Kaže da i sama nekad više, nekad manje veruje u sebe i svet oko sebe. Izgovore za to ne nalazi u drugim ljudima, već uporno pokušava od sebe da napravi što bolju osobu... Možda je to recept koji bi trebalo da oprobamo svi.
Za sebe kaže da je glumica štreberka, pomalo staromodna u shvatanju svog glumačkog poziva i odgovornosti prema njemu. Deo je ansambla NP Sombor koje smatra posebnom teatarskom adresom, na kojoj, kao retko gde, svako radi svoj posao.
Kad nije na sceni i u koferima, u kojima, kaže, uglavnom živi, svakog dana se trudi da bude korisna i da nešto nauči - mada, u poslednje vreme shvata da je ponekad korisno i da se odmori. Trudi se i "da nešto kao trenira" jer glumica mora biti i u fizičkoj kondiciji. Studira francuski, uči italijanski - zašto - ne zna ni sama, ali misli da joj to neće škoditi. Zbog mentalne kondicije stalno bilduje svoje znanje, u stalnoj je frci da stigne što više da pročita, čuje i vidi.
Rado gleda kolege, voli dobru predstavu, pa makar i ne bila njena (a neke njene odlične su "Tartif", "Na Drini ćuprija", "Kad bi Sombor bio Holivud", "Jami distrikt"...), sve manje ima živaca da gleda baš sve. Nešto je, sve je ubeđenija, dobro i preskočiti.
Uoči novosadske premijere svoje monodrame 30. decembra na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, odličnog i vrlo indikativnog naslova "Ovo nije državni posao", za 021.rs govori Danica Grubački...
Naslovom predstave obraćaš se nekome ko misli da je tvoj poziv državni posao. Ko kaže da je gluma iz tog žanra?
Trudila sam se da se obratim esnafu, mojim kolegama, nama u pozorištu, jer bilo bi pretenciozno da to govorim publici, da namećem da smo mi umetnici i da zaslužujemo drugačiji tretman. Ne, mi treba umetnost da tretiramo drugačije. Nisam želela nikog da uvredim, da uprem prstom u bilo čije oko, nego da se zapitam, i nad sobom, i nad nama na sceni, i iza nje. U tom tonu sam napisala tekst ove monodrame i on nekako pitko i blagonaklono gleda na probleme koje mi kao živi ljudi, koji činimo pozorište, imamo. Bilo mi je važno da podsetim da to što radim nije činovnički posao, i da se prema njemu moramo odnositi drugačije.
Da li je za glumca lekovito kada radi nešto u šta stoprocentno veruje - što sam napiše, izrežira i izvede, jer ponekad se dešava da radi i projekte u koje baš i ne veruje?
Kada radim nešto u čemu sam potpuno, s dubokom verom u svaku reč i potez, ja lično osećam kao da nešto istinski menjam - sebe svakako, s nadom da će to promeniti i drugog, onog ko to vidi, da će i taj zablistati. Ponekad opet, zavisi to od dana i ko zna koliko drugih stvari koje mi se dešavaju, sumnjam, duboko sumnjam, jer mi se čini da su ona druga strana i zlo oko nas mnogo jači i da ja tu ne mogu ništa. I to boli, uznemirava, nervira, a onda opet probudi inat, želju za borbom, neodustajanjem. Kada igram dobar tekst, dobru predstavu, kada je proces na predstavi bio dobar, prilikom svakog novog igranja ja ponovo pronalazim ta uverenja i razloge da nešto radim, da se borim. Tad je gluma lekovita. Pročitala sam nešto što me je oduševilo - da je umetnost tu da uspokojava nespokojne i da onespokoji spokojne...
Tekst koji si napisala mala je studija unutrašnjih odnosa u jednom teatru, iza kulisa jedne predstave... Ima li među glumačkim svetom više solidarnosti i kolegijalnosti nego u drugim profesijama. Ako neko odigra Šekspira na primer, ako ga prožme to čudesno delo, da li to znači da taj čovek fercera suptilnije od drugih?
Isto je. Nema razlike. Ljudi u pozorištu su isti ljudi koji su napolju. Ono što se dešava u pozorištu refleksija je društva. Ljudi su ljudi. Ono što se dešava u pozorištu posledica je onoga što se dešava u društvu. Skaredne stvari u pozorištu došle su iz društva. Na teatar ne treba gledati kao neki elitistički prostor i misliti da tamo rade neki ljudi koji su posebnog kova, posebniji od ostalih ljudi. Čak i ako su obrazovani i vaspitani, to su obični ljudi koji imaju svoje mane, vrline, simpatični su ili nesimpatični... Ne ulazi svaki glumac na scenu iz čistih uverenja, neki su imali uverenja nekad davno, pa su u međuvremenu ona negde nestala, neki su imali sreće, pa su ušli u svet glume od prve, nekima je to možda samo zanat, neko je talentovan, pa mu lepo ide...
Solidarnosti nema, a kada je ima, to je ovde uglavnom incident. Imali smo ovih dana priču sa poštarima, mislili smo da će oni nešto rešiti, istrajati, za sebe a i za nas, pa smo se onda razočarali. S kojim pravom? Šta smo mi uradili na tu temu? Na bilo koju? Mi, na primer, u okviru našeg glumačkog esnafa, ne možemo da se dogovorimo oko toga šta je neki dostojanstveni minimum za honorare, za poslove koje radimo (reklame, uskakanja u uloge...), ispod kojeg se ne ide. U tom smislu, moja monodrama nije samo o pozorištu, nego o društvu u malom.
Pozorište se bori protiv tabua i predrasuda u društvu, a često mora i protiv onih koji vode pozorišta jer ih ne vode dobro. Glumac je tu često, uglavnom, marioneta, kao što su to često i građani Srbije. Građanin nije do kraja siguran da li je dekorater svog života ili je puki rekviziter jednog šireg ludila čija pravila ne zna, niti može da ih poštuje i prati, ali mimo svoje volje često u njih biva upleten... Da li se ti češće osećaš kao dekorater svog života ili kao rekviziter?
Trudim se da što više budem glumica, da budem rediteljka svog života, a ne puki statista i neka pasivna učesnica. Svi smo mi marionete, i tako je to u poluuređenom a naročito u neuređenom društvu. U okviru svojih mogućnosti trudim se da svakog dana budem akterka.
Malo ljudi, čak i mladih, ima hrabrosti da se izbori za smisao a to je, kažeš u tekstu monodrame, "ono što prokrijumčariš od svakodnevnog života". Ali konformizam i predrasude su i dalje naše najsigurnije cipele...
Svako od nas hoda u njima. I sama često uvidim svoje predrasude, pa se brzo prenem i pokušam da ih ispravim. Malo je ljudi koji nisu takvi, a, paradoksalno, nekonformističko ponašanje je zarazno, i ostaje nam da od nekonformista učimo, da radimo na tome da rušimo predrasude, da zadržimo zrnce sumnje, zrnce radoznalosti, volje da proverimo da li je nešto tako kako nam se servira.
Koja je sudbina ljudi koji zarad zrnca sumnje, radoznalosti i volje da provere nešto, ispadaju prehrabri u odnosu na one koji bez problema slede predrasude?
Bojim se da u našem društvu nije svetla, ali trudim se da nastavim da verujem u suprotno. Imam primere takvih ljudi oko sebe. Hana Selimović je, na primer, značajna glumica u našem esnafu i našem društvu. Ona u pozorištu ne može da se zaposli. Svi će o tome govoriti kao o nepravdi, tapšaće je po ramenu zbog njenih izjava i postupaka, ali ona i dalje plaća visoku cenu zbog toga šta i kako radi. Dosledni i pravedni ljudi iritiraju javnost. Javnost ne voli da je podsećaju da je u nečemu pogrešila.
Problem je što su ljudi koji gledaju nas glumce na sceni, kada držimo neke lekcije svima nama, naši istomišljenici. Mi se slažemo. Nema tu onih drugih na koje mislimo, i na kraju - ništa. Priča se u prvom licu množine - svi smo krivi, a niko nije kriv. Ako je tako, onda je svaka borba privid, i sve se na kraju anulira.
Govoriti još uvek znači postojati. Parafraza jednog citata iz monodrame glasi: moraš verovati u ono što govoriš da bi to imalo odjeka. Ispada da ovde ljudi govore ono u šta ne veruju jer odjeka, osim onih uvredljivih, nema...
"Ono o čemu govoriš ima odjek, ono o čemu ćutiš ima smisao, ovako ili onako politički", to je deo pesme Vislave Šimborske "Deca epohe". Ja se i dalje trudim da progovorim samo ako imam šta, i da ne govorim ako ne moram. Onda ono što kažem ima težinu jer ne-mogu-a-da-ne-kažem. Nisam sigurna da govoriti nužno znači postojati, pošto oko sebe mnogo češće čujem čavrljanje, isprazne teme, opšta mesta, ispunjavanje vremena ili situacija, a ne govorenje. Toga se trudim da se klonim, da ne bih i ja tako "progovorila".
Danas je ljudima najbitnija sigurnost, a ne sloboda. Pozorište nije zona komfora, kažu glumci ali ga većina tako doživljava, kao mesto relaksacije, odmora od stvarnog života. Većini ljudi pozorište je bekstvo, malom broju - a i tebi čini se - ono je oružje. Kako rešiti tu kontradiktornost? Mnogo je predstava sa povišenim tonom usmernim direktno gledaocu, a možda treba probati reći nešto tihim glasom, kao kad se obraćaš duševnom bolesniku jer često se čini da Srbija to jeste...
Pozorište je i za mene bekstvo. I ja iz svakodnevnog besmisla bežim u pozorište gde nekad uspešno, nekad neuspešno poverujem u to da ću sa tog fronta promeniti stvarnost, makar malo. Zato je i moje oružje. Nisam više sigurna koji je način ispravniji, da li povišeni ili blaži ton. Načina je mnogo. Srbija jeste duševni bolesnik. Ali predstave Andraša Urbana se daleko razlikuju od predstava Gorčina Stojanovića, pa će, na primer, jedna ista publika predstavu prvog okarakterisati kao "onu predstavu gde glumci urlaju na publiku", a gledajući "Semper idem" šest sati će pomno pratiti, smejati se i plakati, žaliti sudbinu Jevreja i zgražavati se nad fašistima, a onda izaći iz pozorišta i spokojno nastaviti da mrzi migrante. Ne znam koji je način ispravan, ali znam da narod jeste ozbiljan duševni bolesnik, a ja sa scene želim da mu olakšam, ali i da ga naučim da prepozna zlo u sebi samom. Kaže Karolina Nojber, koju u predstavi isto citiram: "Prostota je bolest srca bez dubine i snage. Narod treba prosvetiti, naučiti ga da voli".
Ljudi kod nas ne znaju da definišu problem. Ako hoće da pokažu svoje nezadovoljstvo nekim, onda mu se rugaju: kakve usne ima, kakve je cipele obuo... Umesto da nabroje njegove greške, oni dislociraju problem a pomicanjem težišta od suštine, smanjuju mogućnost da se problem reši. Svi to rade, čak i ugledni i pametni ljudi...
To je svakako zanimljivije za neki naslov u medijima, ali je jako opasno, jer mi onda dislociramo problem kako bismo se zabavili i olakšali sebi. Šta smo olakšali? Kome smo olakšali? Nije mi smešno ništa što nam se dešava. Mi koristimo pogrešan diskurs, a moramo stvari početi da nazivamo svojim pravim imenom. Baš ugledni i pametni ljudi bi trebalo da promene tu matricu, da u svakodnevni jezik uvrste činjenice i da njima operišu, uporno i stalno.
Tekstom monodrame provejava potreba stalnog rada na sebi, napredovanja, čak zadovoljavanja nekih stereotipa: glumica mora biti mršava, mora biti u kondiciji... Jedna divna glumica pričala je kako je jednog leta odlučila da iščita Džojsa i kako je to po povratku na posao pričala kolegama, jer su je pitali šta je radila letnjih meseci. Usledilo je pitanje i da li je normalna jer je uz Džojsa provela leto? Zašto je i dalje tako demode biti obrazovan, želeti da napreduješ?
Postoje divne kolege i ljudi generalno koji blistaju i zrače upravo zato jer neprestano rade na sebi, svom obrazovanju, tome da budu što bolji ljudi. Oni priznaju greške, sebi ili drugima, pitaju druge za savet, idu kod psihoterapeuta, razgovaraju sa prijateljima, uče od boljih, dele dobro, i onda zaista nešto i promene. Nije lako biti uporan, posebno ne u tome. S jedne strane, lakše je sve suprotno, a sa druge strane i nije, jer - šta onda da radim? Šta mi preostaje? Čemu težim? Onda bih izgubila kompas, a to je zastrašujuće. Zato ipak verujem da vredi biti tako temeljan, tako raditi i na sceni jer se uvek nadam da će to nekog obasjati. Iako ne deluje tako, pravi ljudi to i opaze, ali mislim da tome treba težiti ne radi okoline, već radi sopstvenog mira.
Generalni problem čoveka danas je koncentracija: živi jako brzo, brdo informacija, društvene mreže, stres, sve to kruni njegovu pažnju. A gluma i scena traže koncentraciju i ponekad se čini da je mnogo loših predstava i zato što koncentracije nema. Nju vežbate na akademiji a kako se ona uvežbava nakon nje?
Sombor je geografski dobro postavljen, tu ne možeš da svratiš na probu, tu dođeš i budeš. Mali je, malo je pozorište, upućeni smo jedni na druge. Mislim da je zbog toga drugačiji pristup radu, odgovorniji. Što se koncentracije tiče, teško je, ali trudim se da ne multitaskujem stvari, da ne radim sto stvari odjednom, jer znam da većina ne može onda da bude onako dobra kako želim. Ako na dan predstave imam neke druge obaveze, trudim se da ih uradim do određenog vremena, a da onda imam neki duži period uoči predstave, da mogu da "operem mozak" do svega što sam radila ranije. Istovremeno se trudim da nigde ne budem predugo, pa da me odjednom ne počnu zanimati neke nebitne pojedinosti određenog mesta, ljudi, situacija... Te stvari odvlače pažnju, a ne znače ništa - sem da ne radim dobro. Dosta živim na telefonu - znam da to nije dobro, ali trudim se da ne budem na telefonu kada sam sa nekim u društvu. Ako ne mogu da se posvetim prijatelju, onda se nećemo ni videti. Sa druge strane, to je i prostor komunikacije, marketinga, posla - samo, za sve to treba pronaći vreme i mesto.
"Ovo nije državni posao" postavlja još niz zanimljivih teza a jedna od najboljih je - šta mislite da li vama pripada sve što imate? Ona je iz onog biblijskog kofera: svako misli da ima prava da vidi trun u tuđem oku a u svom ne vidi balvan...
U svom dosadašnjem pozorišnom životu sam imala mnogo sreće. Radila sam sa velikim rediteljima, i skoro sve predstave u kojima sam igrala putovale su, dobijale nagrade na festivalima, i dugo se igraju. Dugo sam se osećala kao da nekome moram da se opravdam što imam posla, što imam platu, što imam divne prijatelje, što imam ansambl, što su predstave u kojima igram uspešne. Danas više tako ne mislim, i monodrama mi je u tome pomogla. Taj deo u predstavi se završava sa "...Ne znam ni ja da li meni pripada - ali se nadam da ja pripadam." Pišući monodramu imala sam fragmente, ali dugo nisam znala - o čemu je. O pozorištu - da, ali to nije autobiografska predstava glumi(či)ce Danice Grubački - to bi bilo smešno, a nije ni u potpunosti istinito jer koristim fiktivne situacije i karaktere. Za mene je to predstava i o pripadanju. Danas sam zahvalna za sve što imam, ali trudim se da ne prestanem da radim na tome da to opravdam, i da nikada ne zaboravim da treba da nastavim da služim teatru, a ne teatar meni. To je moja najvažnija uloga.
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
Komentari 3
zox
hike
sve najbolje Danice :)
mizanscen
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar