Zbog toga je moguće pristupiti istoriji na više načina, stvarajući raznolik pristup razmišljanju prilikom refleksije.
S druge strane, stvaraju se prostori za grupne susrete, koji mogu postati važna instanca za dijalog između publike, umetnika i umetničkih radnika u smislu izložbenog sadržaja. Kulturno područje je od suštinskog značaja za obezbeđivanje prostora za sopstveno razmišljanje društva i zajednica, rekla je umetnica Paula Baeza Pailamilja, jedna od mnogobrojnih umetnika koji su svoje radove izlagali na izložbi "Zamišljene granice", u okviru programskog luka "Tvrđava mira" Evropske prestonice kulture.
Paula Baeza Pailamilja živi i radi u Santijagu u Čileu. U performansima, radionicama i video snimcima ona angažuje publiku svojom kulturom kao sredstvom za suprotstavljanje društvenom i ekološkom modernom stanju. Prirodne i urbane prostore u njenim radovima zauzimaju tela starosedelaca u akcijama koje se bave stanjem nevidljivosti u kontekstu u kome žive danas, raseljene sa svojih prvobitnih teritorija.
Izložba "Zamišljene granice" okuplja umetnike i umetnice, aktiviste i aktivistkinje, grupe i pojedince, da zajedno daju komentar i osvrnu se na tematski okvir "Tvrđava mira" u okviru koga se realizuje ova postavka. Podeljena u tri celine, izložba pokušava da istraži fenomene društva u kome živimo, a koje je definisano pojmovima kao što su: evrocentričnost, nasleđa kolonijalizma, neokolonijalizam, migracije, energetska kriza, Frontex i Tvrđave Evropa. Takođe, izložba prikazuje i ideje za budućnost koje nude mogućnosti za prevazilaženje ovih koncepata i njihovih manjkavosti. Izložba je otvorena do 28. avgusta na Subinom platou.
Projekat koji predstavljate u Novom Sadu bavi se aktuelnim temama u Južnoj Americi i političkim procesima koji se tamo odvijaju. Kako biste opisali ovaj projekat osobi koja se prvi put upoznaje s Vašim radom?
U Latinskoj Americi i drugim delovima sveta doživljavamo slične posledice kao rezultat ekološke krize. Problemi suše i vodosnabdevanja, zagađenja reka, jezera, mora i zemljišta, plantaža monokultura, rudarstva, i sl. pogađaju mnoga područja širom sveta. Moj rad pokušava da poveže ove realnosti kroz predstavu koja se zasniva na samom telu. Iz perspektive Mapučea, autohtonog naroda čiji sam deo, telo nije odvojeno od teritorije i obrnuto – telo je teritorija. Ovom prilikom pravim vezu između reke Dunav, mog tela i teritorije sa koje dolazim, povezujući ove transkontinentalne realnosti kroz osnovne i fundamentalne elemente kao što su voda i zemljište. Kroz ideju zastave, geopolitičkog simbola patriotskih predstava, uzimam belu tkaninu i potapam je u vode Dunava, a zatim je vučem po zemlji i impregniram zemljom. Ovi elementi se spajaju da bi na kraju sastavili novu zastavu, onu koja više ne predstavlja simbole, već nosi materijalnost i transformiše se.
Projekat se sastoji iz dva video performansa. Koji je cilj Vašeg projekta i šta kroz njega zapravo želite da pokažete publici?
Ovaj performans se odvijao na potezu od Dunava do Limanskog parka u Novom Sadu, gde su postavljene zastave projekta "Zamišljene granice" Udruženja Kurs. Na osnovu ideje stvaranja novih zastava, odlučila sam da napravim jednu sa elementima koji već postoje na teritoriji, kao što su voda i zemlja. Zastava bez simbola, ali sa materijalnošću i teksturama. Time sam želela da pokažem kako prikazi tradicionalnih zastava država mogu biti samo simboli ograničene teritorije, dok tkanina koja nosi ili je impregnirana lokalnim elementima daje uvid u konkretnost pejzaža koji je naseljen i koliko je čudno razmišljati o konceptu granica. Na primer, Dunav prolazi kroz različite države, da to znači da reka ima nacionalnost, da pripada nekoj državi? Takvim prirodnim znamenitostima se ne može upravljati i nemoguće im je postaviti granice. To je ono što želim da prikažem u svom performansu.
Kakvi su Vaši utisci posle performansa i kako je publika prihvatila Vaš projekat?
Performans je za mene bio veoma intenzivan, jer sam morala da nosim 5 metara dug komad platna preko prilično velike razdaljine, bosih nogu i hodajući unazad. Trenutak kada sam ušla u reku da potopim krpu i onda je vukla po stazi bio je veoma poseban, pitala sam se šta ljudi misle dok su me posmatrali kako vučem tu mokru, blatnjavu krpu. Mislim da je generalno dobro dočekan i da su ljudi pokazali interesovanje za temu reke.
Performans je održan u okviru programa "Tvrđava mira" Evropske prestonice kulture koji se bavi kulturom sećanja i posledicama rata. Koliko je važno negovati kulturu sećanja i da li postoji mogućnost da ćemo zaboraviti sve žrtve rata?
Dolazim iz zemlje istorijski poznate po nasilju nad ljudima i teritorijama. Iako je to u društvu bilo očigledno, država je imala praksu prećutkivanja i prikrivanja mnogih pitanja ovog tipa. Čvrsto verujem u to da je istorija osnovno oruđe društvenog života kojim se dokazuje istorijsko nasilje i vraćaju sećanja i narativi izbrisani iz zvanične istorije. Ova vizibilizacija sećanja razotkriva ko smo kao društvo, i mislim da je naše pravo da znamo našu prošlost, da je uvek imamo prisutnu.
Ovom prilikom posetili ste Novi Sad koji je ove godine Evropska prestonica kulture. Kakvi su Vaši utisci o gradu i da li će Vam nešto ostati u sećanju?
Novi Sad mi se čini kao veoma interesantan grad, između ostalog i zato što u svojoj arhitekturi spaja različite epohe. Osim toga, grad vam preseca impozantni Dunav i čini mi se neverovatnim da imate tu prelepu reku u blizini. Ljudi koje sam upoznala dočekali su me s ljubavlju, posebno Mirjana i Miloš koji su me preko čileanskog kustosa Ignasija Šmuleviča pozvali da učestvujem na ovoj izložbi i u ovom performansu. Pažnju mi je privukla bliskost koju sam osetila prema nekim mestima u gradu kao što su pijace, ulice i prodavnice koje liče na one u Santjagu, mom rodnom gradu u Čileu. Mislim da postoji određena sličnost zbog koje sam se osećala veoma prijatno i naravno da mi je bilo drago što sam to iskusila ovako daleko od kuće.
.jpg "Novi Sad 9. januara u Atini predaje titulu EPK: Nove prestonice u Grčkoj, Rumuniji i Mađarskoj")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar