„Proslava? Kakva proslava? Ovo više liči na sahranu" - pesimistične su reči bivšeg višeg zvaničnika NATO dok opisuje ovonedeljne proslave obeležavanja Dana pobede u Evropi.
Ovaj visoki diplomata koji je godinama bio u transatlantskom odbrambenom savezu tražio je da ostane anoniman da bi mogao da govori slobodno, ali zašto je onda toliko defetistički nastrojen?
Dan pobede je bio združeni saveznički trijumf nad nacističkom Nemačkom, nad mržnjom i diktaturom Trećeg rajha i stravičnim zločinima nad čovečnošću.
Mnogo je krvi proliveno da bi ta pobeda bila postignuta.
Otprilike 51 milion savezničkih vojnika i civila poginuo je tokom Drugog svetskog rata, ujedinjen u želji da svet oslobodi od pošasti nacizma.
Ali 80 godina kasnije, okruženi smo nebrojenim vestima i akademskim analizama koje izdvajaju Donalda Trampa kao savremeni ekser u kovčegu snažnih veza koje su tada bila skovane.
U Evropi, američkog predsednika mnogi doživljavaju kao nekog ko je uticao na razaranje decenijama starih zajedničkih vrednosti i zajedničkih vizija o bezbednosti, demokratiji i vladavine prava.
Ali da li je to tačno ili je ipak suviše uprošćeno?
Da bismo stekli potpuniju sliku o tome šta se desilo sa savezničkim vezama posle Drugog svetskog rata, ne možemo da zanemarimo Rusiju, tada baš kao ni sada.
Do 1945. godine, u ratu sa Nemačkom poginulo je oko 24 miliona Rusa i drugih Sovjeta.
Bez njihove žrtve, kao i žrtve drugih saveznika, nacisti ne bi bili savladani.
„Jedna stvar koju moramo da priznamo, međutim, jeste da Rusija nikad nije bila istinski prijatelj Zapada", kaže Majkl Zantovski, bivši češki ambasador u Vašingtonu i Londonu.
„Tokom Drugog svetskog rata, ona je bila saveznik iz egzistencijalnih razloga. Bila joj je potrebna svaka raspoloživa pomoć protiv nacista, a ista je priča bila sa zapadnim silama, da budemo fer.
„Bila im je potrebna pomoć Sovjetskog Saveza, ali Rusija nije planirala da nastavi to savezništvo posle rata.
„Čim je pretnja nacističke Nemačke bila uništena, Sovjetski Savez je nameravao da sledi vlastite ciljeve", dodaje on.
Raskol se pojavio iste sekunde kad je Nemačka bila poražena; došlo je do neslaganja čak i oko toga na koji dan pada Dan pobede.
Zapadne sile prisustvovale su potpisivanju nemačke vojne kapitulacije u francuskom katedralskom gradu Remsu, što je bila vest koja se pronela 8. maja 1945. godine.
SSSR je želeo vlastito, odvojeno potpisivanje kapitulacije sa poraženom Nemačkom u Berlinu pod sovjetskom okupacijom dan kasnije.
Rusija obeležava Dan pobede 9. maja do današnjih dana.
U zavisnosti od toga gde ste u Evropi na Dan pobede, raspoloženje prema njemu varira - pogotovo ove godine.
Zapadna Evropa slavi slobodu, demokratiju i okončanje nacističke pretnje.
U Velikoj Britaniji, na primer, ove godine je planirano više proslava Dana pobede, baš kao i svake godine.
Ali ljudi koji žive u zemljama centralne i istočne Evrope, kao što je Čehoslovačka, oslobodili su se nacističke okupacije 1945. godine samo da bi završili pod komunističkim režimima - bilo da su to želeli ili ne.
Kao posledica toga, ambasador Zantovski je opisao stav njegove zemlje prema Danu pobede kao „dvosmislen".
„Zapadni deo Čehoslovačke oslobodile su američke trupe, dok su ostatak zemlje oslobodili sovjetski vojnici", kaže mi on.
Čehoslovačku je preuzela Komunistička partija 1948. godine, a potpuno ju je okupirao Sovjetski Savez dve decenije kasnije.
„U komunistička vremena, uloga Zapada u Drugom svetskom ratu bila je svesno potiskivana i marginalizovana. Govorili su nam da slobodu od nacista dugujemo Sovjetima."
Rusija obeležava Dan pobede trijumfalnim vojnim paradama, a predsednik Vladimir Putin svestan je dubokog osećaja nacionalističkog ponosa koji Rusi i dalje gaje zbog pobede nad nacističkim režimom 1945. godine.
Nije slučajno da on javno naziva ukrajinsko vođstvo „nacistima" kao način da ih ukalja u očima Rusa.
Za Dan pobede ove godine, Putin je proglasio trodnevno primirje sa Ukrajinom - pretpostavlja se zato što želi da se skoncentriše, neometano, na demonstraciju ruske vojne sile pred masom stranih velikodostojnika, među kojima je i Si Đinping iz Kine.
Zvanični razlog koji je Putin naveo za ukrajinsko primirje su „humanitarne osnove", što je poprilična ironija, budući da je on taj koji je naredio invaziju nad tom suverenom zemljom.
Ta invazija probudila je neprijatne uspomene kod Čeha na njihovu vlastitu okupaciju i gušenje slobode.
„Zbog toga mi tako snažno podržavamo Ukrajinu.
„Ona je udaljena svega nekoliko stotina kilometara. Naš osećaj bezbednosti je ponovo narušen", kaže Zantovski.
Zato je većina Evropljana toliko šokirana očiglednim poštovanjem koje Tramp ukazuje Putinu, pa čak ga i brani, dok istovremeno verbalno ugrožava teritorijalni integritet bliskih saveznika kao što su Kanada i Danska.
Evropa je doživljavala Ameriku kao najbližeg prijatelja od Drugog svetskog rata.
Vašington je krajem četrdesetih slao velike količine novca ratom razorenom kontinentu u šta je spadala i Zapadna Nemačka, koja je bila beskrajno zahvalna Americi što ju je uzela nazad pod svoje posle užasa nacizma.
Amerika je takođe pružala Evropi posleratne bezbednosne garancije, NATO je osnovan 1949. godine.
Ali to nije bio američki altruizam, kao što implicira Tramp.
To je bila i neka vrsta braka iz koristi.
Posle Drugog svetskog rata, Ameriku je brinulo širenje komunizma.
Amerika se plašila da je Evropa, dok su joj ekonomija i infrastruktura u ruinama, ranjiva i pred domaćim komunističkim partijama, i u inostranstvu od ekspanzionističkog Sovjetskog Saveza.
Uskočivši sa pomoći za obnovu Evrope, Amerika je tokom čitavog Hladnog rata pokušavala da ostvari geostrateški oslonac na pragu Sovjetskog Saveza.
Rođena je ideja o „Zapadu" sačinjenog od zemalja koje dele bezbednosne ciljeve i vrednosti.
Da li sada prisustvujemo njegovoj smrti ili postepenom gušenju?
Bez zajedničkog neprijatelja, to prijateljstvo je u svakom slučaju uzdrmano.
Predsednik Sjedinjenih Država se 2025. više ne oseća ugroženo od Rusije.
„Zajednički istorijat je osam decenija služio kao temelj transatlantskih odnosa, ali to više nije dovoljno da bi se taj odnos dalje održao", rekla mi je bivša ambasadorka Vašingtona u NATO Džuli Smit.
Rat u Ukrajini je najveći sukob u Evropi od Drugog svetskog rata.
Dok je ruska ekonomija odlučno preusmerena na rat, ona ima potencijal širenja.
Evropa, za razliku od SAD, i dalje se oseća ugroženom od Rusije.
Prestonice širom kontinenta ostale su bez reči i vrlo se unervozile kad je Tramp počeo da optužuje Ukrajinu, a ne Moskvu, za krvoproliće.
Konferencija za štampu u Ovalnoj sobi Bele kuće koju su krajem februara uživo prenosile sve televizije, kada je izgledalo da Tramp i njegov zamenik Džej Di Vens pokušavaju da navuku na tanak led, prekore i ponize ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog, predstavljala je prekretnicu u evropskom javnom mnjenju i politici.
Anketa JuGova iz marta ukazala je na to da, 80 godina posle Dana pobede, ogromna većina zapadnih Evropljana (78 odsto u Velikoj Britaniji, 74 odsto u Nemačkoj i 75 odsto u Španiji) sada doživljava Belu kuću kao veliku pretnju po mir i bezbednost u Evropi.
Na istoku Evrope, u bivšoj sferi uticaja Sovjetskog Saveza, ljudi strahuju da će Trampov stav prema Ukrajini samo ohrabriti Putina u njegovom ekspanzionističkom pohodu.
Ako Rusija bude obezbedila američko priznavanje „osvajačkih zločina" u Ukrajini, kaže istoričar i pisac Timoti Garton Eš, ovogodišnji Dan pobede mogao bi preciznije da se nazove Danom poraza u Evropi.
I uz Trampa koji često optužuje Evropu za besplatno šlepovanje, i iskorišćavanje Amerike, zavladala je nervoza među liderima širom kontinenta da bi mogli biti prepušteni sami sebi da se brane prvi put od Drugog svetskog rata.
Pojačavanje trošenja na odbranu sada je ogromna tema u evropskim prestonicama.
Poruka koju je Berlin izvukao iz Trampovih prvih 100 dana na vlasti je: „Više ne možemo da računamo na SAD", kaže Peter Vitig, bivši nemački ambasador u Vašingtonu.
To predstavlja ogroman preokret za Nemce, koji su oklevali da obnove vojnu silu zemlje posle Drugog svetskog rata.
Umesto toga, Nemačka se posebno snažno oslanjala na SAD za vlastitu bezbednost.
Ogroman deo procenjenih 100.000 američkih trupa razmeštenih u Evropi nalaze se u Nemačkoj.
Amerika takođe drži nuklearno oružje u ovoj zemlji.
Šok koji je izazvao Tramp među inače proamerički nastrojenim nemačkim političarima bio je toliko snažan da je ovog proleća doveo do izmene ustava zemlje.
Parliamentarci su glasali da se ukine dugogodišnja granica duga u Berlinu koja je ograničavala trošenje vlade kako bi od sad moglo značajnije da se ulaže u vojsku zemlje i da se ona ojačava.
Ursula fon der Lajen, nekada nemačka ministarka odbrane, danas je predsednica Evropske komisije u Briselu.
Ona je pobornica transatlantskog saveza i odmerena u izjavama, ali čak je i ona sumirala aktuelnu situaciju bez uvijanja rekavši: „Zapad kakav poznajemo više ne postoji."
Ipak, za udaljavanje Amerike od Evrope ne može da bude okrivljen isključivo Tramp.
Bela kuća već neko vreme smatra Kinu, a ne Rusiju, strateškom pretnjom broj jedan.
Tokom 2012. godine, tadašnji američki predsednik Barak Obama izjavio je da želi da preusmeri spoljnu politiku na Aziju, a Trampov prethodnik Džozef Bajden uložio je mnogo vremena u pokušaje da okupi saveznike podozrive prema Kini na Indo-Pacifiku.
Sa Trampom ili bez njega, malo je verovatno da će se usredsređivanje spoljne politike na Aziju i značajno povlačenje iz Evrope promeniti, koja god politička partija da pobedi na sledećim američkim izborima, pogotovo što sada američko javno mnjenje sve više okleva u nošenju tereta finansiranja saveznika, kaže ambasador Vitig.
Vitig naziva to „krajem ere - krajem angažovanja u Evropi".
Uprkos svoj panici u Evropi, lideri na kontinentu priznaju da je, 80 godina posle Dana pobede, krajnje vreme da se preuzme više odgovornosti za plaćanje i obezbeđivanje njenih vlastitih odbrambenih sposobnosti, umesto oslanjanja na Vašington.
Neki takođe vide potencijal u „resetovanju" tih odnosa.
Ambasador Zantovski naziva to „dobrom prilikom do koje je dovela kriza, osećanjem neposredne potrebe za delanjem u vezi sa bezbednošću koja nije postojala u Evropi u poslednjih 30 godina."
To je možda zaista tako, ali tokom Hladnog rata društva zapadne Evrope imala su mlađe stanovništvo i mnogo više ekonomičnih socijalnih država.
Trošenje četiri ili pet odsto bruto domaćeg proizvoda na odbranu bilo je održivo.
Analitičari kažu da će to biti ponovo neophodno sada da bi se Evropa odvikla od zavisnosti od američke bezbednosne podrške, ali je nejasno da li bi današnji glasači prihvatili neophodne bolne kompromise - u pogledu smanjenja trošenja vlade na zdravstvo ili obrazovanje, na primer - u zamenu za pojačavanje odbrambenih sposobnosti njihovih zemalja.
Ovo je posebno akutno kod evropskih zemalja geografski udaljenih od ruske orbite, gde osećaj neposredne opasnosti deluje manje akutno.
Garton Eš se pita da li postoji tranzicioni put od aktuelnog NATO-a predvođenog Amerikom do evropskijeg NATO-a, sa Amerikom koja još sedi za stolom, ali je Evropa ta koja preuzima odgovornost za vlastitu bezbednost.
„Potrebna nam je nova generacija političkih lidera koji su dorasli tom izazovu", kaže politički istoričar i biograf ser Entoni Seldon.
„Potreba često ume da iznedri prave ljude", dodaje on, prisetivši se evropskih i američkih lidera neposredno posle Drugog svetskog rata.
„Nešto se svakako slomilo. Budućnost je neizvesna.
„Da li povremeno moramo da pođemo u rat da bismo shvatili koliko je on grozan i da nas to natera da sarađujemo?"
Osam decenija posle pakla koji su iskusili, preživeli veterani iz Drugog svetskog rata će vam reći da se iskreno nadaju da to sada neće biti slučaj.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu.
Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "VIDEO Vozač JGSP")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar