.

Preda mnom je još više od 10 kilometara.

I istrčala sam ih.

Dva dana kasnije, svet je postao bogatiji za osmomilijarditog stanovnika, a tog 13. novembra mala grupa ljudi iz mog okruženja svedočila je neuporedivo manje značajnom koraku za čovečanstvo.

I ogromnom za mene.


Kako sam istrčala prvi maraton - u pet slika

Avantura zvana maraton počela je aprila ove godine, posle trke na ulicama Beograda.

Bio je to moj peti polumaraton i 18. trka po redu.

Na nagovor prijatelja, takođe trkača, u kalendaru sam zabeležila 13. novembar kao važan datum.

Odlučili smo da se oprobamo u maratonu, a gde drugo, nego na mestu gde je disciplina i nastala - na putu od Maratona do Atine.

Čekalo nas je uzbudljivo leto i meseci priprema da bismo bili spremni da prođemo stazu kojom je, prema legendi, Atinjanin Fidipid trčeći odneo vest o pobedi nad Persijancima u Maratonskoj bici.


Slika prva: pripreme

Kada sam februara 2018. počela rekreativno da trčim, imala sam klub, trenera, grupu za trčanje i tri treninga nedeljno.

Nešto kasnije sam shvatila da mi ipak više prija da samo obujem patike i istrčim napolje kad meni odgovara.

Bez planirane rute. Sama.

U međuvremenu je planula korona, moje zdravlje je bilo ugroženo drugim napastima, ali sam stroge zabrane lekara povremeno ignorisala i obuvala patike za trčanje.

Poslednjih godinu dana aktivno trčim, a trener mi je - aplikacija u telefonu.

Tako sam napravila i plan za Atinu.

medalja
BBC
Naziv „maraton" potiče iz legende o Filipidesu, grčkom vojniku, koji je trčao od grada Maratona do Atine da bi javio da su Persijanci poraženi u Maratonskoj bici, a odmah potom izdahnuo

Hal, moj telefonski trener, nalagao je početak priprema sredinom jula, kako bih za četiri meseca bila spremna za start.

Trudila sam se da uz sve obaveze, posao, putovanja i vrele letnje dane, ispunim cilj, četiri treninga nedeljno.

Bilo je sedmica kada mi to nije polazilo za rukom.

U međuvremenu sam broj medalja uvećala za dve - ulice Subotice i Lisabona bile su pod mojim nogama.

Pripremajući se za maraton, za četiri meseca pretrčala sam skoro 700 kilometara i u patikama provela 80 sati.

U međuvremenu, dvoje prijatelja sa kojima je trebalo da trčim u Grčkoj se povredilo i odustalo.

Tako je knjiga spala na jedno slovo - mene.

Dva dana pred start, čekao me je hiljadu kilometara dug put od Beograda do Atine.

U patikama, ali za volanom, sa dve drugarice uputila sam se ka jugu kontinenta.

Posle nešto manje od 12 sati vožnje, pred nama je zasijala prestonica Grčke.


Slika dva: dan pre

Od paste na specijalnoj akciji, što je hrana koja se preporučuje u danima pred trku, do pića dobrodošlice na račun kuće - ovako većina restorana u četvrti Plaka, jednom od najstarijih delova Atine, dočekuje trkače.

U gradu saborce prepoznajem po belim rančevima na kojima piše pet, 10 kilometara ili maraton.

Atinski maraton nudi trkačima ove tri discipline i sadržaj startnih paketa koje svi učesnici dobijaju upakovane u rančeve, zavisi od distance.

Dan pred start maratona, održava se večernja trka centralnim gradskim ulicama, duga 10 kilometara .

trka na 10 km
BBC/Kataraina Stevanović
Veče pre maratona održana je trka na 10 kilometara

Te noći sam jedva oka sklopila.

Možda bi pomislili da sam previše uzbuđena pred trku, ali te noći sam osećala samo strah da se ne uspavam i zakasnim na start.

U pet ujutru sam krenula ka stanici sa koje su trkače do gradića Maraton prevozili autobusi.

Nisam brojala, ali bilo je sigurno više od stotinu autobusa.


Slika tri: smrzavanje i start

Na tek nekoliko stepeni iznad nule, u sedam sati ujutru, više od 14.000 trkača čekalo je znak za početak.

Pošto su lične stvari putovale bez mene, kombijima do cilja, duže od sat i po vremena sam se smrzavala u šortsu i majici bez rukava.

Mnogi trkači ogrnuli su se velikim plastičnim kesama koje su delili volonteri,

Od hladnoće nisam ni razmišljala o kilometrima koji su me čekali.

Atinski maraton, 39. po redu, počeo je u devet sati i to za prvu od 10 startnih grupa.

Ja sam bila u sedmoj.

start trke
BBC/Katarina Stevanović
Najstariji učesnik ovogodišnjeg maratona u Atini ima 91. godinu

Trkači su po grupama raspoređeni u zavisnosti od najboljeg vremena maratona ili polumaratona za nas sa jeftinijim kartama, kojima je ovo bila prva najduža trka.

Ali mi zapravo karta nije bila jeftinija - startnina za trkače iz zemalja koje nisu članice Evropske unije bile su skuplje.

I niste jedini koji su pomislili da su ljudi ludi što plaćaju da bi trčali. I niste jedini koji misle da sam zbog toga budala.

Dok je sunce podizalo temperaturu vazduha i temperatura mog tela je rasla, pošto sam oko 9:25 prešla startnu liniju.

Ulicom koja vodi od starta na stadionu sa najmekšom veštačkom travom preko koje sam prešla, dalje kroz grad Maraton, meštani su aplauzima pozdravljali trkače.

Reporterka jedne televizije uključivala se uživo u program, a deca pored staze delila grančice masline.

Pošto sam prvi put trčala maraton, nisam znala šta me čeka, pa sam počela da razmišljam šta me čeka.

Prema planu trke, na petom kilometru je trebalo da bude po jedna okrepna stanica s vodom. Rešila sam da ne mislim o kilometrima i uzbrdicama, već da trčim od vode do vode.

To vreme između voda je dvostruko skraćeno, pošto su stanice umesto na pet, bile na dva i po kilometra.

Temperatura je porasla na 20 stepeni, a sunce ni u jednom trenutku pre 40. kilometra nije ni moglo da zađe za oblake - na nebu ih nije ni bilo.

Nije mi bilo presudno vreme za koje ću završiti maraton, već uživanje, komunikacija sa publikom, drugim trkačima, uživanje u svakom pređenom pedlju.

S kolovoza na prvom kilometru pokupila sam grančicu masline i ubacila je u zaštitnu plastiku telefona koji sam sve vreme držala u ruci.

Kasnije sam dobila još jednu grančicu.

Zakačila sam je za šorts i donela u Beograd.


Slika četiri: polumaraton je sada lagana priča, ali krize tek slede

Da bi se stiglo od starta do cilja Atinskog maratona, mora se proći kroz desetak gradića i opština.

Prva četiri kilometra trke su na Maratonskoj aveniji i blago nizbrdo.

Zatim se sa avenije skreće levo, što nije bio deo staze kojom je, prema legendi, trčao Fidipid.

Taj deo je kasnije dodat, kako bi se ispunila maratonska norma od 42,195 kilometara.

Posle ta dva kilometra, pred nama je opet avenija i još četiri hiljade ravnih metara.

Dok prolazim pored spomenika maratoncima, postajem konačno svesna gde sam i da zaista trčim jednu od najtežih trka ove dužine.

Koliko je staza teška, potvrđuje i činjenica da je trka ograničena na osam sati.

Uobičajeno vreme koje se daje trkačima da završe maraton je dva sata kraće.

Od desetog kilometra počinje prva uzbrdica.

I tako je, manje-više, sve do 31. kilometra.

Od desetog kilometra sam na svakih 10 počela da uzimam energetske gelove - koncentrovane količine ugljenih hidrata koji mišićima obezbeđuju glikogen, izvor energije tokom intenzivnih fizičkih napora.

