Sirplar arasında Musa Keseci ikinci kez *

Niste me razumeli? Mada je naslovna rečenica delo "Guglovog" automatskog prevodioca, te se orijentalisti sigurno kidaju od smeha na značenje i napisane rečenične konstrukcije, to je bio jedini način da preskočim sopstvenu provaliju u poznavanju turskog jezika.

Jer, osim nasleđenih turcizama, "bujrum", "merhaba" i eventualno "bir bira", od turskog jezika slabo šta poznajem, što se ne bi moglo reći za žensku stranu moje porodice, koja je sa naprednog španskog prešla na ubrzani kurs turskog jezika.

Gotovo sam sigurna da bi polovina ljubitelja sapunica koje u poslednje vreme haraju našim TV programom znala da se snađe u Ankari ili Istambulu, naročito kada je cenkanje na bazarima u pitanju. Jer, serije poput "Gumuš", "Kad lišće pada" i "Šeherezada" sve više i sve duže osvajaju televizijske satnice, donoseći osetno povećanje gledanosti. Zaboravite španski, turski je u modi – kao da poručuju filmski urednici, odlučujući se za spoj egzotike i klasične ljubavne priče, ispričane na nama nepoznat način.

Kada je pre skoro dve decenije Treći kanal gotovo stidljivo počeo da prikazuje seriju "I bogati plaču", niko nije mogao ni da sluti da ćemo se jednog dana daljincima, prekidačima i lopatama braniti od silnih TV sapunica iz zemalja Trećeg i ostalih svetova, usput učeći razne egzotične i zaboravljene jezike.

Prvo su nas bombardovali venecuelanskim siročićima, slepim lepoticama smaragdnih očiju, onda su na red došle neke bliznakinje, od kojih je jedna bila anđeo, a druga troglava aždaja, pa su se setili Brazila i kafe, zatim smo mesecima gledali italijansko-argentinsko-brazilske lepotice kako se bore lepotom i poštenjem u surovom muškom svetu, pa smo se vratili u Meksiko, gde svi idu u minićima u crkvu i rađaju vanbračnu decu sami sa sobom...

I, kao u nekom lošem scenariju, povećanje popularnosti donelo je i smanjenje kvaliteta (ako se o tome uopšte može i razgovarati). I lokalne televizije ušle su u "sapuničku trku", otkupljujući serije B i C produkcije (i Š kvaliteta, naravno). Tu je zaista moglo svašta da se vidi i čuje: scenaristi su se utrkivali u komplikovanju zapleta, glavne glumice mačevale su se dekolteima i šlicevima, a ostatak ekipe organizovao je takmičenja u glasnoći plakanja i merenju decibela u svađama.

Taman smo pomislili da je sapunicama došao kraj, kad su nas iza ćoška dočekali Turci. Po drugi put u istoriji potukli su nas do nogu, ovoga puta televizijskim sabljama dimiskijama, a dočekali smo ih cvećem i crvenim tepihom, za razliku od prošlog puta, 1389. Već su se javili i psiholozi i analitičari koji pokušavaju da otkriju šta je to u priči o zabranjenoj ljubavi ili ugovorenom braku što navodi Evropljane da sat vremena dnevno uzdišu nad scenama nama ipak daleke islamske kulture.

Zašto su za ovim serijama odlepili u Saudijskoj Arabiji, do te mere da intervenišu i verski poglavari, savršeno je jasno. Dok mi uzdišemo nad smernošću u oblačenju i ponašanju, na scenama bez grubosti, vike i preterane erotike, Saudijcima prijaju slike takozvanog evropeiziranog islama, gde žene ne nose nikabe, feredže i burke, gde ima i vanbračne dece, razvoda, poslovnih žena i scena ljubljenja.

Tako su Turci ponovo uspeli da ovladaju svetom – ako ne celim, ono makar onim na koji su istorijski ili geografski naslonjeni.

U to ime, Şerefe!

* Musa Kesedžija po drugi put među Srbima