Neshvatljivi prigovori iz Brisela u jeku pandemije

Piše: Živan Lazić

Mnogo toga se mora zameriti Aleksandru Vučiću, od sklonosti ka militarizmu u prošlosti do prevelikog uticaja izvršne na svaku drugu, pre svega pravosudnu vlast. Može se i primetiti da u aktuelnoj borbi protiv koronavirusa, uz izuzetan i plodan predsednički aktivizam, ispoljava i preveliku patetiku, uživajući u predugim televizijskim nastupima.

Međutim, teško je razumeti poslednjih dana učestalo prigovaranje iz Brisela i napise u medijima evrounijske orijentacije na izuzetno približavanje predsednika Srbije, time i Srbije, Kini, koju odnedavno opisuju kao "globalnog konkurenta" zajednici sa Starog kontinenta.

Prijatelj pomaže

Podsetimo, Vlada Srbije je zamolila Evropsku uniju da ovdašnju borbu protiv koronavirusa Unija pomogne omogućavanjem nabavke zaštitne opreme i neophodnih medicinskih aparata. Iz Brisela je brzometno stigao neodmeren, reklo bi se i grub odgovor da nije moguće pošto ni Unija nema dovoljno, a ni Srbija nije član ekskluzivnog briselskog društva.

Vučić se potom obratio drugom za pomoć - Kini. Iz Pekinga je stigla reakcija koja mnogo pomaže u borbi protiv pandemije.

Tu su respiratori, širom globusa najtraženiji proizvod ovih meseci, maske, lekovi i što je i najvažnije, kineski lekari koji su učestvovali u borbi protiv iste zaraze u Vuhanu. Iznenađuje da je iz Brisela, kada već nisu mogli pomoći, cela akcija posmatrana kao neka vrsta početka (pre)orijentacije predsednika Vučića, srpske politike, pa i cele države Srbije na kinesku politiku.

Pitanje je da li je prateća paušalna procena da je Kina globalni konkurent Evropskoj uniji više upućena Beogradu, Pekingu ili nekom trećem. Kao ključni dokaz približavanja vodećoj azijskoj sili mediji su navodili nedavnu kupovinu dronova od Kine.

Svi sarađuju sa Kinom

Srbija ima dobre, sve bolje odnose sa Kinom, čine se napori da i ekonomska razmena bude bar nešto ujednačenija. Kina je odigrala i značajnu ulogu za Srbiju oživljavajući dva velika kombinata, rudarski i čelični.

U pitanju su giganti od kojih zavise čitavi srpski regioni, prethodno evropske i američke kompanije nisu htele ili nisu uspele ih preoblikovati za poslovanje na tržišnim osnovama. Sa Kinom se realizuju i brojne izgradnje putnih i železničkih saobraćajnica, mada bi bilo poželjno da saradnja na ovom planu bude transparentnija i više rezultat uspeha kineskih fabrika na tenderima, a manje  direktne pogodbe dve vlade.

Poslednjih godina turisti iz najmnogoljudnije zemlje su i najbrojniji posetioci ne samo u Parizu i Londonu, već i u Beogradu. Srbija je važna tačka i u kineskom megaprojektu "Jedan pojas, jedan put".

Možda nekom u Uniji i smeta intezivna saradnja Srbije i Kine, ali taj bi morao imati u vidu da je sličan trend i u bilateralnim odnosima pojedinih članica Unije i Kine. Čak i vodeća ekonomska lokomotiva Unije, Nemačka, ima izuzetno razvijenu privrednu saradnju sa najmogljudnijom zemljom sveta. Pitanje je šta bi ostalo kada automobilska industrija ove države ne bi, na osnovu kvaliteta, gospodarila kineskim tržištem.

Carina kao početak

Činjenica je, a to se u Briselu izbegava reći, da je u poslednje vreme došlo do raskoraka u politici Unije i Srbije. Prethodno, podsetićemo da je Unija najvažniji partner Srbije, gde se plasira polovina srpskog izvoza, čije kompanije su unazad dvadeset godina na ovdašnje tržište investirale više od 25 milijardi evra i čije banke domiriraju u Beogradu.

