Kad ostaneš sama: Samačka ženska domaćinstva na selu

Dragana Prica Kovačević

dragana@021.rs

Info

29.12.2024.

16:03 > 16:07

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, više od 100.000 žena na selima starijih od 50 godina živi u samačkim domaćinstvima.

Kad ostaneš sama: Samačka ženska domaćinstva na selu

Foto: 021.rs (ilustracija)

Od toga je skoro 42 hiljade njih starijih od 75 godina.

Veliki broj njih nema ni penzije, a često žive u mestima kojima nedostaje osnovna infrastruktura za život dostojan čoveka. Nemaju apoteke i domove zdravlja. Ako i postoje, lekari dolaze jednom ili dva puta nedeljno. Prevoz do većih mesta ide retko, a često ne mogu ni da ga plate. Najteža situacija je u brdskim područjima, gde su pojedine kuće odsečene od većih naseljenih mesta i kojima se zimi teško ili nikako pristupa.

Te žene su ceo život radile za druge, retko kada su donosile odluke o tome kako će živeti i šta će raditi. One nisu imale vremena za redovne preglede kod lekara kada su bile mlađe, sada su stare, bolesne, zanemarane i usamljene. Članovi porodice dolaze retko, prve komšije su udaljene ili su u slično teškoj situaciji. Za prijateljsku reč su im ostali televizor i telefon, ako ih uopšte imaju.

Jedna od njih je Stana. Ona ima 75 godina i živi u selu koje ima manje od 10 domaćinstava. Prvi komšija od nje je udaljen pet kilometara. Sin joj živi u Americi. Autobusi kroz njeno selo ne prolaze. Jedinu pomoć dobija od udruženja "Žene za mir". Ove žene obilaze domaćinstva u zabačenim krajevima Jablaničkog okruga.

"To što neko jaje prodam, ja odem da kupim lekove"

Stana za 021.rs opisuje kako izgleda njen dan.

"Moj dan počinje ujutru, ložim šporet, kafu, ako imam popijem, ako nemam ništa. Čaj skuvam, zagorim šećer... Autobusa do mog sela nemam. Već deset godina autobus ne ide. Eto, čuvam kokoške zbog jela, imam. Evo, dao Bog Došla je Ljilja i Marija i 'Žene za mir' do mene. Ne znam kako su čule. Došle su, našle su me, pomažu mi", kaže Stana.

Najteže joj, priča, pada to što ne može kod doktora da ode.

"Nema ko da me odveze, 15 kilometara pešačim. Imam operisanu kičmu, peti pršljen mi je ispao. Nemam pare da odem kod doktora. Nemam zdravstveno osiguranje. To što neko jaje prodam, ja odem da kupim lekove. Hvala Bogu, eto Ljilja. Ljilja se brine, obilazi me, pa mi kupe lekove. Šta da pričam? Imam tu komšiju, prvi komšija mi je pet kilometara daleko od mene. Pešaka idem do Bojnika. Ponesem ono na stolicu što stavljamo, pa usput negde stanem, odmorim, pa opet produžim da hodam, pa sednem, pa odmorim", priča ona.

Kako kaže Stana, za vreme korone zatvorena je obližnja ambulanta.

"Trpim bolove, ako doktora da odem ne mogu. Nemam zdravstveno, nemam knjižicu, a privatno me šalju gde da odem privatno, kad ja nemam da odem, nemam zdravstvenu knjižicu. Privatno da idem ne mogu, ne idem nigde, ne idem nigde. Čekam da Ljilja i Marija dođu do mene da mi donesu, pijem terapiju za kosti i tako. Komšije kad oni imaju vreme, oni dođu. Ali to možda u mesec dana, jednom da vide da li sam živa", priča ona za 021.rs.

"Berem malo šljive, pa legnem u voćnjak da odmorim kičmu"

Hranu joj donose Ljiljana i Marija, a i ona, dok može, gaji pasulj i krompir, i ima par koka nosilja.

"Ja ispržim jedno jaje, meni je to dovoljno. Radim malo oko kuće. Odem berem malo šljive, pa legnem u voćnjak na ćebe, odmorim kičmu, pa opet ustanem. Pa berem malo, svaki dan, po malo, po malo. Imam, imam domaće šljive, voće, prodam šljive, jedan deo kupim šećer, pravim džem, prodajem džem, nešto što mogu, napravim rakiju, imam stari kazan, rakiju prodam, džem prodam i tako. Pa ako prodam rakiju i džem, imam neki dinar. Bar struju, nekad platim, nekad ne, pa mi se nagomila", priča Stana.

Na pitanje da li dolazi nekad neko iz opštine, kaže da dolaze, ali samo pred glasanje.

"Dođu i kažu 'imaćete pomoć od nas', a nemam. Ne mogu ni socijalno da dobijem. Imam 30 ari njive, pitanje je dokle ću i to moći da radim. A zbog toga ne mogu da napravim socijalu, da primam neki dinar, zbog tih 30 ari. Pokušala sam, ne mogu", kaže Stana.

"Suze radosnice kada stignemo i suze tuge kada odlazimo od njih"

Ljiljana Nešić iz Udruženja "Žene za mir", jedna je od retkih koje u Jablaničkom okrugu obilaze žene u udaljenim mestima koje su neretko potpuno same. Kako priča za 021.rs, kada su žene iz udruženja za vreme korone počele da obilaze žene na selima u okruženu, shvatile su da je njima sve uskraćeno.

"Uskraćen im je autobuski prevoz. Nemaju čak ni pokrivenost mobilnim signalom. Prosto su odsečene od ostatka sveta. To je jedna jako tužna slika i nova dimenzija diskriminacije. Ove žene koje žive same u ruralnim područjima zaslužuju pažnju, jer su one nekad davale doprinos i ovoj državi i svojoj zajednici, a onda su svi zaboravili na njih. Zaboravila su i njihova deca, zaboravila je i država. Sete ih se jedino pred izbore, daju im one pakete humanitarne pomoći od hiljadu dinara. U očima tih žena možeš jasno da vidiš tugu, kada stoje ispred svojih kuća, gledaju tamo negde u daljinu i iščekuju da neko dođe. I kada nas prate pogledom kad odlazimo, a mi se okrećemo i mašemo jedne drugima. I onda suze radosnice kada stignemo i suze tuge kada odlazimo od njih", priča Nešić.

Kako kaže Nešić, retko koja žena koja živi u samačkom domaćinstvu ima neki vid socijalne pomoći. Neke imaju poljoprivrednu penziju koju su nasledile od muževa, ali to je nekih 12-13 hiljada. Sa tim parama mogu da pokriju neke minimalne troškove i kupe sebi lekove.

"Ali to je samo kada je lepo vreme i kada neko može da siđe do najbližeg mesta. Znači, one nemaju apoteku, nemaju ambulantu. Nekad su to imale u obližnjem selu, toga sada nema, bar ne na teritoriji Jablaničkog okruga. Prve komšije su im udaljene kilometar, dva. Deca ko deca, ponekad dođu, nemaju vremena, rade. One imaju eventualno ponekad koku nosilju, pa mogu da jedu jaja. Ranije su te žene čuvale i krave, obrađivale su zemlju i živele su jednim, onako da kažemo, nije normalan život, nikad na selu, a naročito u ruralnim sredinama, gde se oni jako muče, gde im je sve nedostupno", naglašava Nešić.

"Jako je teško kad nekog molite, a one nemaju ni koga da zamole"

Dodaje da one kupe sebi najosnovnije, posade baštu...

"One vrlo često nemaju ni vodu, one nose vodu, tako da i to što posade, to ne može da rodi, obično jedu krompir, jaja i to što im izraste bez vode u dvorištu", kaže naša sagovornica.

Na pitanje kako bi država mogla da pomogne tim ženama, Nešić kaže da je prvo što bi morali da urade je da ih obilaze.

"Prosto svaka opština treba da obiđe ta staračka domaćinstva i te žene koje žive same i da ih pitaju šta je njima potrebno. Mi se stvarno trudimo i pravimo spiskove, kad god odemo, a idemo najmanje jednom mesečno. Znači, šta je njima to potrebno? Da li su to lekovi? Da li je to neka hrana? One su jako skromne i nisu one naučile na neki lagodan život pa ne traže one puno, to je uglavnom ulje, šećer, kafa, pirinač, pasulj, ako nije rodio te godine to što su one posadile", navodi ona.

Sagovornica 021.rs kaže i da bi država, odnosno lokalna samouprava, mogla da omogući da postoji neki vid organizovanog autobuskog prevoza, kako bi one mogle da idu na pregled ili da kupe lekove.

"Jako je teško kada nekog molite. A uglavnom one nemaju koga ni da zamole, još su svi tamo stari. Pa ako nekom dođe neko dete, one zamole. Mislim, sve je to onako na svoju ruku. Da li neko želi ili ne želi. Mislim, jedna tužna i jadna slika Srbije i žene u njoj", kaže ona.

"Nekada su te žene nas hranile... one su gradile ovu državu"

Takođe, navodi da bi moglo da se organizuje da se neka od tih imanja otkupe, ako starije žene treba da budu smeštene u gerontološke centre, gde bi dobijale svakodnevnu negu, ali dodaje da to državi nije interesantno, jer to nije neka imovina od koje bi oni imali koristi.

"To su obično stare kuće, koje nisu za stanovanje, koje su udaljene, koje su u brdima. Mislim, oni mogu da sagrade domove za stare, da batale crkve, i donacije za crkve, neka daju malo donacije jer u tim hramovima i u tim crkvama za stare ljude", kaže Nešić.

Sagovornica 021.rs napominje i važnost brige o ženama koje su nekada učinile mnogo za svoju zajednicu i za društvo uopšte.

"Možda te žene sada ne mogu sada da daju nikakav doprinos i one njima nisu interesantne, ali nekada su te žene nas hranile. Od njih smo kupovali mleko, sir, jaja, dok su bile sposobne. Kupovali smo džempere, kupovali smo šalove, rukavice, kape. Dale su one i te kako. Na kraju krajeva, te žene su i gradile ovu državu, u radnim akcijama, išle su da izgrađuju tu zemlju, a sada apsolutno nisu interesantne nikome. Stvarno je nehumano prvo da žive tako, da im jako često bude hladno, da one ne mogu da nanesu ta drva, da njima nema ko da iseče ta drva i da tako leže", zaključuje Nešić.

U Posebnom izveštaju Zaštitnika građana o zastupljenosti usluga socijalne i zdravstvene zaštite za starije žene, navodi se da je starijim ženama koje žive u samačkom domaćinstvu najpotrebnija finansijska pomoć, a odmah zatim podrška u pristupu lečenjui drugim uslugama iz sistema zdravstvene zaštite.

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Teme

Seoska žena - iza polja i tišina

Komentari 14

Hronološki Najpopularniji

Паја

30.12.2024 • 07:14

Чему ове родне поделе? Тешко је људском бићу када је само, било женског, било мушког пола. Немојте бити као наши политичари, само правите поделе.

11 3 +8
Dragan

30.12.2024 • 07:13

dr

ne samo žene, svi stari ugroženi. Ni lekari ih ne lečePo principu "naživeo si se". U nekim državama stari koji prepišu imovinu imaju negu i staranje do smrti, u Australiji pravo na dom+ džeparac. Nama ljudi umiru u stanu a komšija odmah do njega ne zna dok ne zasmrdi. Socijalnu službu nemamo, crkvene staračke domove nemami.

14 8 +6
Буђави

30.12.2024 • 03:20

Нене

Сваки грађанин Србије са пребивалиштем у Србији, како пише у закону о здравственом осигурању, има право на здравствено осигурање! Шта је сад? Како се то пио понаша? Мало овако мало онако како им се допада

15 12 +3

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.