Iz istorije Novog Sada: Vladimir Totović - prvi srpski sineasta

Piše: Živan Lazić

Jedno od iznenađenja je i saznanje da je Novi Sad prvih godina surove vojne bio ne samo varoš sa tri bioskopa ("Apolo", "Korzo" i "Tivoli"), već i manji filmski centar, u kome je delovala ispostava sasvim solidne ugarske produkcijske kuće.

Kako se tu našao i Vladimir Totović, nadareni mladić voljan da se dokaže na ekranu, Novi Sad se upisao na filmsku mapu.

Propaganda pospešuje filmsku industriju

Rat je pratila intenzivna kampanja; novi medij, film, pružao je neupredivo veće mogućnosti opčinjavanja mase od svih do tada poznatih. Gotovo u svim zemljama naglo je uvećana produkcija, naročito dokumentaraca, još više takozvanih filmskih žurnala, koji su, zapravo, na uverljiv način propagirali vladajuću mantru.

Ova kino-forma se zadržala sve do sedamdesetih godina prošlog veka i starije generacije još je se sećaju kao kraće predigre dugometražnom filmu. U panonskom gradiću podno Tvrđave je sredinom 1915. godine osnovana i ispostava "Proje" (naredne godine preimenovane u "Korvin"), već afirmisane produkcijske kuće iz Kluža (Koložvara) za koju je ranijih godina nekoliko umetničkih filmova snimio Mihalj Kertes, kasnije slavni Majkl Kertiz, autor večne "Kazablanke".

U filmovima je glumio Mihalj Varkonji, potonja holivudska zvezda sa imenom promenjenim u mnogo zvučnije Viktor.

Raznoliki novosadski ambijenti

Jene Jenović, osnivač "Proje", inače upravnik Narodnog pozorišta u Klužu, uvideo je da Novi Sad i okolina pružaju beskrajno mnogo različitih ambijenata za potrebe filmova, pa je svoje snimatelje često slao da upravo ovde zabeleže raznolike pejsaže.

Istovremeno, još od pre vojne, pozorište iz Pečuja, orijentisano na operete i vodvilje, iz godine u godinu povećavalo je broj gostovanja po regionu, posebno u Novom Sadu. Sticajem okolnosti, sredinom 1915. pečujski glumci su se neplanirano duže zadržali u našem gradu i imali su višak slobodnog vremena.

Preduzetni Jenević se iskoristio zgodnom prilikom i tokom jula meseca snimio film sa vodećim vedetama pečujskog glumišta. Od Novosađana igrali su Vladimir Totović i njegov najbolji drug Ferenc Šomon.

Delo nije sačuvano, a nije poznato ni ko je reditelj, u štampi tog vremena zabeležena je samo peštanska premijera.

"Spasilac" kao proba

Upravo tog leta, Vladimir je završio trgovačku školu sa odličnim uspehom, zadovoljni otac Jovan, imućni trgovac, kupio mu je filmsku kameru. Pripremao se za studije na Bečkoj trgovačkoj akademiji i planirao da se bavi snimanjem filmova.

Nije oklevao, već tokom leta snimio je kraći filmić "Spasilac", sa svega nekoliko kadrova, kako devojka upada u duboku vodu. Spasavaju je vučjak i mladić koga sam i tumači. Neka vrsta probnog rada.

Tokom avgusta boravi u Budimpešti i glumi u čak tri filma. Želeo je da ovlada svim zanatima u vezi sa produkcijom i snimanjem filmova, honorare je štedeo za svoje buduće filmove.

Pokraden i lopov

Napokon se odlučio, od majke pozajmio novac i krajem oktobra snimio film "Lopov kao detektiv" za koji je sam osmislio scenarij, a glumio je i glavnu mušku ulogu. Baronicu Habenihts tumačila je sestra Julijana, a i sve ostale uloge su igrali prijatelji - Šomon, Vojin Tatić, Rožika Kuborci, Đorđe Teodorović, Đura Gvozdenović...

Sadržaj je prepoznatljiv, izgladneli detektiv krade dijamantski nakit baronici, ali i njega poharaju lopovi. Goni ih glavni lik Toto (tumači ga naravno Totović), uz pomoć dva policajca, u izvedbi Teodorovića i Gvozdenovića.

Kako je prvi bio suv i visok, drugi nizak i debeljuca, izgledali su kao novosadska verzija Pata i Patišona. Za uspešno hvatanje lopova, glavni lik u filmu dobija 1.000 kruna.

Premijera u "Korzu"

Scene enterijera snimljene su u zgradi pored katedrale koja više ne postoji, a ostale u Poštanskoj, Zmaj Jovinoj i ulici Ilije Ognjanovića, u to vreme kraja grada, iza koje se prostorala bara u kojoj se leti kupalo, a zimi klizalo. Dobar deo filma snimljen je u Dunavskom parku.

Sve je urađeno za desetak dana, krajem oktobra i početkom novembra. Totović je film delom montirao u očevoj radionici, više uz pomoć snimatelja i tehnike "Korvina".

Premijera je bila u prepunom bioskopu "Korzo" 17. januara 1916. godine. Oduševljena publika je na ramenima iznela Totovića; film je prikazivan i sutradan.

Igrom slučaja, istog dana je bila i sahrana Antonija Tone Hadžića, dugogodišnjeg predsednika Matice srpske i Totović odlučuje da događaj sačuva u vidu dokumentarne filmske zabeležbe.

Minimalna finansijska dobit

Dva dana kasnije, noseći oba filma, putuje u Budimpeštu. "Lopova", uključujući i ekskluzivitet za prikazivanje, prodaje za 3.560 kruna, majci vraća 3.380 pozajmice.

Ukupni finansijski rezultat minimalno je pozitivan, istina uz podršku i besplatnu glumu prijatelja. Vidi se da autor shvata kako je film i biznis.

Totović se kratko zadržava u ugarskoj prestonici, putuje dalje; u Beč, na studije. Nije poznato da li je uspeo prodati zapis o Hadžićevoj sahrani, nastavlja da intezivno glumi.

Težeći da što pre prikupi pare za sledeći film, ne bira posao, glumi sve, od glavnih do manjih sporednih uloga. Kada zatreba i statista je.

Borba za distribuciju filma

U početku vezuje se za producentsku kuću "Saša", vlasnika grofa Aleksandra Kolotvaija. Snima tri filma, u kojim glumi glavnu i dva puta veću sporednu ulogu.

Međutim, kako se "Saša" sve više usmerava na filmsku distribuciju, u čemu je lider u Austriji i pokušava da sa vodećim nemačkim distributerom ovlada celokupnim nemačkim jezičkim prostorom.

Takva orijentacija u prvi plan stavlja snimanje dokumentaraca i žurnala, pa se Totović, dajući prioritet umetničkom filmu, vezuje za manjeg producenta "Regent", za koji snima sporedne uloge prve i druge klase u šest filmova. Očito, želi da što pre snimi svoj novi film.

Sklonost ka komediji

Pišući starijem bratu u Prag, Vladimir otkriva sadržaj radnog naziva "Mrtvački klub" i komičnog karaktera, ali i filma sa dosta avanturističkih scena.

Kako mu je brat činovnik i sportski trener, traži pomoć u planiranim scenama skoka sa mosta na voz ili brod. Vidljivo je da je prvi novosadski sineasta imao sklonosti ka smešnom.

Uostalom, i glavni lik u "Lopovu kao detektivu" nosi ime već u to vreme proslavljenog lika iz italijanskih komedija.

Poslovna logika

Istovremeno, orijentacija Totovića ka komičnom može se objasniti i poslovnim pristupom. U ratnim uslovima bilo je jako otežano, praktično zabranjeno, na austrougarsko tržište uvoziti italijanske, britanske ili francuske filmove.

Stoga je bilo potrebno, a i unosno, nadomestiti nastalu repertoarsku prazninu sličnim filmovima domaće produkcije. Međutim, rat je i naš sugrađanin sredinom aprila 1916. dobija poziv za regrutaciju.

Proglašava se sposobnim i upućuje na šestomesečnu obuku. Mada je planirao da pre početka obuke poseti rodni grad, ne stiže jer, kako se vidi iz prepiske sa bratom, učestvuje na snimanju što mu oduzima pet, šest snimajućih dana.

Izgleda da je mnogo verovao u novi film kada toliko intezivno glumi i špara novac.

Na reci Soči

Sledeći meseci mu prolaze na obuci, od 10. do. 20. novembra polaže ispite na trgovačkoj akademiji, a krajem istog meseca kao austrougarski vojnik biva upućen na italijansko ratište.

Gine na frontu oko reke Soče u Sloveniji, tokom 1917. godine. Za sobom je, koliko se zna, ostavio dva novosadska filma koje je osmislio i režirao, te desetak dela u produkciji peštanskih i bečkih kuća u kojima je glumio.

Sasvim je izvesno da je statirao u još nekoliko navrata. A poživeo je samo devetnaest godina.