Evropske zemlje su i daleko najveći kreditori Srbije, u njima radi bezmalo 600.000 radnika sa ovog prostora, trostruko više nego u ostatku sveta. Tim pre iznenađuje da je u nekoliko navrata došlo, a nije moralo, do izostanka saradnje, pa i dijametralno različitih pogleda na pojedina važna pitanja.

Počelo je pre sedamnaest meseci kada je Priština uvela sto odsto carinu na robu iz Srbije. Ceo svet, i Unija, se saglasio da je potez ne samo ekonomski štetan i po građane Kosova, već i suprotan pravilima u okvirim EFTA podrčja.

Dok je Vašington pomalo i pritiskao Prištinu da povuče potez, Brisel jedva da je i verbalno osuđivao pre svega nezakonit potez. Naravno da se Beograd ljutio na ponašanje Unije.

Krađa stručnjaka

Došlo je do zahlađenja odnosa. Potom je usledila epizoda sa nabavkom neophodnih medicinskih aparata i opreme.

U Briselu su pokušali pravdati se kako Srbija nije članica EU, ali su potom istu opremu mogle kupovati kompanije iz Norveške, Švajcarske i sa Islanda, takođe države van EU koje, po ovom pitanju, sa Briselom nemaju čvršće ugovore od Srbije.

U međuvremenu, Nemačka menja legislativu kada je reč o zapošljavanju stranih radnika onih struka koje su na celom Starom kontinentu najtraženije. Tako da bitno olakša zasnivanje radnog odnosa. Među njima i lekara, medicinskih tehničara i sestara, pojedinih zanatskih zanimanja, poput varioca, posebno stručnjaka za IT tehnologije.

Svakako da najmoćnija evropska država ima pravo sama uređivati propise iz sfera radnog prava, ali je pitanje koliko je takvo ponašanje u duhu dobrih odnosa, na čemu i u Berlinu i u Briselu insistiraju. Tim pre što su svi takvih stručnosti potrebni i Srbiji.

Udar na zdravstveni sistem

Možda najbolniji slučaj, a govori i o "dobrim odnosima članica EU sa svojevrsnim kandidatima za članstvo", zbio se početkom najteže pošasti koja je zahvatila Stari kontinent. Već prvih dana epidemije počelo je masovno deljenje otkaza gasterbajterima iz nečlanica EU.

Poslodavci samostalno odlučuju o prestanku radnog odnosa, ali među odbačenima je bilo i zaposlenih u javnom sektoru. Takođe, svuda poslodavci itekako vode računa da ne idu nasuprot državnoj politici "dobrih odnosa".

Što je još gore, među diskvalifikovanima je bilo podosta već zaraženih infekcijom. Grubim otkazom, poslodavci iz Unije su ih praktično usmerili da sa vrate kući.

Mada su decenijama zdravstveni doprinos plaćali u Nemačkoj, lečiće se u Srbiji. Najmanje je u pitanju novac, problem je u tome što se zdravstveni sistem Srbije smatra najslabijim u Evropi i samo zahvaljujući stručnosti lekara, tehničara i sestara nosi se sa pošasti koja slama i mnogo jače.

Golem je teret da od 5. do 20. marta u Srbiju uđe 318.000 povratnika, među njima više hiljada utvrđeno zaraženih. To je udarac po zdravstveni sistem Srbije. Nadajmo se da nije dovoljno jak da dovede do nokauta.

Nije sporno da je otpuštanje u okvirima legalnog. Međutim, isto tako šteti dobrim odnosima dve strane.

Zato je upitno šta Brisel hoće, otkud prigovori na saradnju Srbije sa državom koja pomaže, obilato i zdušno, u najvećoj nesreći koja je zadesila bezmalo ceo svet. Što je još apsurdnije optužuje onaj ko je, kada je saradnja baš najpotrebnija, krošeom pokušao da nokautira Srbiju.