Srednja Amerika i kriminal: Kako izgleda prestonica Haitija, koja je postala talac brutalnih bandi

Dopisnica Orla Guerin posetila je Port-o-Prens, gde Haićani žive u strahu od ubistava, kidnapovanja i silovanja.
Police at a crime scene
BBC / Goktay Koraltan
Police at a crime scene

U Port-o-Prensu ne možete da vidite granice, ali morate da znate gde su. Vaš život bi mogao od toga da zavisi.

Konkurentske bande komadaju prestonicu Haitija, otimajući, silujući i ubijajući kako im se prohte.

Oni obeležavaju teritoriju krvlju. Ako pređete sa teritorije jedne bande na teritoriju neke druge, mogli biste da se više ne vratite.

Oni koji ovde žive sa sobom nose mentalnu mapu, deleći ovaj uzavreli grad na zelene, žute i crvene zone.

Zelena znači da nema bandi, žuta ume da bude bezbedna danas a smrtonosna sutra, a crvena je oblast u koju nikako ne sme da se zađe.

Zelene oblasti se smanjuju kako teško naoružane bande pojačavaju stisak.

Naoružane grupe kontrolišu - i terorišu - najmanje 60 odsto prestonice i njene okoline, prema haićanskim grupama za zaštitu ljudskih prava.

Opkolile su čitav grad, kontrolišući puteve kojima se ulazi u njega ili izlazi.

A Ujedinjene nacije tvrde da su ovdašnje bande između januara i juna ove godine ubile skoro 1.000 ljudi.


Ovaj izveštaj sadrži scene koje bi neke ljude mogle da uznemire, kao što je seksualno nasilje


Port-o-Prens je ugnežden između zelenih brda i plavih voda Kariba.

Odozgo ga pritiskuju vrelina i nemar.

Smeće na nekim mestima seže do kolena - gnjili spomenik državi koja je u raspadu.

Ne postoji šef države (poslednji je ubijen na dužnosti), ne postoji funkcionalan parlament (bande kontrolišu oblast oko njega), a premijer kog podržavaju SAD Arijel Henri nije izabran na izborima i izrazito je nepopularan.

Država je praktično nestala u akciji, dok ljudi trpe krizu za krizom.

Gotovo polovina stanovništva - 4,7 miliona Haićana - suočava se sa akutnom gladi.

U glavnom gradu, oko 20.000 ljudi suočava se sa uslovima nalik gladi, prema podacima UN-a.

Ovo je prvi takav slučaj u Amerikama.

Kolera se vratila sa smrtnim učinkom.

Najveću pošast, međutim, predstavljaju naoružane bande.

One su te koje ovde diktiraju satnicu.

Jutarnji špic - između šest i devet sati - udarno je vreme za otmice.

Mnogi ljudi su oteti sa ulice dok idu na posao.

Drugi su napadnuti tokom večernjeg špica - od 15 do 18 sati.

Pedesetak pripadnika osoblja u našem hotelu u centru živi u njemu zato što je za njih suviše riskantno da pođu kući.

Haiti, otmice
BBC

Malo ljudi ovde izlazi napolje pošto padne mrak.

Upravnik hotela tvrdi da nikad ne napušta zgradu.

Kidnapovanje je ovde industrija u procvatu.

Bilo je 1.107 prijavljenih slučajeva otmice između januara i oktobra ove godine, prema podacima UN-a.

Za neke bande, to je glavni izvor prihoda.

Otkupnina može da iznosi od samo 200 do čak milion dolara.

Većina žrtava se vrati živa - ako je otkupnina plaćena - ali se usput mnogo napati.

„Muškarce tuku i prže materijalima kao što je otopljena plastika", kaže Gideon Žan, iz Haićanskog centra za analizu i istraživanje ljudskih prava.

„Žene i devojke se izlažu grupnom silovanju. Ova situacija navodi rodbinu da pronađe novac kako bi platila otkupninu. Ponekad otmičari zovu rodbinu da bi ova mogla preko telefona da sluša silovanje koje je u toku."

Jutro u Delmasu

Vozimo se okolo u blindiranom vozilu.

Ono je obično rezervisano za prvu liniju fronta u ratnim zonama kao što je Ukrajina, ali je neophodno u Port-o-Prensu da bi odbilo otmičare.

To je zaštita koju mnogi sebi ne mogu da priušte.

Ovo je najsiromašnija zemlja na zapadnoj polulopti, sklona prirodnim i političkim katastrofama.

Otmičari pripadaju konkurentskim bandama - koje su uglavnom grupisane u dva velika saveza - G9 i G-Pep.

Haiti, bande
BBC

Vozeći se na ranojutarnji sastanak krajem novembra, naišli smo na mesto zločina u srednjeklasnoj četvrti Delmas 83.

Trotoar je prekriven čaurama od metaka, koje svetlucaju na suncu, a muškarac leži mrtav u sporednoj uličici, licem zaronjenim u lokvu krvi.

Sivi kamionet se zabio u zid, a bok mu je izrešetan mecima.

Automatska puška AK-47 leži na zemlji pored njega.

Policija naoružana do zuba okružuje kamionet, neki sa maskama na licu i oružjem na gotovs.

Prolaznici se okupljaju na pešačkoj stazi.

Ako i imaju pitanja, ne postavljaju ih.

Kad živite u senci bandi, isplati se ćutati.

Policija nam kaže da je učestvovala u vatrenom obračunu sa grupom kidnapera, koja je izašla rano ujutro u nadi da će prigrabiti novu žrtvu.

Banda se dala u bekstvo pešice, dok je jedan od njih ostavljao za sobom krvavi trag.

Osumnjičenog otmičara sledili su do uličice, gde je ubijen.

„Došlo je do obračuna između policajaca i zlikovaca. Jedan od njih je poginuo", kaže policijski veteran koji je proveo 27 godina u službi i želi da ostane anoniman.

On tvrdi da situacija u glavnom gradu nikad nije bila gora.

Pitam ga da li su bande nezaustavljive.

„Zaustavili smo ih. Danas", odgovara on.

Na drugom kraju grada istog tog jutra, Fransoa Sinkler, četrdesetdvogodišnji biznismen, čuo je rafal iz vatrenog oružja dok je bio zaglavljen u saobraćaju.

Video je kako ispred njega naoružani muškarci drže dva automobila na nišanu, tako da je zamolio šofera da se okrenu.

Ali dok su pokušavali da se izvuku, bili su primećeni.

Francois Sinclair
BBC / Wietske Burema
Fransoa Sinkler

„Niotkuda, upucali su me u mojim rođenim kolima i svuda je bilo krvi", kaže nam on, dok sedi uspravljeno na krevetu na točkiće u bolnici za traumatologiju koju vode Lekari bez granica (MSF).

„Mogao sam da budem pogođen u glavu", kaže on, „a u kolima je bilo i drugih ljudi."

Ruka mu je zavijena na mestu gde je metak prošao kroz nju.

Pitam ga da li je ikada razmišljao o tome da ode iz zemlje da bi izbegao nasilje.

„Deset hiljada puta", odgovara on.

„Nisam mogao čak ni da pozovem svoju majku da joj ispričam šta se desilo zato što je suviše stara. Kako stvari stoje ovde, bolje je otići dok još možete."

To je refren koji čujem iznova i iznova, ali za većinu Haićana, nema gde da se ide.

Claudette
BBC / Wietske Burema
Klodet je takođe žrtva ranjavanja vatrenim oružjem

Odeljenja bolnice Lekara bez granica prepuna su žrtava ranjenih vatrenim oružjem, od kojih su mnoge pogođene zalutalim mecima.

Klodet, koja ima sveže previjeni patrljak namesto leve noge, kaže mi da sada kao osoba sa invaliditetom nikada neće uspeti da se uda.

U blizini leži petnaestogodišnja Lelijen, koja rešava ukrštene reči da bi ubila vreme. Ona je bila pogođena u stomak.

„Moja majka i ja smo izašle da pojedemo nešto", kaže ona.

„Dok smo naručivale hranu, osetila sam nešto. Tad sam pala i počela da vrištim u agoniji. Nisam očekivala da ću preživeti. Obično čujem pucnje dalje od svoje kuće. Toga dana su se vozili bliže nama."

Čak ni poslednji zvanični predsednik Haitija nije bio bezbedan u rođenoj kući.

Žovenela Moiza ubio je strelac u julu 2021. godine.

Policija je okrivila kolumbijske plaćenike, od kojih je uhapšeno njih dvadesetak.

Ali više od godinu dana kasnije, nikom se još ne sudi za povlačenje obarača ili naručivanje atentata.

Aktivisti za ljudska prava kažu da je četiri sudija došlo i otišlo sa slučaja. Sada je on u rukama petog.

Ubistvo predsednika stvorilo je vakuum moći koji se bande očajnički trude da popune - uz pomoć prijatelja.

Stručnjaci kažu da naoružane grupe imaju veze sa korumpiranim političkim ličnostima - i na vlasti i u opoziciji.

Oni opskrbljuju bande oružjem, finansijskim sredstvima ili političkom zaštitom.

Zauzvrat, bande obavljaju prljave poslove za njih, šireći strah, stičući podršku ili izazivajući nestabilnost, zavisi od toga šta se traži.

Haiti, razvoj događaja
BBC

Bogati biznismeni takođe imaju veze sa bandama.

„Uvek su postojale veze između političara i nekih bandi, uglavnom iz siromašnih četvrti sa brojnim glasačkim telom. Ali od izbora 2011. godine, te veze su postale institucionalizovane", kaže Džejms Bojard, stručnjak za bezbednost i profesor međunarodnih odnosa na Državnom univerzitetu Haitija.

„Bande se koriste kao podizvođači za vršenje političkog nasilja", dodaje on.

Aktivisti za ljudska prava kažu da od oko 200 naoružanih grupa iz čitave zemlje, više od polovine se nalazi u prestonici.

Ako članovi bande bude uhapšeni, telefonski poziv od njihovih zaštitnika može momentalno da izdejstvuje da budu pušteni na slobodu - zajedno sa njihovim oružjem.

Aktivisti kažu da zločina bez kazne ima u izobilju.

Haiti, ubistva
BBC

„Nema nikakvog krivičnog gonjenja", kaže Mari Rouzi Ogast Dusena, iz haićanske Nacionalne mreže za odbranu ljudskih prava (RNDDH).

„Sudije ne žele da rade na ovim slučajevima. Njih potplaćuju bande. A neki policajci služe kao podrška bandama, obezbeđujući im blindirana vozila i suzavac."

Neki drugi policajci su i sami članovi bandi, kaže aktivista Gideon Žan.

„Znamo da svaka banda ima najmanje dvojicu aktivnih ili bivših policajaca.

„Znamo da se automobili sa policijskim registarskim tablicama koriste za otmice. Da li učestvuje policija kao institucija, to ne znamo."

Neki aktuelni i bivši policajci zapravo imaju vlastitu bandu, koja se zove Baz Pilate.

Aktivisti kažu da ona kontroliše deo glavne ulice u centru Port-o-Prensa.

Saučesništvo policije nije misterija.

Policajci bi mogli da zarađuju samo 300 dolara mesečno, a neki od njih žive u četvrtima koje drže bande.

Za njih bi to moglo da bude pitanje preživljavanja, a ne izbora.

Priča jednog muža

Ono što se dešava ovde - na oko dva sata leta avionom od Majamija - ide dalje od pukog nasilja.

Izgleda kao da se bande iz Port-o-Prensa takmiče u brutalnosti, a bilo ko iz ovog grada od oko milion duša može da postane njihova žrtva.

Vitak muškarac u tridesetima - koji nema nikakve veze sa bandama - dolazi da nam ispriča šta su pre nekoliko meseci pretrpeli on i njegova supruga.

Njegovu četvrt kontroliše banda čiji su rivali pošli u krvavi pohod.

Radi njegove bezbednosti, nećemo imenovati oblast niti naoružanu grupu koja je učestvovala u napadu.

Kad on kreće da priča, govori 13 minuta bez stajanja - kao da ne može da zadrži svoje reči ili patnju.

„Govorio sam sebi da su pucnji suviše blizu nas i da treba da pođemo", kaže on.

„Ali već su počeli da nam upadaju u četvrt. Ušao sam nazad u kuću za ženom. Toliko sam se uplašio da sam počeo da se tresem. Nisam znao šta da radim. Uglavnom ubijaju mlađe muškarce. Moja žena me je sakrila ispod kreveta i pokrila me gomilom odeće. Moj nećak se sakrio u orman."

Uskoro su ljudi upali u kuću, udarili njegovu ženu i tražili informacije o lokalnim članovima bandi.

Kad je njegov nećak pokušao da pobegne, pucali su u njega i ubili ga. Muž je, rastrzan, ostao da se krije pod krevetom.

„Želeo sam da pobegnem. Želeo sam da povičem. Ono što me najviše boli je, dok sam bio ispod kreveta, što nisam mogao da vidim ali sam mogao da čujem te ljude kako siluju moju ženu. Silovali su je, a ja sam bio ispod kreveta i nisam smeo ništa da kažem."

Nakon toga im je kuća spaljena, a on i njegova žena su pobegli u različitim pravcima.

Oni i dalje žive razdvojeno, odsedajući kod prijatelja i rodbine, ali se on nada da će moći ponovo da oforme dom sa njihovim malim detetom.

Ono što se desilo je „ožiljak koji ostaje i na telu i na duši".

Njegova supruga je sada trudna, a oni ne znaju da li je otac on ili jedan od napadača.

U svakom slučaju, on kaže da će prihvatiti dete kao da je njegovo i dati mu svoje prezime.

„Ono kroz šta sam ja prošao nije ništa", kaže on.

„Znam ženu koja je imala samo jedno dete. Preklali su ga na njene oči. Mladića koji čak nije bio ni u bandi."

Muž i žena su ostali bez skoro svega, između ostalog i ljubavi za vlastitu zemlju.

„Haiti je izbrisan iz naših srca", kaže on.

„Svaku priliku koju dobijemo iskoristićemo da odemo."

I na to se on slama, a grudi mu podrhtavaju dok plače.

Svedočanstva koja sam sakupila ovde spadaju među najgore koja sam čula za 30 godina rada kao strana dopisnica, izveštavajući iz više od 80 zemalja.

A izgleda kao da smo tek jedva zagrebali po površini.

Za bande Port-o-Prensa ne postoje granice.

U samo nekoliko dana, srela sam tri žrtve grupnog silovanja - najmlađa je imala svega 16 godina.

Ona i njena rođaka bile su silovane od istih napadača, koji su im naknadno pretili da će ih zapaliti žive u njihovoj kući.

Druga žena bila je šest meseci trudna u vreme kad je napadnuta.

Dok su je napadali, njen muž je odvođen da bude pogubljen.

Mesecima kasnije, ona na uspeva da pronađe njegovo telo.

Bande sve više koriste silovanje kao oružje.

One na metu uzimaju žene i devojke koje žive u oblastima pod kontrolom njihovih rivala.

Tokom rata za teritoriju u julu, u najsiromašnijoj oblasti Haitija, prostranom Site Soleiju, aktivisti kažu da je ubijeno više od 300 ljudi - većina tela bila je ugljenisana - a grupno je silovano najmanje 50 žena i devojaka.

Haićanska Nacionalna mreža za odbranu ljudskih prava (RNDDH), koja je dokumentovala silovanja u Site Soleiju, kaže da mnogi preživeli „žale što su još živi".

Dvadeset žena silovano je pred njihovom decom. Šest je videlo kako im ubijaju muževe pre nego što su grupno silovane.

Većinu Site Soleija kontroliše najmoćnija banda u Port-o-Prensu - porodica G9 i njeni saveznici.

Lokalni izvori tvrde da je ona imala bliske veze sa ubijenim predsednikom i njegovom vladajućom strankom, a da je njena specijalnost iznuda.

G9 je u septembru blokirala glavni gradski terminal za gorivo, parališući zemlju na skoro dva meseca i izazvavši humanitarnu krizu.

Njen lider je bivši policijski službenik Džimi Šerizije, koji nosi nadimak „Roštilj" i povremeno drži konferencije za štampu.

Tražili smo intervju sa njim preko posrednika, ali nismo dobili odgovor.

Moguće je da je u poslednje vreme manje raspoložen za priču zato što mu je Savet bezbednosti UN-a nedavno uveo sankcije, optuživši ga za pretnju miru i stabilnosti na Haitiju.

Sjedinjene Američke Države i Kanada su nedavno uvele sankcije dvojici haićanskih političara, među kojima je aktuelni predsednik Senata Džozefa Lamberta, za navodnu saradnju sa bandama.

Ovdašnji izvori kažu da sankcije ipak imaju nekog efekta, zato što su se političari koji koriste bande sada primirili.

„Kriminalci drže čitavu zemlju kao taoca"

Kad je Žan Simson Desanklos stigao do puste ulice na obodu četvrti pod strogom kontrolom bandi, nije zatekao nikoga iz svoje porodice sem spaljenu olupinu njihovog porodičnog crnog suzukija.

Ugljenisani posmrtni ostaci njegove žene i dve ćerke već su bili odneti u mrtvačnicu.

Burnt out car
BBC
Olupina spaljenog automobila

Žozet Fils Desanklos (56) vodila je jednu ćerku, Sarhadži (24) na fakultet, a drugu, Šervud Sondže, u kupovinu za njen rođendan.

Ona je trebalo da napuni 29 godina.

Obe devojke su studirale pravo, baš kao i njihov otac.

One su bile njegove „princeze".

„Dvadesetog avgusta sam izgubio sve", kaže on.

„I nije se radilo samo o mojoj porodici. Toga dana ubijeno je ukupno osam ljudi. Bio je to masakr."

Jean Simson Desanclos with his wife and two daughters
BBC
Žan Simson Desanklos sa ženom i dve ćerke

Desanklos veruje da su njegova žena i ćerke pružile otpor pokušaju kidnapovanja i da ih je ubila ozloglašena banda 400 Mavazo, koja je radila na proširivanju teritorije.

„Upirem prstom u njih", kaže on.

Ubistvo se desilo na obodu oblasti Kroa de Buke, koja se već nalazila pod kontrolom bande.

Desanklos, čovek uglađenih manira i elegantno obučen, pravnik je i aktivista za ljudska prava.

On je sada čovek koji je ostao bez svega - žudi za glasovima koje više nikad neće čuti.

„Uvek čekate poziv od svog deteta koje će vam reći: 'Tata, ovo' ili 'Tata, ono'. Izgubio sam ljubav života i dvoje dece koje smo odgojili u ovoj teškoj zemlji. To je kao da ste multimilioner i odjednom ste postali siromašni."

Uprkos riziku po njega, on traži pravdu za ženu i ćerke.

„Porodica je sveta stvar. Kad ne bih tražio pravdu za njih, bilo bi to kao da sam ih izdao", kaže on.

„Moje ćerke znaju da je njihov otac borac, koji nikad ne ostavlja ljude na cedilu, a kamoli vlastitu porodicu. Rizik je ogroman, ali šta još mogu da izgubim?"

On želi da svet zna jednu stvar o Haitiju danas - da bande vladaju potpuno nesputano.

„Kriminalci su uzeli ovu zemlju kao taoca", kaže on.

„Oni kreiraju vlastite zakone. Oni ubijaju. Oni siluju. Oni razaraju. Voleo bih da moje ćerke budu poslednje žrtve, poslednje mlade žene koje su ubijene."

On govori dostojanstveno i sa ubeđenjem, ali zna da mu želja možda neće biti uslišena.

Na Haitiju, bande su te koje funkcionišu, a ne država.

Premijer Arijel Henri ne može čak ni da stigne do vlastitog kabineta zato što naoružane grupe kontrolišu oblast u kojoj se nalazi.

Podneli smo nekoliko zahteva za intervju sa njim, ali su svi bili odbijeni.

Haiti, izbeglice
BBC

Haićanska vlada - takva kakva je - uputila je „poziv u pomoć" međunarodnim snagama - da dođu i zavedu red.

U Ujedinjenim nacijama govori se o potrebi za oružanim snagama koje ne pripadaju UN-u, ali niko se ne žuri da ih predvodi ili čak samo da uzme učešće.

Strane intervencije su na lošem glasu i imaju loš istorijat ovde.

Poslednja misija UN-a ostala je upamćena po optužbama za seksualno zlostavljanje i za donošenje kolere na Haiti, preko mirotvoraca UN-a iz Nepala.

U toj epidemiji je stradalo oko 10.000 ljudi.

Stavovi ovde su sučeljeni po pitanju ideje o dovođenju strane čizme na njenu teritoriju.

Postoji podrška nekih ljudi iz poslovnog sveta - koji su ranije koristili oružane grupe, ali sada žele da se one zauzdaju - i od onih zatočenih u oblastima pod strogom kontrolom bandi.

Postoji protivljenje lidera građanskog društva koji kažu da Haiti sve to mora da uradi sam.

Dok međunarodna zajednica debatuje i razmatra, bande i dalje vršljaju i vrše masakre kao i obično.

Lokalni izvori kažu da naoružane grupe brutalno šire svoje teritorije zato što je već odavno krajnje vreme za održavanje novih izbora.

Kad političari budu došli u potrazi za glasovima - u oblastima pod kontrolom bandi - moraće da ih potplaćuju.

Najnovije zverstvo dogodilo se na severnom ulazu u Port-o-Prens 30. novembra.

Prema izveštajima lokalnih medija, neki ljudi u ovoj oblasti su primetili naoružane ljude - iz jedne potpuno nove bande - kako pokušavaju da zauzmu teritoriju i pozvali su policiju.

Članovi bande su tokom noći izvršili odmazdu za to, ubivši najmanje 11 ljudi.

Neka od tela bila su spaljena.

Granice su ovde sada ponovo prekrojene u krvi.

Oni koji žive u gradu moraju da ažuriraju svoju mentalnu mapu, nakon što se još jedna oblast iz zelene pretvorila u crvenu.

Dodatno izveštavanje: Vicke Burema, Goktaj Koraltan i Andre Poltre


Možda će vam i ova priča biti interesantna:


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Komentari 0

    Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije BBC - BBC

Da li će tetoviranje najzad biti prihvaćeno kao umetnost

S istorijom koja seže do antike, tetoviranje je odnedavno prevazišlo status tabua postavši nesporni deo javnog života. Sledeći korak bi bio prihvatanje tetovaže kao vrste umetničkog dela koje čak može da nadživi svog vlasnika, piše Tomas Hobs.