U nedostatku glikogena, trkači mogu da udare u takozvani zid.

Iskusila sam trkački zid kada sam dve nedelje ranije trčala 32 kilometra, najdužu distancu koju sam prešla pripremajući se za maraton.

Tada sam oko 30. kilometra mislila da ću se onesvestiti, noge su odbijale da krenu dalje i do kraja planirane rute sam pešačila.

I to jedva.

Nisam želela da mi se ovog puta dogodi nešto slično, pa sam sa opremila gelovima.

Sa leve strane se naziralo more, iza mene su ostali Neo Makra i Rafine i u mom ritmu sam išla ka 20. kilometru.

Uz zaustavljanje za po koji gutljaj vode na svakom mestu na kom je bilo, prešla sam 21 kilometar, odnosno dužinu polumaratona za dva sata i 20 minuta.

obeležja
BBC/Katarina Stevanović
Trka počinje u Maratonu i staza većim delom ide uzbrdo

Pošto me je čekalo još toliko, bila sam zadovoljna.

Osećala sam se jako dobro i razmišljala koliko se telo i mozak prilagođavaju onom sa čime se suočavaju.

Na polumaratonima koje sam trčala do sada, imala bih krizu negde oko 15. kilometara, pitala bih se da li mogu do kraja i zašto sam uopšte krenula.

Ovog puta sam 21 kilometar prešla lagano.

Isključujem telefon, jer mi je baterija na 30 odsto, a treba je sačuvati za kraj.

Tako i prestajem da pratim brzinu kojom trčim.

Nisam smela da razmišljam o stajanju, jer bih tako sebi napravila samo probleme. Počela bih da mislim da ne mogu da istrčim ovu trku i onda bi mi mozak blokirao noge.

A nisam želela da se to dogodi.

Na sajtu trke pisalo je da je poslednji, najteži deo, oko 31. kilometra.

I zaista je tako.

Posle uzastopnih 11 kilometara uzbrdo, i ukupno 30 pređenih, noge počinju da boluckaju.

Na najtežim deonicama, publika trkačima daje ogromnu podršku i podstrek da nastave.

Bila je ovo moja osma duža trka i jedina na kojoj nije bilo kilometra bez navijača.

Aplauzi, usklici, muzika, dva ansambla koja su igrala tradicionalni grčki ples sirtaki, sve to pomaže kada je najteže.

Kada sam prešla 31. kilometar, shvatila sam da ću uspeti i stići do cilja.

Noge su bolele, ali glava je izgleda bila spremna.

Već naviknuta na sunce, pitala sam se zašto uz gelove nisam ponela i kremu za sunčanje.

Osećala sam da mi je lice upaljeno, što od umora, što od vrućine.


Pogledajte i kako je Beograd postao trkački grad


Bez obzira na sve, naredne kilometre, koliko god mi je bilo teško, prolazila sam uz sve širi osmeh.

Pokušavala sam da osluškujem trkače, da posmatram ljude oko sebe, da razaznam odakle su.

Tako sam na nozi trkača ispred mene ugledala tetovažu Nikole Tesle.

Tomas, Kipranin, govori mi da mu je Tesla idol.

Razmenjujemo još koju reč i pozdravljamo se, poželevši jedno drugom sreću.

Nešto kasnije mi se učinilo da čujem reči 'hitna pomoć', na srpskom.

Okrećem se, pitajući se da li sam dobro čula.

Upoznajem dvojicu momaka. I da, pričali su na srpskom. Beograđani su.

Jednom od njih je ovo takođe prvi maraton, pa se šali da mu treba pomoć lekara.

Pozdravljamo se.

Nastavljam ispred njih.

Na stazi nas je bilo 54 iz Srbije.

Ne znam koliko dugo već trčim. Nemam trkački sat, telefon neću da uključujem da bih uštedela bateriju za poslednja dva kilometra.

Sigurno je prošlo četiri sata od starta, razmišljam.

Misli mi prekida smeđokosa žena rečima: „Bravo, Katarina!"

Okrećem se, pozdravljam je osmehom i pitam se da li me poznaje, kako zna kako se zovem.

Nekoliko sekundi kasnije shvatam da mi na startnom broju zakačenom na majicu, piše i ime.


Slika pet - uspela sam

Poslednjih pet kilometara čekaju da ih pređem.

Preračunavam se, još dve flašice vode.

U normalnim okolnostima, za tu razdaljinu mi treba oko pola sata.

U ovim - još 45 minuta do medalje i još toliko do girosa.

Sunce bije u levu stranu lica i tela.

Zamišljam kako sam polucrvena, sa belim štraftama od majice i šortsa.

Razmišljam i trčim razvlačeći osmeh uz nevericu da je broj kilometara do kraja trke jednocifren već bar pola sata.

Mada, poslednjih 5.000 metara sad deluje znatno duže.

Svaki kilometar na Maratonskoj aveniji obeležen je braon znakom na kome piše Atinski klasični maraton.

Uz ove znake koji su i inače tu postavljeni, viore se i plave zastave na kojima su belim brojevima označeni pređeni kilometri.

Prolazim pored broja 40.

prolazak kroz cilj
Marathons Photos Live/Athens Authentic Marathon
Cilj trke je na stadionu fudbalskog kluba Panatinaikos

Poslednja dva kilometra vode od trga Sintagma do stadiona Panatinaikosa, gde je cilj trke.

Krošnje stabala zaklanjaju sunce, publika je svuda i pruža mi neverovatnu snagu.

Konačno je nizbrdo, ali moji kvadricepsi uopšte nisu srećni zbog toga.

Bez obzira na bol, smejem se jer shvatam da ću uskoro ući u finiš.

Uključujem telefon. Gledam sa strane ne bih li u masi lica ugledala dva poznata - Dejanu i Draganu, moje saputnice i navijačice.

Na ulasku u stadion piše „poslednjih 200 metara".

Poslednje metre želim da podelim sa pratiocima na Instagramu.

U lajvu vrištim od sreće i pričam nešto, ali se više ne sećam šta.

Prolazim kroz cilj.

Vrištim.

Čujem jedno glasno „Kaća!" i nastavljamo da vrištimo u duetu.

Vidim Dejanu i njen veliki šešir sa druge strane ograde.

Grlimo se i skačemo od sreće.

medalja
BBC/Katarina Stevanović
Pravilo svih trka je da svako ko je završi dobije medalju

Moram da nastavim da trčim, jer nema stajanja odmah posle cilja, tako piše u uputstvu.

Oko vrata mi je ubrzo medalja.

Teška je i lepa, visi na zelenoj traci.

Stajem da napravim koju fotografiju.

Sa razglasa čujem upozorenje da nema stajanja za fotografisanje u ovom delu.

Ne obazirem baš, ovo je trenutak koji mora da se zabeleži.

Nastavljam da trčim i izlazim sa stadiona i počasnog maratonskog kruga.

Na telefonu su roditelji, vrište sa mnom.

Stižu i čestitke od prijatelja koji su preko aplikacije pratili trku.

Kasnije saznajem da je njih nekoliko sve vreme bilo na vezi - kao da su radili prenos uživo sportskog događaja.

aplikacija
BBC
Trkače su prema startnom broju mogli da prate svi preko aplikacije

Vreme je za giros i slavlje.

Uspela sam! Dekodirale smo Atinu.

panteon
BBC

Uz više od 60.000 pregaženih koraka, za pet sati i pet minuta prešla sam 42.195 metara i stigla od Maratona do Atine.

U poređenju sa iskusnim trkačima i rekordom istrčanog maratona za manje od dva sata, ovo vreme deluje loše, ali meni je jedino, prvo i zato, najvažnije.

U nedelju, 13. novembra, prvi put sam prošla kroz cilj maratonske trke.

I sada već mislim, sigurno nije poslednji maraton koji ću istrčati.


Pogledajte i ovaj video:


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Komentari 0

    Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije BBC - BBC