Kata, udovica Nikole Đermanovića iz Loznice, „odana nemoralnom životu” i sklona piću, „u nesvesnom stanju ranila je čoveka iz puške”.
Osuđena je 1860. godine na zatvor i 50 udaraca bičem, od kojih se toliko uplašila da je naprasno „s uma sišla”.
Zato je poslata u tada osnovani „Dom za s' uma sišavše”, jednu od prvih psihijatrijskih ustanova na Balkanu.
Iza nje je ostalo samo ime i par crtica iz života obeleženog patnjom.
„Kata je bila prvi forenzički pacijent koji je primljen i lečen na neki način u Domu”, priča Ljiljana Simić, pomoćnica direktora Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević", za BBC na srpskom.
Forenzička psihijatrija, grana u kojoj se prepliću medicina i pravo, bavi se lečenjem ljudi koji su zbog mentalnih poremećaja, u stanju neuračunljivosti, prekršili zakon.
Kada je zatraženo da se iz Doma vrati u zatvor, Kata je pobegla i gubi joj se svaki trag.
U Dom su stizali novi pacijenti i iz njega se razvila danas najveća psihijatrijska ustanova u Srbiji, klinika „Dr Laza Lazarević".
Forenzički pacijenti se danas upućuju u različite posebne ustanove, među kojima je i zatvorska bolnica.
Uslovi u pojedinim bolnicama su takvi da Milana Ljubičić, sociološkinja koji se bavi mentalnim poremećajima i psihoterapeutkinja, kaže da boravak u njima „više liči na kažnjavanje, nego na lečenje”.
„Svuda u svetu, i kod nas, mentalno oboleli ljudi smatraju se nedovoljno društveno korisnima, zbog čega se ne izdvaja dovoljno sredstava za njihovo lečenje.
„U Specijalnoj zatvorskoj bolnici u koju se upućuju ljudi koji su u stanju neuračunljivosti izvršili protivpravno delo, uslovi za lečenje su otežani.
„Pacijente okružuju rešetke, nema zelenila niti privatnosti, a poseban problem predstavlja prenaseljenost”, kaže Ljubičić.
Tokom 2021. godine u Zatvorskoj bolnici u Beogradu bilo je 200 pacijenata više nego što je predviđeno, piše u izveštaju međunarodnog Komiteta za sprečavanje mučenja (CPT) iz 2021.
„U prostoriji od 12 kvadrata bilo je smešteno pet pacijenata. Sobe su bile toliko natrpane da su se kreveti dodirivali.
„Većina velikih soba imala je samo jedan mali sto i nedovoljan broj stolica za sve pacijente u isto vreme. Pacijenti su morali da se smenjuju da koriste stolicu tokom obroka ili da sede na svom krevetu”, piše u izveštaju.
Pacijenti koje nema ko da primi po izlasku iz bolnice ostaju u forenzičkim ustanovama do kraja života, pokazalo je ranije istraživanje Helsinškog odbora za ljudska prava iz 2015.
Dok se uslovi u kojima borove forenzički pacijenti sporo poboljšavaju, zgrada Doma za s' uma sišavše u Beogradu, poznata i kao Doktorova kula, u kojoj su prvi od njih bili smešteni, godinama se urušava.
Izuzev manastira, do sredine 19. veka nije bilo mesta za lečenje psihijatrijskih pacijenta u Srbiji.
„Manji deo i to samo oni koji su bili nemirni i opasni po okolinu zatvarani su po apsanama ili su čuvani u kojekakvim ćilerima okružnih bolnica.
„'Samo da hoće što pre da umre' bio je tajni i javni uzvik lekara onog doba jer nisu imali ni sredstava ni načina da ovakvim paćenicima priteknu u pomoć”, pisao je Jovan Danić, upravnik Bolnice za duševne bolesti, krajem 19. veka.
Ukazom kneza Mihaila Obrenovića nastaje „Dom za s' uma sišavše” 3. marta 1861. godine.
„U ovo zavedenije će se primati, i u njemu čuvati i lečiti samo s' uma sišavša lica svake struke, zgranuta (paralitie) i od padajuće bolesti (epileptie) stradajuća, kako mužka tako i ženska, i to kako odrasli tako i deca", piše u dokumentu.
Dom je bio smešten u Doktorovoj kuli, danas u neposrednoj blizini Klinike „Dr Laza Lazarević" u centru Beograda.
Višespratno zdanje okruženo zelenilom i voćnjacima trebalo je da bude porodična kuća doktora Vita Romite, lekara kneza Miloša.
Međutim, prve godine Doktorove kule bile su mračne.
U početku je u Domu bio zaposlen samo lekar bez psihijatrijskog obrazovanja, jer u to doba, ova grana medicine nije ni postojala.
Tokom noći su o pacijentima brinuli bolničari „momci nevešti, a često rđavi”, koji su nemirne bolesnike vezivali, a druge zaključavali dok bi se oni provodili u gradu, piše Danić.
U „lečenju” su korišćeni trostruki bič, nasilna stolica i pojas za vezivanje.
Dolaskom Mladena Jankovića, tadašnjeg fizikusa, nadzorog lekara kragujevačkog okruga na čelo Doma 1865, uslovi se popravljaju, a od upotrebe nasilnih sredstava postepeno se odustaje.
Do sredine 20. veka, pacijenti su prolazili golgotu, govori Ljiljana Simić.
„Stanja i pokreti koje pacijenti nisu mogli da kontrolišu rešavana su tako što su vezivani, zatvarani u posebne prostorije, tuširani hladnom vodom", nabraja.
„Revolucija”, kako je zove, nastaje sredinom 20. veka kada su otkriveni lekovi koji su im pomagali.
Ipak, bilo je potrebno još nekoliko decenija da psihijatrija postane samostalna disciplina, nezavisna od neurologije.
Pažnja počinje da se usmerava i na drugačije vidove lečenje - individualnu, grupnu, radnu terapiju, a danas srpska psihijatrija apsolutno prati svetske tokove, kaže Simić.
Iako Srbija po stručnosti i dostupnosti lekova ne zaostaje, pojedini pacijenti ostaju zarobljeni u sistemu sa mnogo nedostataka.
Oko 20 odsto forenzičkih pacijenata u nekim ustanovama bi odmah moglo da bude otpušteno kada bi ih zajednica prihvatila, piše u izveštaju Helsinškog odbora iz 2015..
„Mnogi pacijenti koji spadaju u kategoriju socijalnih slučajeva ostaju u ovoj ustanovi doživotno”, tvrdi se u izveštaju.
Đorđe Alempijević, profesor sudske medicine koji je učestvovao u ovom istraživanju, kaže da se od tada situacija nije mnogo promenila.
Često su forenzički pacijenti počinili krivično delo unutar porodice, zbog čega ih rođaci odbacuju i nisu spremni da ih prihvate po izlasku iz bolnice, ukazuje on.
Ustanove socijalne zaštite, za koje inače postoje liste čekanja za smeštaj, takođe nisu otvorene da ih prime.
To znači da pacijent može da ostane u bolnici mnogo duže nego što bi bio u zatvoru da mu je suđeno kao da je prekršio zakon svestan sopstvenih postupaka.
„Rešenje bi moglo da država obezbedi kvotu tako da ustanove socijalne zaštite prvo ponude 20 ili 30 odsto slobodnih mesta psihijatrijskim ustanovama.
„Tako bi psihijatrijske bolnice mogle da se prazne", kaže Alempijević.
No, ovo rešenje zahteva gradnju još novih ustanova.
Pored prenaseljenosti, izveštaj Komiteta za sprečavanje mučenja beleži i da u Zatvorskoj bolnici nema dovoljno zaposlenih.
Lečenje se često svodi na davanje lekove, pre svega benzodiazepina, koji deluju na centralni nervni sistem smanjujući aktivnost u mozgu.
Uglavnom se koriste za lečenje anksioznosti, nesanice i napetosti.
„Jedina svetla tačka je malobrojno, ali uglavnom entuzijastično medicinsko osoblje koje nastoji da izađe u susret potrebama pacijenata.
