Sankcije NIS-u ponovo odložene: Zašto Vašington još ne povlači konačan potez?

Rasplamtale su se sumnje da će Amerikanci, ukoliko Rusi dotle ne ugovore prodaju vlasništva u najboljoj srpskoj kompaniji, povući oštar potez i zabraniti rad kompaniji koja godišnje stvara između 180 i 270 miliona evra dobiti. Time bi bila zaustavljena ovdašnja prerada nafte i Srbija bi se transformisala u uvoznika dizela, benzina, kerozina... 

Za zemlju koja ne izlazi na mora takva pozicija je i ekonomski i strateški izrazito nepovoljna, stoga je za Srbiju rad rafinerije u Pančevu od izuzetnog značaja.

Tako smo sve do utorka predveče sa velikom neizvesnošću iščekivali odluku svojevrsnog svevizora sa druge strane Atlantika. Dugo je izgledalo da će ponovo biti aktivirana zabrana, tek nekoliko dana pred isticanje roka pojavile su nejasne i ne baš uverljive naznake da do zaoštravanja sankcionog postupka ne bi moralo da dođe. 

Kada smo, napokon, čuli da je dozvola produžena još jednom na uobičajenih mesec dana laknulo nam je, mada smo svi itekako svesni da će tih 30 dana očas proleteti. Naravno, to što će NIS i u narednih nešto više od četiri sedmice moći da kupuje, uvozi-izvozi i prerađuje naftu ne znači da će se kompanija u celosti osloboditi strašnog pritiska pod kojim radi već godinu i po dana. 

I dalje će biti otežano plaćanje bankarskim karticama, ostaju i teškoće u nabavci delova za popravku i remont, a i poslovanje sa bankama je jako otežano. Sve to ne samo da otežava, već i poskupljuje poslovanje, pa ne iznenađuje da su "naftaši" lane zabeležili minus.

Ne baš očekivana odluka da se još jednom odustane od oštrih poteza a izlaz pronađe dogovorom svih zainteresovanih svakako je korektna i budi nadu da se sporazumom može doći i do trajnog rešenja. Mada izgleda kao ekonomska mera, uvođenje sankcija je politička odluka, pa se i do uklanjanja može doći prvenstveno diplomatskim dijalogom.

Sankcije, bilo kao pretnju, bilo kao, ne daj Bože, realizaciju, treba razumeti kao prikazivanje i ispoljavanje moći u vremenu kada se ceo svet prekomponuje, a Amerikanci pokušavaju da dobar deo globusa podvedu pod svoju energetsku dominaciju. 

Počelo je atentatorskim prepadom u Venecueli, potom podsticanjem rata na Bliskom Istoku, dok se Evropska unija, skupa sa znatnim delom "Kolektivnog Zapada", sama predala i pristala da američki gas i naftu kupuje i pod dvostruko nepovoljnijim uslovom nego što su donedavno, kada se Stari kontinent većma oslanjao na povoljan uvoz energenata iz Rusije. No, Trampu treba veći deo svetskog tržišta kako bi dinamizirao američku proizvodnju, a potrebna mu je i što veća prodaja goriva za dolare kako bi sačuvao monopolsku poziciju američke valute u svetskim finansijama, sa njome i velike benefite. Evropljani nisu ni pokušali da se odupiru i sada su njihova ekonomija i životni standard u ubrzanom padu.

Nametanje pravila

U tom smislu je Bajden, čija je administracija u odlazećem periodu pripremila i zapretila sankcijama svim američkim poslovnim subjektima ako budu poslovali sa ruskim kompanijama, pripretio besomučno. Isto tako zaprećeno je i svima iz ostatka globusa koji budu poslovali sa Rusima. 

Kako niko u poslovnom svetu ne želi da se liši poslovanja pre svega sa američkim bankama, SAD su, oslanjajući se samo na sopstvenu pravnu regulativu, pretnju nametnule celom svetu. To što su sankcije  suprotne međunarodnim normama i običajima za njih nije problem. Oni nisu potpisali gotovo nijednu od međunarodnih konvencija, pa ih i ne obavezuju, baš kao što se u eventualnim sudskim sporovima ne mogu pozivati na njih.

Dakle, Amerikanci se osećaju moćnim da pravila igre nameću celom svetu. Dovoljno snažni se odupiru i traže rešenje, slabiji, praktično, nemaju izbor i pristaju da budu pogođeni njima. Tako su sankcije izraz procene SAD da u aktuelnim globalnim promenama mogu sebi izboriti svojevrstan energetski monopol unutar "Kolektivnog Zapada". 

Izgledalo je da Rusija, mada nuklearna velesila, nema ni pravne, ni ekonomske snage da im se odupre i izgubila je decenijama građene energetske pozicije u Nemačkoj, Rumuniji, Bugarskoj, Italiji, Austriji... Srbija je ostala najzapadnija tačka do koje je doprlo naftno rusko castvo.

Pročitaj još

Ekonomisti: NIS u zastoju zbog Ukrajine, Srbija gubi vreme i traži brzo rešenje

Vuletić: Amerika produženjem rokova za NIS pokazuje da ne želi da ugrozi Srbiju

Ministarka: Svi gube strpljenje u pregovorima o prodaji NIS-a, ali snabdevanje nije ugroženo

I to je ono što Amerikanca ne paše, naredili su totalni izgon ruskog kapitala iz NIS- a, pretnja sankcijama su način da se tako nešto postigne. Međutim, ruska strana se pokazala žilavijom nego što se očekivalo. Ne žele da odustanu od sopstvenog vlasništva i nema te pravne regulative koja ih može na to prisliti.

Očekivanja SAD da će pretnjama uspeti za sada su se pokazala, bar kada je u pitanju rusko vlasništvo u NIS-u, ispraznim. Jednom su pokušali da zategnu, videli su koliko je profit NIS-a, mada sasvim solidan, za rusku stranu ovom prilikom u drugom planu. Posledice je trpelo samo stanovništvo Srbije. NIS je trenutno najzapadnija tačka u kojoj funkcioniše ruski kapital i napustiti takvu lokaciju bio bi jasan znak slabosti. 

Niko ne može sve

Nadajmo se, dakle, da je najnovije produženje dozvole za rad NIS-u izraz izvesnih promena u američkom političkom sagledavanju prilika na jugoistoku Evrope. Ima nekog čovekoljublja u tome što niko ne može ama baš sve što poželi, pa ni Amerikanci za koje se ne zna da li globusom, a sve češće i van njega, više dominiraju tehnološkom supermacijom, monopolskom pozicijom sopstvene valute ili grubom vojnom silom. 

Ipak, nametanje vlasničke strukture u jednoj solidnoj, ali za svetske razmere posve minijaturnoj naftnoj kompaniji kao što je NIS ni njima nije moguće a da takva intervencija ne prođe bez grubih posledica i ne malog broja ljudskih žrtava. Baš je lepo što je, nekoliko dana pred najveći američki praznik, onaj čika Donald produžio dozvolu za rad NIS-a. 

Očekujemo da uskoro učini i korak dalje i ukine sankcije koje je njegov prethodnik u gubitničkom besu tako bezdušno nametnuo.