Mit o Vojvodini - bašta, a ne žitnica Evrope

Piše: Živan Lazić

Zapostavljeno stočarstvo

Prva reakcija i šire i stručne javnosti Vojvodine bila je ocena da je u pitanju posledica centralizovanja agrarne politike pre nepune tri decenije, kada su Vojvodini drastično sužene ne samo sve važnije ingerencije, već i mnoge nebitne, rutinske. Gotovo niko se nije osvrnuo na podatak da u Bačkoj, Banatu i Sremu udeo stočarstva čini tek 21,6 odsto ukupne poljoproizvodnje, sa tek jednim grlom stoke na pet hektara obradivih površina.

Seljaci južno od Save i Dunava sa pet hektara hrane dva grla stoke, te je udeo stočarstva nešto iznad trećine ukupne agrarne proizvodnje. Razlika u strukturi agrara je i osnovni razlog zašto je poljoprivreda centralne Srbije lane bila uspešnija od vojvođanske.

Mereno evropskim kriterijumima, i Vojvodina i Srbija imaju agrar više primeren kraju 19. i početku 20. veka nego modernim vremenima. Poređenja radi navedimo da se u Holandiji sa pet hektara hrani deset grla stoke, dok Turska samo izvozom lešnika, vrednim 1,95 milijardi evra, zaradi deviza bezmalo koliko čitav agrar cele Srbije.

Neisplativ uzgoj pšenice

Svakako da je centralizacija bitno doprinela degradaciji poljoprivrede i Srbije u celini i, naročito, Vojvodine. Ali, ima još razloga zašto agrar Vojvodini donosi neuporedivo manje nego što bi mogao.

Čini se da vojvođanski seljaci i dalje robuju mitu "Vojvodine kao žitnice Evrope", nerealnoj metafori kojom je negdašnja socijalistička vlast podsticala uzgoj ratarskih useva, naročito žitarica. U svesti vojvođanskih paora i danas je prisutna slika žitnog trgovca kao simbola bogatog veleposednika.

Ali, to je davnašnja realnost, uzgoj žitarica je već decenijama neisplativ posao u celoj Evropi i održava se uz podršku državnih subvencija. A mi se godinama hvališemo kako smo, ovako mali i sa skromnom tehnologijom uzgoja, među deset vodećih svetskih izvoznika kukuruza.

Kada cena kukuruza padne, kao što se dogodilo jesenas, na agroproizvodnju se toliko odrazi da spadne ispod nivoa proizvodnje u, tradicionalno skromnoj, centralnoj Srbiji.

Radnik snagator

Mit o žitu nastao je u drugoj polovini devetnaestog veka, kada Austrougarska od nekadašnjeg barskog područja urbanizuje i gradi regiju sa poljoprivredom, nižim fazama prehrambene industrije i proizvodnjom tekstila kao osnovnim delatnostima, potencijalno sposobnoj da znatan deo viškova plasira u ostale regije Habsburške monarhije. Bilo je to i vreme razvoja kapitalizma, dok pronalazak i upotreba parne mašine daje snažan zamah industrijskoj proizvodnji.

Traži se snažan radnik, sposoban da izdrži naporan rad na poljima i u početnim, nesavršenim, industrijskim pogonima. Robovski rad menja strukturu ishrane zaposlenih, podstiče ishranu punu kalrorija, u ljudskom telu glavnog proizvođača energije za rad.

Tradicionalni obrok iz feudalnih vremena, pun voća, povrća, divljači, vina i piva, postaje prošlost, a na jelovnike stižu žitarice pune skroba, koji se u ljudskom telu brzo razlaže u šećer, glavni proizvođač kalorija.

Hibridizacija kukuruza

Potrošnja pšenice, kasnije i kukuruza, naglo i sve ubrzanije raste. Cena skače, pa seljaci sve više uzgajaju ove biljke, a zarada je sve bolja.

Kako se industrijski kapitalizam razmahivao, sve je izrazitije menjao svakodnevicu; i ishranu. Hleb postaje dominantan u potrošnji, time i pšenica u setvenoj strukturi. Zarada na pšenici se stalno uvećava, pa dobri proizvođači, još više trgovci, postaju najbogatiji u kraju. Tada nastaje mit o žitarskom trgovcu sačuvan do današnjih dana.

Međutim, vremena se menjaju. Početkom 20. veka u SAD počinje hibridizacija kukuruza, nešto kasnije i oplemenjivanje pšenice. Rezultat je nagli rast prinosa.

Uloga Prvog svetskog rata

Sledeći prelomni momenat je Prvi svetski rat kada se ubrzano razvija tehnologija gradnje ratnih brodova. Iskustva se prenose i u izgradnju teretnih okeanskih grdosija i transport pšenice i kukuruza postaje i šest, sedam puta jeftiniji nego deceniju ranije.

Kako su u SAD, Kanadi, Argentini, Australiji ili Brazilu obradive površine mnogostruko veće nego u Evropi, tamošnji posedi su i po pedesetak hiljada, a parcele premašuju dvesta, trista hektara. Veličina farmi omogućuje jeftiniju proizvodnju.

Proizvođači ratarskih useva iz ovih država postaju dominantni. Tokom Velike krize cenom su potpuno potisnuli evropske proizvođače, posebno iz Rumunije i Jugoslavije, u kojima je ova delatnost činila više od trećine ukupnog agrara, mada je 70 odsto stanovništva jelo isključivo kukuruzni hleb.

Čežnja za belim hlebom

Puočeni međuratnim iskustvom, zapadnoevropske zemlje posle nove svetske vojne subvencijama održavaju proizvodnju žitarica. Nova jugoslovenska vlast, pak, ne samo da ignoriše pouku, već, u cilju sticanja poverenja najširih masa, odlučuje da "beli pšenični hleb postane svima dostupan". Nerealno obećanje iznudilo je da Jugoslavija godinama uvozi pšenicu, teško opterećujući devizni bilans zemlje.

Suočeni sa sve većim zaduživanjem, državni vrh čini još ozbiljniju grešku: naređuje pokrajinskoj vlasti da se u Vojvodini pšenicom seju mnogo veće površine nego što bi bile da su se u obzir uzimali samo ekonomski parametri. Pojedinih sezona pod hlebnim žitom se u Pokrajini sejalo i po 900.000 hektara, te je za uzgoj ostalih useva, mnogo profitabilnijih, ostajalo nedovoljno površina.

Pokrajinsko rukovodstvo nije se opiralo nametnutim uslovima, a ceo koncept je kasnije dodatno podržan odlukom da država od svih useva jedino pšenicu obavezno otkupi. Činila je to po cenama koje su seljaku obezbeđivale tek minimalnu zaradu.

Bašta Evrope

Seljaci se polako naviknuše na novonametnutu agrarnu politiku, neskloni da se bune protiv vlasti, mirili su se sa situacijom u kojoj su se našli. Nešto izmenjena odluka je trajala gotovo do kraja bivše države i ostavila je poguban učinak na vojvođanski agrar.

U novim okolnostima je teško ne videti da naš agrar mora da se bitno modernizuje, uključujući i promenu setvene strukture. Nameće se orijentacija na uzgoj voća, povrća, krmnog i lekovitog bilja, te na snažan razvoj stočarstva.

Umesto da se uznosimo slikom "žitnice Evrope", za sve nas bi bilo mnogo korisnije da Vojvodina bude, slikovito kazano, bašta Evrope.