Zašto smo zaostali u poljoprivredi i očuvanju sela?

Godinama se hvalimo kako je agrar naša šansa. Međutim, kada se donosi budžet za narednu godinu, selo i poljoprivreda ostanu po strani, zakinuti uprkos činjenici da u Srbiji prema poslednjem popisu čak 628.000 domaćinstava i blizu dva miliona ljudi živi isključivo od ove delatnosti.

Tako je bilo i krajem prošle godine, usvojanjem državnog proračuna za 2016. godinu, u okviru  koga je i agrarni budžet. Uprkos verbalnim zalaganjima za podršku selu, više verzija strategija dugoročnijeg razvoja agrokompleksa, priča se svela na određivanja agrarnog budžeta nižeg nego ikada unazad petnaest godina. 

Višemesečni protesti pojedinih seljačkih udruženja, prvenstveno protiv izmena u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu kojim se omogućava da se do 30 odsto državnih njiva proda pravnim licima direktnim aranžmanom, ali i makroekonomske politike koja marginalzuje agrar, pokazali su da udruženja zastupaju interes članova, makar i nasuprot interesu velike seljačke mase. Time su protesti, pogotovo kada su se priključile opozicione stranke, više odmogli u pritisku na Vladu Srbije da definiše dugoročnu agrarnu politiu, nego što su doprineli da se amandmima poprave sporne zakonske izmene.

Preskroman budžet

Konačan ishod je očajan agrarni budžet, osnovni instrument kojim se vodi poljoprivredna politika. Ukupna državna kasa se predviđa na 1.193 milijardi dinara, od toga je agraru namenjeno tek 40,4 milijardi, dve manje nego prethode sezone. Nije, međutim, sporna samo visina, već i struktura agrarnog budžeta.

Tako je osnovna podrška ratarstvu 12.000 dinara po hektaru za kupovinu goriva, đubriva i semena prepolovljena, a novac je preusmeren na podršku stočarstvu, najviše uzgajivačima krava. Svakako je dobro podržati prizvodnju mleka, pogotovo kada su visokosubvencionisani evropski viškovi zapucali na naše tržište, danpinškim cenama potirući domicilne proizvođače. Problem je, međutim, što gro podrške mlekarstvu ide domaćinstvima sa manje od pet krava. Sa stanovišta poljopirvede, to nisu robni proizvođači, šta više, teško bi se mogli nazvati i seljacima. U pitanju su, zapravo, socijalni slučajevi maskirani kao poljoprivrednici.

Svakako da i ovaj sloj ljudi, u kome dominiraju staračka, jednočlana i domaćinstva tranzicionih gubitnika, treba pomoći. Ali, ne agrarnim novcem, već sredstvima iz socijalnih fondova. Država, pak, ne samo aktuelna vlast, uporno izbegava da kategorizuje proizvođače u robne i one koji rade samo za sopstvene potrebe, te tako poljoprivedu razluči od uloge socijalnog staratelja, kakvu u nas ima tradicionalno i u  prenaglašenom obimu.

Više nije moguće svaštariti u poljoprivredi i izdržavati se od tri, četiri košnice pčela, malo uzgoja živine, obrađivanja dva, tri hetara zemlje. Takva slika seoskog domaćinstva je prošlost i u današnjim uslovima ne može da uspešno funkcioniše. No, odlukom da se sa desetak milijardi iz agrarnog budžeta subvencionišu upravo ovi žitelji, novac namenjen navodno agraru se transferiše kao socijalna pomoć.

Zaboravljeni voćnjaci

Time je agrarni budžet sveden na 30 milijardi dinara (250 miliona evra), tek 2,5 odsto ukupne državne kase, manje nego ikada u poslednjih petnaest godina. Koliko je to malo ilustruje podatak da je za otplatu samo kamata na državne kredite, iz budžeta predviđeno da se isplati 1,2 milijardi evra, a može biti i do 200 miliona više ako dolar nastavi da jača spram evra. Pre desetak godina, agrarni budžet je bio za 20 odsto iznad troškova kamata državnih kredita!

Mnogi razvojni programi naprednijih poljoprivrednika doć će pod upitnik. Tako je država maksimalno snizila podršku voćarstvu, delatnosti u kojoj imamo najviše šansi.

Primer jabuka je upečatljiv. Pre desetak godina ministartsvo na čelu sa Ivanom Dulić i Goranom Živkovim je subvencionisalo uzgoj jabuka plaćanjem sadnica i sufinansiranjem izgradnje hladnjača udruženim poljoprivrednicima. Danas godišnji izvoz jabuka dostiže 80 miliona evra i u stalnom je usponu. Slično se očekivalo da ove godine država podrži uzgoj koštunjavog voća, kajsije, šljive, trešnje, lešnika i oraha, za kojima je velika potražnja na evropskom tržištu, a za čiji uzgoj u Srbiji postoje izvanredni uslovi. Medjutim, vlast je odlučila da u izbornoj godini agrarni novac preusmeri socijalnoj funkciji i time podrži svoju ciljnu grupu, na račun razvoja poljoprivrede.

Otaljavanje poljoprivrede traje, sa kraćim prekidima periodima ambicioznijeg pristupa, decenijama. Stoga se ne bi trebalo čuditi da su nam sela devastirana, čitave ruralne regije ispražnjene, a da nema šanse sačuvati 1.200 od još postojećih 4.700 sela u Srbiji. U njima živi manje od 100 ljudi, sa manje od pet osoba mladjih od 18 godina, baš kao što nema mesta čuđenju da nam je preko 340 školskih odeljenja sa manje od pet učenika.

O uvođenju kanalizacije i vodovoda se razmišlja samo u selima blizu Novog Sada i Beograda, a prava je retkost da seljaci u ruralnim i od većih gradova udaljenijim predelima imaju dostupnu kvalitetniju zdravstvenu uslugu. Mnoga sela jedva da su i javnim saobraćajem povezana za optinskim sedištima.

Internet i vrtići na selu

Mladi odlaze iz cele Srbije, iz sela bar trostruko intezivnije. Sve ovo su posledice višedecenijskog lošeg odonosa spram sela, potvrđenog i krajem prošle godine usvajanjem minimalnog i loše strukturiranog budžeta.

Koliko smo zaostali u poljoprivredi i očuvanja sela može se sagledati kada pogledamo kako u Velikoj Britaniji nameravaju da poboljšaju život u ruralnim područjima. Ostrvljani planiraju omogućiti kvalitetan razvoj mobilne telefonije i širokopojasnog interneta za prenos 24Mbs, te podržati razvoj kvalitetnog obrazovanja unutar ruralne regije. Potom su na redu znatno poboljšanje dostupnosti dečije zaštite, povećanje kvaliteta stanovanja, te prenos većih nadležnosti lokalnom nivou vlasti, uključujući i povratak gradonačelničkih ovlašćenja. U nas, kada je selo u pitanju, o ovakvim stvarima jedva da se i pomišlja.

Autor: Živan Lazić