„Ipak, rad u takvim uslovima i njih dovodi u rizik od sagorevanja, o čemu se uglavnom ne priča", kaže sociološkinja Ljubičić.
Osuđeni pacijenti su dobili meru koja podrazumeva lečenje, podseća Alempijević.
„Ta mera ne znači da treba samo da ih zaključate i sklonite sa ulica.
„Savremeno lečenje ne podrazumeva samo psihofarmakoterapiju, nego i sve druge vidove.
„Bez obzira na posvećenost ljudi koji rade, neminovno u takvim uslovima postoji pad kvaliteta lečenja", kaže Alempijević.
Prethodnih godina, psihijatri u Srbiji su ukazivali i da nedostaju forenzičke ustanove za decu koja su počinila krivično delo pod uticajem velikih psihičkih poremećaja.
Doktorova kula je sagrađena pre dva veka u naselju Guberevac, tada na periferiji Beograda.
Mesto koje je doktor Vito Romita izabrao probudilo je sumnju kod vezira, te je tražio da se obustavi gradnja.
Vezir se boji „što se zida kuća slična fabrici", jer se „sa te kuće može topovima naneti šteta njegovom konaku u gradu”, piše Ivana Vesković, iz beogradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture na osnovu arhivskog dokumenta.
„Romita se branio da ne zida kuću s namerom da napada tvrđavu jer je ne bi onda gradio od blata sa unutrašnjim zidovima od drveta.
„Arhitektonski, iako u sebi sjedinjuje različite stilove i uticaje, najviše je imala odlike kule po čemu je i dobila naziv: četvrtastog oblika od kamena bez obrade, sa malim prozorima u prizemlju", piše Vesković.
Zgrada pripada Klinici Laza Lazarević i postoji plan rekonstrukcije, ali se čeka odluka o finansiranju.
„Doktorova kula je naš prapočetak, istorijski spomenik, višestruko važan.
„Nadamo se da će biti obezbeđena materijalna sredstva za njenu obnovu", kaže Simić.
Zgrada je pod zaštitom beogradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, iz kojeg nisu odgovorila na pitanja BBC novinarke o njenoj sudbini.
Pored Zatvorske bolnice u Beogradu, forenzički pacijenti danas se leče u ustanovama u u Vršcu, Gornjoj Toponici i Kovinu.
Prošle godine su otvorena nova forenzička odeljenja u bolnici u Padinskoj skeli, koja pripada Klinici Laza Lazarević, „koju su pohvalili članovi međunarodnog komiteta za sprečavanje mučenja (CPT-a)", kaže Simić.
„Naši pacijenti imaju komotan prostor, imamo dovoljno zdravstvenih radnika, primenjuju se različiti vidovi terapije.
„Cilj svakog lečenja jeste da se pacijent što pre socijalno rehabilituje i uključi u život. Naš interes nije da godinama sede tamo", kaže psihijatrica.
U Srbiji je još raširena stigmatizacija mentalno obolelih, a posebno forenzičkih pacijenata.
„Mi ih se plašimo, a iza tog straha stoji kako bojazan da ćemo se inficirati ludilom, tako i naša iracionalna predstava da su ovi ljudi nepredvidivi, agresivni, iako se pokazalo da su uslovno rečeno 'normalni' nasilniji od ovih prvih" kaže Ljubičić.
Uz tako raširena uverenja, državi je lakše da ih „skloni sa ulice i stavi iza rešetke” nego da budu na slobodi i ponovo prekrše zakon, što bi moglo da dovede do optužbi da je pogrešno postupljeno, govori Alempijević.
„Stanje u forenzičkim ustanovama je vrzino kolo usko povezano sa celokupnim stanjem u društvu i za njega nije odgovoran samo jedan resor - pravde, zdravstvene ili socijalne zaštite.
„Treba da bude prepoznato kao problem države i njenih građana jer svako može u nekom momentu da postane deo tog problema", zaključuje on.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Još jedno hapšenje u Novom Sadu zbog")
.jpg "FOTO: Bežao od policije, pa slupao skupoceni automobil u Novom Sadu")
Komentari 1
U.s
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar