Na odvikavanju od igrica i do 30 dece godišnje

Problem zavisnosti od video-igrica javlja se već od malih nogu, kaže za Blic dr Ivica Mladenović, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti Instituta za mentalne bolesti u Beogradu i šef dnevne bolnice u koju, između ostalog, dolaze i oni nesposobni da samostalno kontrolišu svoje porive kada su u pitanju video-igre.

- Deca već sa dve, tri godine odlično barataju mobilnim telefonima, kompjuterima. Kreće se od toga da najpre samo gledaju, a potom sa sedam, osam godina ili čak ranije uključuju se u interaktivne video-igrice koje podrazumevaju više igrača i popularne su od dečjeg uzrasta do osoba srednjih godina. Interaktivne igrice su po definiciji bliže dečacima u tim godinama. Oba pola su pod jako velikim rizikom, ali smatram da su dečaci nezreliji i brže se navuku na video-igre. Sve više će ovaj problem biti prisutan u društvu. Od ove godine na Institutu smo pokrenuli specijalizovani program za lečenje zavisnosti od video-igara i interneta i to je jedinstven program za lečenje starijih od 18 godina. Bojim se da će za nekoliko godina oni postati dominantna populacija kod nas na klinici - upozorava Mladenović.

Problemi sa vidom, atrofija mišića, gojaznost, kao i preskakanje obroka, povlačenje u sebe, epinapadi - samo su neke od posledica zavisnosti od video-igara.

- Sati i sati na internetu, zapostavljanje druženja sa vršnjacima i izmenjen odnos sa roditeljima alarm su da se s detetom nešto dešava. Tu je i povećanje tolerancije, odnosno vreme koje je potrebno da se provede uz neku aktivnost ili supstancu, u ovom slučaju video-igre. Kreće se sa pola sata, sat, dva, tri i dođe se do toga da nekoliko dana provede baveći se samo time. S druge strane, kad pokušate da im oduzmete video-igricu, oni postaju agresivni prema sebi i dugima. Zatim, postojanje jake žudnje za igranjem kompjuterskih igara postaje toliko izraženo da se javlja biološka potreba za njima i jedino ih to smiruje - objašnjava psihijatar Mladenović za Blic.

Deca tada, dodaje, gube pojam o vremenu, o značaju drugih aktivnosti.

- Oni žive u svom virtuelnom svetu do nivoa da je to drugi život. Zapostavljaju sve vidove realnog sveta, njihovi prijatelji postaju samo oni iz virtuelnog sveta. Čak zanemaruju nešto što su nagonske potrebe, a to je potreba za hranom i vodom. Dete koje nekoliko sati ili čak nekoliko dana ne unosi hranu i vodu dovodi do metaboličkog disbalansa gde trpe mnogi organi, a jedan od glavnih je mozak. S druge strane, mozak je preko oka izložen velikom zračenju koje dovodi do iscrpljena u smislu konvulzivnog napada ili gubitka svesti - kaže Mladenović i dodaje da deca najpre zbog telesnog problema dospevaju u bolnicu, da bi se kasnije utvrdilo da su u potpunosti zavisni od video-igrica.

To je period kada se deca kao ličnost još nisu oformila, kaže dr Mladenović, i ne znaju kako bi izgledali da nije bilo tog virtuelnog sveta.

- Kod nas u dnevnu bolnicu dolaze deca od 13, 14, 15 godina, koja su gotovi zavisnici. To je poražavajuće u smislu razvoja ličnosti i ostvarivanja potencijala. S druge strane, nemaju mogućnost da upoređuju šta je realno i jako teško ih je pomeriti iz njihovog virtuelnog sveta. Opiru se, lome po kući, postaju agresivni prema sebi, ali i roditeljima - ističe ovaj psihijatar.

On je zaključio i da se roditelji ne bave dovoljno decom, jer neretko smatraju da je dete sigurnije kod kuće nego na ulici, što je opravdano, ali se s druge strane stvara idealna predispozicija za ove vrste zavisnosti.