To u prevodu znači da za, recimo, Austrijom ili Nemačkom kaskamo bar 25 do 30 godina.
Prema poslednjim zvaničnim dostupnim podacima, industrijska proizvodnja u Srbiji iz 2017. godine bila je 44,2 odsto manja od one iz 1990. Prognoze su tada govorile da bi nivo iz 1990. godine Srbija mogla da dostigne 2026. Dve godine kasnije, situacija gotovo da se nije mnogo promenila, tvrde ekonomisti. Dodaju i da su za uzlazni trend potrebna velika ulaganja, visoka tehnologija i obrazovani ljudi. Čak i u takvim okolnostima, pozitivni rezultati procesa reindustrijalizacije mogu se očekivati tek posle pet do 10 godina.
Da li je nestanak privrednih giganata glavni razlog što je propala industrijska proizvodnja u Srbiji ili postoje još neke greške koje su dovele do drastičnog pada proizvodnih delatnosti od devedesetih do danas?
"
Od 2001. godine dokazujem da je model privredne reforme u Srbiji imao ozbiljne koncepcijske greške. Prvi promašaj bilo je kretanje valutnog kursa u pravcu koji je značajno stimulisao uvoz, a destimulisao izvoz. Dinar je još 2005. godine bio ekstremno precenjen u odnosu na evro i dolar, pa je to uticalo na rast uvoza i smanjenje obima izvoza", kaže profesor
Mlađen Kovačević za
"Blic".
On podseća da je takva privredna politika dovela do propadanja nekadašnjih giganta, poput Elektronske i Mašinske industrije iz Niša, Magnohroma iz Kraljeva, Prve petoletke iz Trstenika, Goše iz Smederevske Palanke...
"Druga greška bila je nagla liberalizacija uvoza i smanjivanje carinskih i drugih barijera. Pošto je takav potez direktno stimulisao uvoz, domaća proizvodnja je padala jer je bilo mnogo isplativije uvesti, na primer tekstil, iz Kine, nego praviti ga u Srbiji. Tako je propao Prvi maj iz Pirota, ali je slična sudbina zadesila i firme u nekim drugim delatnostima, poput Srpske fabrike stakla iz Paraćina, industrije porcelana u Negotinu", ističe sagovornik "Blica".
Kovačević kaže da je treći propust bila brza privatizacija, gde su se pojedine firme prodavale u bescenje, a kupci nisu uspevali ili nisu želeli da održe i podignu proizvodnju. Zbog svega toga, zaključuje on, učešće industrijske proizvodnje u BDP-u Srbije danas je znatno manje nego 1990. godine, i u odnosu na neke druge zemlje, poput Slovenije, Češke, Slovačke...
"Teško je biti optimista kada je reč o perspektivi, jer se i sadašnja vlast drži istog koncepta neoliberalizma i smatra da sve treba prepustiti tržištu. Moj predlog je još od 2001. godine bio - okupiti ekipu ljudi iz različitih naučnih disciplina koji će izraditi predlog, koncept novog privrednog, ali i društvenog sistema. Zemlje koje su primenile takav princip i napravile originalan model reformi, prilagođen njihovim društvima, uspele su da se izvuku, a najbolji su primeri Islanda, Koreje, Slovenije", navodi Kovačević.
I profesor Ljubodrag Savić je pesimista kada je reč o dostizanju nivoa industrijske proizvodnje iz 80-ih i 90-ih godina. Kaže da tempom i pravcem kojim se krećemo verovatno "nikada nećemo dostići taj nivo".
"Ranije smo imali kompletnu industrijsku proizvodnju, pravili smo sve što se pravi i u Evropi i svetu, a i tehnološki smo išli u korak sa trendovima. Danas zaostajemo tri do pet tehnoloških generacija, odnosno 25-30 godina za savremenom industrijom. Čak i ako bismo se odlučili za reindustrijalizaciju zemlje, pitanje je sa kojim ljudima bismo to mogli da postignemo? Nemamo više tehničke inteligencije, čak ni dovoljno kvalitetnih majstora, jer danas u Srbiju kao investitori dolaze kompanije iz radno intenzivnih delatnosti, koje zapošljavaju ljude sa najnižim nivoom kvalifikacija, koji se bave najnižim nivoom obrade, i samim tim imaju i najniže zarade", kaže Savić za "Blic".
On navodi primer "Fijata" koji jeste visokotehnološka industrija, ali "nije naš", odnosno nema adekvatan multiplikativan efekat na ostatak industrije, jer je broj domaćih dobavljača mali.
"Njegov efekat na razvoj domaće industrije ne može da se poredi sa nekadašnjom "Zastavom", za koju su delove pravili giganti iz cele Jugoslavije - "Jugoplastika", "Iskra", "Rudi Čajavec"... Dakle, problem je i u strukturi industrije gde bi, kao u razvijenim zemljama, nosioci razvoja trebalo da budu 15-20 velikih preduzeća, a da ih prati 5 do 6 puta više srednjih i veliki broj malih firmi koje stiču nova znanja i čine značajan deo ekosistema", kaže naš sagovornik.
Profesor Savić ističe da je očigledno odsustvo svesti ljudi na čelu države da je za ozbiljan razvoj privrede neophodna reindustrijalizacija zemlje.
"A za to su potrebna velika ulaganja, visoka tehnologija i obrazovani ljudi. Pritom se pozitivni rezultati procesa mogu očekivati tek za pet do 10 godina", zaključuje Savić.
Ekonomista Hasan Hanić kaže da je za Srbiju i susedne zemlje važno pitanje kako privući strane investicije i da je rast proizvodnje ključno pitanje.
"Privredni rast u našoj zemlji zasnovan je na rastu tražnje, odnosno potrošnje, jer je došlo do povećanja plata i penzija i to je izazvalo određeni rast, a i zbog toga što je država bila nešto aktivnija na investicionom planu. Međutim, u narednom periodu moramo ići na povećanje proizvodnje", podvukao je Hanić.
On kaže da bi u narednom periodu trebalo povećati razmenu proizvoda, sopstvene investicije, ulaganja u privatnom sektoru, ali i raditi na još većem privlačenju stranih investicija.
.jpg "Beogradski region najrazvijeniji - a dobio najviše novca za razvoj")
Komentari 31
Trt
A ti odvoj samo mrvicu vremena koje si posvetio lepoj reči, osmehu i utesi i nauči pravopis. Ljudi se generalno osećaju bolje kad ne moraju da se bore s tvojim pačarisom od komentara.
Komšija
Boban
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar