Broj poginulih u razornom zemljotresu koji je nedavno pogodio Tursku i Siriju premašio je 50.000 - a još i više ljudi ostalo je bez krova nad glavom.
To je ostavilo ogromnog traga na mentalno zdravlje ljudi zahvaćenih ovom tragedijom, i neposredno i posredno.
BBC je razgovarao sa preživelima, spasilačkim timovima i stručnjacima.
Prošla je ponoć kad smo stigli u Antakiju, pešačeći kroz mrak u gradu koji je potpuno ostao u ruševinama.
Naša kola su se pokvarila, a šofer, poslat kao zamena, odbio je da nas vozi u centar grada.
Bilo je to trećeg dana otkako su zemljotresi potresli jugoistok Turske.
Naš tim je došao iz Marasa, epicentra zemljotresa.
Već je bila potvrđena smrt više hiljada ljudi, a taj broj od tada samo raste.
Dok smo ulazili glavnim putem u Antakiju, neprekidne sirene ambulantnih kola odjekivale su kroz krš.
Kamioni sa pomoći, buldožeri i volonteri bili su zaglavljeni u redovima koji su se protezali kilometrima.
Bilo je to stanje potpunog haosa na ledenim temperaturama.
Burak Galip Akurt i njegov tim iz turskog udruženja dobrovoljnih spasilaca Akut radili su na četvorospratnoj zgradi.
Dilek Eger je bila svedokinja smrti roditelja i brata u njihovoj porodičnoj kući u Iskenderunu.
Njihove baterijske lampe sekle su mrak kroz ruine, dok su uzvikivali pitanje koje je tih dana bolno odjekivalo Turskom:
„Da li me neko čuje?"
Čekali su u potpunoj tišini, nadajući se da će im odgovoriti najslabašniji glas ili da će čak čuti zvuk najjednostavnijeg pokreta, kuckanje prstom, kliktaj.
„Kad čujete glas kako dopire iz ruševine, kako se osećate?", pitam Buraka u trenutku zatišja.
On mora da se distancira od vlastitih emocija da bi uspeo da obavlja spasilačku misiju, objašnjava, ali bi ga potom sve sustiglo nakon što se misija završi i potražio bi psihološku pomoć kako bi izašao na kraj sa svim što je video.
„Nije baš lako oporaviti se od svega što vidite. Traumatično je i veoma dramatično takođe."
Niko nije preživeo u ruševinama stambene zgrade na kojoj su radili te noći.
Narednog dana sam se srela sa Dilek Eger.
Ona je spasena iz zgrade u susednom gradu Iskenderunu, pošto je bila zatočena osam sati.
„Potres je bio neverovatno snažan. Odmah sam ustala iz kreveta i otrčala u sobu roditelja. Urlala sam iz sveg glasa. Ali moja majka, otac, brat, nisu odgovarali. Mislila sam da ću izgubiti razum", rekla mi je.
Njeni roditelji i brat su izgubili živote pod ruševinama.
Ona je bila zaglavljena, okružena slomljenim staklom, a video joj se samo gornji deo glave.
Porodični prijatelj je uspeo da je prepozna i spase uz pomoć golih ruku i noža.
Prva dva dana nije mogla da plače, ali dok je ležala na sofi u bakinoj dnevnoj sobi, govoreći mi tiho o patnji kroz koju je prošla, vidno su počele da je obuzimaju emocije.
Dok je ljubila i milovala fotografiju na kojoj se grli sa majkom, počela je da jeca.
„Moja majka mi je izdahnula na rukama", rekla je.
„Čak i dok je umirala, spasla me je, jer je bila na meni. Ništa nisam mogla da učinim da je spasem."
„Moj brat je bio zaglavljen u drugoj sobi, a moj otac je patio u bolovima. Tad vam se sruši čitav svet. Prisustvujete smrti svih onih koje volite. Ne osećam bes niti želju za osvetom. Osećam samo prazninu."
Dilek je samo jedna od više desetina hiljada ljudi koji su preživeli zemljotres, ali se sada suočavaju sa životom koji bi mogao ostati u ožiljcima zauvek.
Ove nedelje sam primila tekstualnu poruku od još jednog preživelog.
On je napisao: „Mi koji smo danas živi ostaćemo ispod tih ruševina sve do dana kada budemo umrli."
Psiholozi kažu da će oni koji prežive tako traumatične događaje prolaziti kroz faze: prvo šok, a zatim će anksioznost i strah ubrzo zameniti stanje poricanja.
Cagaj Duru iz Turskog udruženja psihologa rekao je da nije lako izaći na kraj sa traumom ovih razmera, ali razgovor o tome, izražavanje osećanja i misli o doživljenom treba da bude prvi korak ka izlečenju.
On je upozorio da ako se ne ukaže psiho-socijalna pomoć onima kojima je potrebna tokom ovog perioda ožalošćenosti, onda bi mnogi ljudi mogli da završe za teškim poremećajima kao što je post-traumatski stresni poremećaj (PTSP), depresija ili zloupotreba narkotika.
„Svi mi moramo da upitamo jedni druge: Kako ste? Ima li bilo čega što mogu da učinim za vas?
„Moramo da govorimo: 'Tu sam za vas.' Morate da prenosite poruku da smo solidarni sa onima kojima je pomoć potrebna i da se trudimo da razumemo njihovo iskustvo, tu smo da ih saslušamo, pomognemo im i podelimo sve te emocije."
Normalnost ne znači vratiti se životu kakav je bio pre zemljotresa, to bi morala da bude nova normalnost, upozorio je on.
Ta nova normalnost će morati da se izgradi, a za to je potrebno vreme.
Ali težina tog zadatka došla je do izražaja kad je novi talas zemljotresa pogodio već razoreni grad.
Oni nisu bili tako snažni kao prva dva, ali i dalje uspaničeni ljudi bili su na ulicama, plačući od očaja, pitajući se da li žive u noćnoj mori kojoj nema kraja.
Neki su bili besni, pitajući se šta je moglo još da se učini da bi se spasli životi.
Vrativši se u Istanbul, izvan zone katastrofe, i dalje sam bila okružena traumom; zalepljena za televizijski ekran i mobilni telefon kao milioni drugih.
I dok najveći grad u Turskoj leži na krupnoj liniji raseda, ljudi ovde ne mogu da se ne zapitaju: hoće li i sami proći kroz istu tragediju u budućnosti?
Šta mogu da učine da je spreče?
I dok nastupa period tugovanja, masovna trauma i kako reagovati na nju postao je još jedan od velikih izazova za Tursku.
Pogledajte i ovaj video:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Realista
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar