Duboki ožiljci pandemije u Srbiji: Više umrlih, manje beba, manje brakova, više razvoda, manje poljubaca i zagrljaja...

Piše: Živan Lazić

Čitanje sezonskih podataka je suvoparno i zamorno. Ovu statistiku čitaju valjda samo oni koji se profesionalno bave završnim bilansima i cifarskim analizama. Svima ostalima je dosadno, otprilike kao slušanje radijskog izveštaja o vodostaju.

Vrh trećeg talasa

Međutim, ovog januara sažetak lanjskih demografskih trendova ne samo da je sve zapanjio, već  je i gruba opomena da će udar pandemije, uprkos relativno malom broju umrlih direktno od zaraze, biti žestok. Čak i kada bismo epidemiju u potpunosti zaustavili za tri meseca, posledice će se osećati dugo.

Nije preterivao Ilija Ognjanović Abukazem, lekar i publicista sa kraja 19. i početka 20. veka, kada je zapisao da su Novosađani i za njegovog života vreme delili na "pre i posle kuge", misleći na epidemiju 1821. godine, kada je preminuo 181 stanovnik Novog Sada, a najmanje ih je još toliko ostalo sa trajnim i grubim ožiljcima na licu. Odraz na društvo i život bio je toliko snažan da se u svesti stanovništva zadržao decenijama, i kroz verbalne sintagme.

Statistika kaže da je lane u Srbiji umrlo 114.962 osoba, gotovo 14.000 više nego prethodne godine, što je uvećanje kakvo do sada nije zabeleženo. Decembar je, kao vrh takozvanog "trećeg talasa" još aktuelne epidemije, bio poguban; broj preminulih je za 50 odsto veći nego u istom mesecu 2019. godine.

Teško da je uteha što je u bogatijim i državama sa razvijenijim zdravstvenim sistemom još gore. Tako je u Sloveniji tokom decembra uvećanje smrtnosti 80 odsto u odnosu na isti mesec prethodne godine.

Manje venčanja, malo beba

Lane se naglo uvećao i trend opadanja broja novorođenih. Tek nešto više od 61.000 mališana ugledalo je svet u Srbiji, skoro 3.000 manje nego u godini ranije.

Ipak, podatak da je prošlogodišnji demografski minus čak 53.000 duša je zaprepastio. Podsetimo, poslednjih desetak godina stalno smo isticali kao najporaznije da je godišnji demografski minus 36.500; sada se još uvećao za 45 odsto.

Foto: Pixabay/LRCL

Mada je neposredno od korone stradalo oko 4.000 ljudi, očito da je broj onih kojima je virus doprineo da se pogorša tok osnovne bolesti znatan. Naravno, velik je i broj hroničnih bolesnika, naročito od kancera, dijabetesa i kardiovaskularnih bolesti kojima na sprečavanja širenja zaraze i na lečenje od korona obolelih preusmeren zdravstveni sistem nije pravovremeno pružio uslugu. Sami lekari već mesecima ističu da su bolesnici od nekovid oboljenja možda i najveće žrtve aktuelne pandemije.

Manje je i sklopljenih brakova, 17.600, dok je preklane bilo desetak hiljada više. Istovremeno je za hiljadu i po više razvoda.

Amerikanci kao tešitelji

Ponovo nije nam uteha što dramatičan pad nataliteta beleže i bogatiji i razvijeniji. Tako je u SAD lane bilo 148.000 manje beba nego pretprošle godine. U Americi i procenjuju da će ove godine biti znatno lošije, odnosno da će biti za trećinu, cirka 1,1 milion, manje novorođenih nego što je poslednjih godina uobičajeno.

Ne bi trebalo da budemo iznenađeni da i kod nas bude slično. Izvesno je da će, ako epidemija bude trajala makar i upola manjom žestinom, trendovi biti sve porazniji. Dok svu pažnju usmeravamo kako da se sačuvamo smrtonosne boljke, uslova za planiranje prinove nema.

Jednostavno, možda i najbolnija posledica zaraze i svojevrsnog redukovanja života, dok se ne vakcinišemo, kao načina izbegavanja zaraze, jeste iščezavanje zagrljaja i poljubaca. U svojevrsnoj osami koja nas je zadesila dok ne iznađemo mogućnosti da bezbedno obavljamo svakodnevne poslove, a u bioskope, restorane i pozorišta zalazimo bez misli na zarazu, teško da će biti više plača u porodilištima i žamora u vrtićima.

Sumorne prognoze

Što se tiče Srbije, situacija je još nepovoljnija pošto je do pogoršanja došlo kada već duži period beleži izuzetno lošu demografsku sliku. Već desetak godina u penziju odlazi takozvana "Bejbi-bum" generacija, rođeni desetak godina posle Drugog svetskog rata, a ima ih između 146.000 i 123.000 po svakoj godini između 1947. i 1959.

 
 Foto: Pexels/Diogo Brandao

Dovoljno je samo pročitati da je u to vreme fertilitet, broj rođenih po jednoj ženi, bio 3,3 deteta, dok je već krajem sedamdesetih u Vojvodini, a osamdesetih u celoj Srbiji, bio ispod dva. U poslednje vreme je pao na samo 1,43 i možemo samo da naslućujemo koliko će aktuelna zaraza dodatno da smanji najbitniji demografski pokazatelj.

I pre pandemije demografske prognoze Srbije bile su očajne. Po studiji koju je veća grupa stručnjaka još 2013. godine uradila za potrebe Fiskalnog saveta, prognozira se da će broj stanovnika Srbije 2060. godine iznositi tek 4,38 miliona, dok se pad fertiliteta do 2025. procenjuje na 1,30.

Upitan međugeneracijski dogovor

Posledice očajnog demografskog trenda osetiće se u svim segmentima života. Radne snage već nekoliko godina nedostaje, baš kao što se profesori već decenijama žale na pravi grabež američkih i zapadnoevropskih univerziteta, takođe ugroženih nepovoljnom demografijom matičnih država, za talentovanim mladim srednjoškolcima.

Biće ogroman pritisak na penzijske, socijalne i zdravstvene fondove, a demografski kolaps vodi ka sve manjem broju onih koji će radom puniti javne kase. Stariji će se žaliti na otežanu dostupnost neophodnih usluga, mladi na velika izdvajanja iz bruto zarade. Takva situacija vodi napetim odnosima između mladih i starijih, a lako može biti doveden u pitanje i svojevrsni međugeneracijski dogovor na osnovu koga i funkcionišu javne službe i javni fondovi.

Nema spora, nepovoljan demografski trend već decenijama donosi niz teških problema, korona zaraza ih je dodatno i do maksimuma usložnila. Toliko da će narednih godina, pa i decenija, biti najvažnije i najdelikatnije političko i društveno pitanje.