"Ne bih da preporučujem knjige "za izolaciju". Ne bih da pristajem na nelegalno proglašeno vanredno stanje, iako se pridržavam donetih mera, osobito onih koje mi se čine logičnim, niti bih da se uključujem u tu rabotu bilo kako drugačije nego deljenjem ličnog iskustva čitanja – koje se, pak, ne razlikuje od uobičajenog, nevanrednog", kaže reditelj Gorčin Stojanović na molbu da za čitaoce 021.rs izdvoji naslove i pisce koji bi bili lekoviti u danima koje provodimo kod kuće, iako bismo najradije napolju.
"Najpre – ako do sada niste čitali knjige, nemojte počinjati. Nema nikakve potrebe da se mučite. Ako niste čitalac, nije vam potrebna nikakva preporuka. Svaka će, naime, biti pogrešna.
Potom, ako ste čitali lake i banalne knjige – nastavite. Da ste hteli čitati zahtevna štiva, već biste to radili. Ne počinjite, kasno je. U teška vremena, može da utiče i na zdravlje. Staroga se psa ne može naučiti novim trikovima.
Ako ste redovan čitalac ozbiljne literature, onda neka ovo moje iskustvo bude tek podsećanje na nešto što ste ili davno pročitali, ili iz nekog razloga propustili. Naslove koje ću pomenuti svakako znate.
Ilegalno vanredno stanje zateklo me u "praćenju" dveju mojih omiljenih "serija". Melvilovog "Mobi Dika" čitao sam pre četrdesetak godina, pred kraj osnovne škole, tačnije – progutao sam ga, kao i mnoge knjige u to doba. U pozadini sećanja trajao je taj naslov i taj tekst kao nešto što moram ponovo pročitati. U međuvremenu sam, naime, shvatio značaj tog dela za ne samo modernu književnost, ili američku kulturu, nego i za ono što zovemo savremenim demokratskim ustrojstvom sveta.
Serija, sad već nadvodnici nisu potrebni, ima stotinu i trideset pet kratkih epizoda – i epilog povrh – i za razliku od televizijskih serija, u njoj nema nijednog trenutka sračunatog na popunjavanje vremena i manipulaciju gledaočevom radoznalošću, strpljenjem ili pažnjom.
Pročitavši ovih dana – jer, po običaju, čitam nekoliko stvari istovremeno – biografiju Ive Andrića, naleteh na njegovu rečenicu o "Mobi Diku". Ne morate čitati tu biografiju, ako poznajete Andrićevu književnost. Ali, nije slučajno što mu je Melvilovo remek-delo među omiljenim književnim stvarima. Moje zadovoljstvo je ogromno, zato što ovaj put Melvila čitam na jeziku na kom je roman napisan.
Kakav trijumf jezika, kakva snaga!
I zato stalno moram imati, uz ekipu sa broda Pekvod, i Toroovog "Valdena", i Hotornovo "Skerletno slovo" i Emersonove eseje, sve te temelje američke civilizacije koja ovih dana propada pred našim očima, a najpre – Vitmenove "Vlati trave". A vidim, i Bob Dilan. Jer, I Contain Multitudes, njegova pre neki dan objavljena pesma, jest Vitmenov stih, baš kao što prethodna, Murder Most Fouled pripada Šekspiru.
Dva remek-dela, uzgred. Nekom ni Nobelova nagrada ne može nauditi.
Potom, pandemija me uhvatila u paralelnom praćenju jedne druge serije, kojoj se odajem, evo, ceo život. To je, dakako, "Don Kihot". Ja i dalje kanonskim smatram onaj stari prevod Đorđa Popovića, sa svim tim divnim arhaizmima i posuđenicama. U četvoroknjižju "Nolitovog" izdanja iz 1964. su i Doreove ilustracije. Evo me, dakle, u petnaestoj epizodi treće sezone. Baš su se Vitez tužnog lika i Vitez od ogledala sreli...
Treća serija koju repriziram, po ko zna koji put, je "Odiseja". Nje sam se latio početkom epidemije, valjda instinktivno poželevši da se krećem s Dovitljivcem, upravo smo bili kod Nausikaje ovih dana, znajući da me čekaju dani bez kretanja.
Čitam slavni engleski prevod američkog pesnika Roberta Ficdžeralda - Skot mu, uzgred nije ništa, a ne Đurićev ili Maretićev, pa ne ni Štulićev. Ficdžeraldov engleski je u merama, ali nije ropski opterećen, a nije ni (o)lako pretvaranje u prozu, zarad prohodnosti.
Nisam uspeo da se suzdržim, a da ne progutam i ponešto domaće. Po treći ili četvrti put Kovačevo "Ruganje s dušom", valjda mi je bilo potrebno iznova proći kroz taj roman o Đavolu, kad je on već došao po svoje. Ovaj put sam se latio hrvatske redakcije koju je sam autor napravio po preseljenju u Rovinj. Kad je neko veliki pisac jezika koji se samoraspolutio, onda je on suveren u obe polutke.
Bodirogićeve "priče partizanke", što bi rekao Branko Ćopić, "Po šumama i gorama", nažalost, tek su jednovečernje zadovoljstvo. A reč je o, uz Cvijetićev "Schindlerov lift", valjda u poslednje vreme najsnažnijem književnom delu onog jezika kojeg se zove "zajedničkim", a ja ga, konzervativan kakav već jesam, i dalje zovem hrvatsko-srpski ili srpsko-hrvatski.
Kako god ga zvali, važno je da se razumemo. Ako se pomoću jezika uopšte možemo razumeti. Ako imamo potrebu, onda možda i možemo.
Ukratko, ako ste ozbiljan čitalac, u dobu prisilne izolacije nemojte čitati banalne knjige. Ne postoji "laka literatura". Ako je "laka", onda nije literatura. Ni kafana nije laka, ako ste temeljit kafanski čovek.
U gadna vremena, samo utemeljeni možemo ostati neiščupani.
Pošto kafane ne rade – a tek kad rade! – valja stalno čitati poeziju, ne onu "redovnu", što bi rekli u Bačkoj, nego tešku, zahtevnu, ozbiljnu, onu koju se ne da razumeti lako, onu koja ide duboko, dublje od virusa. Jer, velika literatura, pouzdano se zna, najbolje jača imunitet.
Literatura je, naime, psihosomatska stvar."
Komentari 1
dimitrije
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar