Drastičan pad kvaliteta mesnih prerađevina u Srbiji

Neuverljivi su bili pokušaji najvećeg ovdašnjeg gazde u mesnoj industriji da uveri javnost u dobar kvalitet svojih proizvoda, još manje je sumnju razgnalo naknadno poricanje otpuštenog radnika koji je rečju i slikom prvo obelodanio skroman higijensko- tehnološki nivo proizvodnje u tajkunovoj klanici. Najsmešnije je, ipak, saopštenje nadležne republičke inspekcije, u kome se konstatuje da je "sve bilo u skladu sa propisima".

Poenta i jeste u tome što su u nas propisi dopuštali legalnu prodaju hrane očajno niskog kvaliteta, znatno ispod onog na šta smo u dužem prethodnom periodu navikli i daleko ispod evropskih standarda. Dakle, prodaja otpadaka kroz mesne prerađevine imala je pokriće u propisima.

Igre oko Pravilnika kvaliteta

Nije potrebno zalaziti u zakone koji regulišu ovu materiju, mnogo je efikasnije razmotriti Pravilnik o kvalitetu usitnjenog mesa, poluproizvoda i proizvoda od mesa, odnosno zašto je promenjen krajem novembra prošle godine, s tim da je novi stupio na snagu 1. januara.

Suštinska izmena je smanjenje dopuštenog procenta kalcijuma u ovoj hrani sa 1,9 na evropskih 0,1 odsto. Promena ja drastična, a proceduru izmene je inicirala Unija poljoprivrednika iz Sremske Mitrovice. Pitanje je da li bi pokušaj bio uspešan da paori nisu uspeli da postupak sprovedu u velikoj meri zaobilazeći Upravu za veterinu u Ministarstvu za poljoprivredu, vatrenog branioca prethodnog graničnog nivoa.

U čemu je razlika izmedju dva standarda? Kolosalna je. Raniji propis omogućava da se otpaci i strugotine sa kostiju svinje, tetive, žilice i ostalo, izmelju i ubace u meso namenjeno prerađevinama. Ovi otpaci sadrže mnogostruko više kalcijuma, a stručne službe su odobrenje za nizak standard obrazložile ocenom da mnogo kalcijuma smanjuje ukus mesu, ali nije štetno po zdravlje ljudi.

Međutim, evropska veterina je drugačijeg stava. Naravno, proizvođač ima i visoku zaradu na upotrebi škarta.

Jedemo antibiotike i teške metale

Još je gore kada je u pitanju piletina. Donedavni pravilnik je dopuštao mehanički samleveno meso (MSM), odnosno da se šije i leđa melju zajedno sa kostima i skupa sa kožicom ubace u meso za preradjevine. Još je gore što se upravo u ovim delovima zadržavaju antibiotici, koksidiostatici, teški metali i fosfor, poreklom iz minimalne prisutnosti u živinskoj hrani.

Pre desetak godina, imali smo pravilnik po kome su postojale samo prva (belo meso) i druga (batak i karabatak) klasa piletine. Ostalo je išlo u hranu kućnih ljubimaca. Istina, kraće vreme je i u Evropi pokušano da se i preostali ostaci nekako kategorišu kao meso za ljudsku ishranu, ali je pre tri godine definitivno odbačeno i od tada ovi otpaci gube tarifni broj, pa su u nas uvoženi pod uopštenom deklaracijom "meso za preradu".

Novim pravilnikom je precizirano da svaka kategorija mora da dobije definisan tarifni broj, a da se uopštene, time i neodredjene, deklaracije izbegavaju u uvozu hrane. Naravno, prerađivači su za viršle, salame, paštete i kobasice koristili i MSM iz domaćeg živinskog uzgoja, ali fakat je da velika većina evropskih država dopušta upotrebu mesa zamrznutog najduže šest meseci, dok je u Srbiji rok duplo duži.

Time se omogućava da ovdašnji uvoznici kupe evropske otpatke pri kraju šestomesečnog roka za siću, 40 dinara po kilogramu, otprilike trostruko jeftinije nego što koštaju na ovdašnjem tržištu.

Ko su lobisti?

Rezime je jasan: u nas je propisom duže vreme bilo dopušteno ono što drugde nije bilo- upotreba za ljudsku ishranu odpadaka iz uzgoja životinja. Pravo pitanje je kako je došlo do ovako niskog nivoa zahteva kvaliteta naših prerađevina, odnosno ko je i zašto izlobirao zakonski okvir po kome su naši klaničari zarađivali na upotrebi škarta.

Bilo bi, svakako, neodgovorno za pad kvaliteta mesnih prerađevina optuživati samo vlasnike klanica. Godinama - kao društvene, državne ili privatne, svejedno - poslovale su uz minimalan profit, posebno kada su u pitanju segmenti prerade svinjskog i živinskog mesa. Razlozi su u lošoj ekonomskoj, posebno agrarnoj politici Srbije, koja se svodi na socijalu i kupovinu glasova brojne seljačke populacije.

U nas skoro polovinu tržišta živinskog mesa drže mali uzgajivači živine, a propisi su dosta komotni i prilagođeni da od ove delatnosti nekako preživljava masa novopečenih poljoprivrednika nastalih od radnika otpuštenih iz tranzicijom preoblikovanih, u velikoj meri i propalih, preduzeća u kojima su radili. Nelojalna konkurencija ometa poslovnost većih živinarskih kompanija, pa je i to uticalo da Vlada Srbije i resorno ministarstvo pokušaju da stvari izglade drastičnim redukovanjem pravilnika o kvalitetu mesa i mesnih prerađevina.

Posledice ograničenog izvoza

Loša je i politika svinjogojstva. U osnovi je krajnje limitiran izvoz, sveden na BiH, Makedoniju i Crnu Goru. U Evropsku uniju svinjetinu ne možemo izvoziti, jer još uvek vakcinišemo svinje protiv kuge, i tako u našoj svinjetini ostaju nedopušteni tragovi antibiotika.

Domaća potražnja ne samo da nije dovoljan podstrek za u Srbiji tradicionalni tov svinja, već je i sve manja usled demografskog kolapsa, starenja stanovništva i sve manje konzumacije svinjetine, čiji je udeo u ukupnoj potrošnji mesa sa nekadašnjih 65 spao na 56 odsto.

Izvoz je jedini spas, a on je krajnje limitiran. Nadležni godinama nisu našli ništa pametnije do da uvođenjem visoke carinske zaštite na uvoz živih svinja i svinjskih polutki zaštite ovdašnji tov. Automatski je porasla cena svinjskom mesu iz domaćeg uzgoja, čemu je doprinela i činjenica da se jedino u Srbiji koristi za ishranu svinja isključivo soja bez GMO, što poskupljuje cenu uzgoja.

Ali, naša klanična industrija nije našla snagu da sertifikuje i naplati ovaj kvalitet. Tako su klaničari ušli u dugogodišnje poslovanje na ivici profitabilnosti: Ovdašnje vlasti su pokušale pomoći olakšanim uvozom poluprerađevina i otpadaka iz evropske prerade mesa.

Cela strategija se pokazala totalnim promašajem; došli smo u situaciju da je uvoz poluprerađevina i otpada isplativiji nego kupovina i prerada svinjskog mesa, bilo iz uvoza, bilo iz domaćeg tova svinja i klaničari su se preorijentisali tamo odakle dolazi zarada. Cena žive vage svinje počela je uočljivo da pada, profit uzgajivača je smanjen na "pozitivnu nulu", pa se broj godišnje produkcije svinja u Srbiji sa nekdašnjih pet sveo na tri miliona, dok su se u mesarama našle prerađevine drastično urušenog kvaliteta u odnosu na decenijama konzumirane.

Suština slabosti ovakve strategije je činjenica da naša prerađevačka industrija nije nosilac podsticaja većeg i kvalitetnog svinjogojstva, a morala bi biti.

Autor: Živan Lazić