U Novom Sadu testisi presađivani još pre 90 godina

Trajala je više sati, donator je bio brat monozigotni blizanac primaoca. Smatra se da je reč o drugoj operaciji ove vrste u svetu, prva je obavljena pre pola godine u Njujorku.

Međutim, pre desetak godina novosadski lekari Vladimir Sakač, Boris Jurišić i Goran Milosavljević su u stručnoj literaturi objavili prilog o presađivanju testisa obavljenom u Novom Sadu još 7. septembra 1929. godine, u privatnom sanatorijumu dr Slavka Uzelca, Beogradski kej br. 7. To je zgrada na uglu sa Dunavskom ulicom, građanima danas poznata kao Vodna zajednica "Šajkaška".

Iz napisa se vidi da je bilo još operacija ovog tipa, u Novom Sadu, drugim mestima u Srbiji, ali i širom Evrope.

Po ugledu na pariske lekare

Lekari su stručan oslonac za delikatnu intervenciju nalazili u istraživanjima pariskog hirurga dr Sergeja Voronova, koji se godinama intenzivno bavio ovim pitanjima, neprekidno obavljao oglede i objavljivao rezultate. Sa druge strane, mladi vojni lekar u Petrovaradinskom garnizonu Branko Manojlović ambiciozno je čitao stručne novosti i poželeo je, radi medecinskih istraživanja, obaviti sličnu operaciju.

Kada je dogovorio da se intervencija obavi u sanatorijumu dr Uzelca, ostalo je pitanje donatora. Sticaj okolnosti je išao na ruku novosadskim lekarima, za 7. septembar 1929. godine bilo je zakazano izvršenje smrtne kazne nad trostrukim ubicom Hasanom Miftarom Jusufovićem.

Lekar Manojlović je znao da mora imati saglasnost davaoca organa, pa se, kako se okrivljeni nalazio u petrovaradinskom zatvoru, obratio kaplaru-pitomcu Hajrudinu Blekiću, hodži u petrovaradinskim vojnim jedinicama. Okrivljeni muhamedanske vere ispovedali su se pred ovim mladim čovekom.

Hodža je pismeno potvrdio da je osuđenik H.M.J. pristao da se nakon izvršenja presude, pojedini njegovi organi mogu koristiti u medicinskim opitima. Primaoci su bila dva starija muškarca, petrovaradinski službenik P.K. (67 godina) i A.V. (73), radnik iz Novog Sada.

Operacija trajala samo desetak minuta

Tog septembarskog jutra okrivljeni je već u pola pet izveden u zatvorsko dvorište, sat kasnije odvezen je na gubilište, na kome se, prema tadašnjim običajima, već bila sakupila ogromna gomila ljudi. Osuđeni je spušten u raku, potom je usledio plotun vojnog voda pod komandom Ibrahima Piščevića.

Manojlović i još jedan petrovaradinski lekar odmah su skočili u raku, konstatovali smrt. Masa nije mogla ni naslutiti da su oni za pet, šest minuta obavili i delikatnu operaciju odvajanja testisa sa tek ubijenog. Organe su stavili u toplu zaslanjenu vodu i odmah automobilom odvezli u sanatorijum na adresi Beogradski kej br. 7.

Pacijenti su bili spremni za intervenciju, čekali su. Nad jednim presađivanje testisa je obavio dr Uzelac, nad drugim njegov pomoćnik dr Ranković.

Operacija je trajala kratko, desetak minuta, i primaoci su se brzo oporavljali. Posle nekoliko dana, i novinari su u razgovoru sa operisanima primetili svežinu i sklonost za šalu.

Ipak, Manojlović je bio nezadovoljan, on je planirao da se ceo slučaj tretira kao medicinski eksperiment i da ostane tajna. Međutim, Uzelac, kasnije je tvrdio na podsticaj svojih pomoćnika, odlučio je ne samo da upozna javnost sa obavljenom intervencijom, već je i interesovanje medija za slučaj poprilično iskroristio za reklamiranje sopstvene privatne lekarske prakse.

Sporna stručnost transplatacije

Javnost se dobrano uzbudila, otvorilo se pitanje stručne opravdanosti ovakvih intervencija, ali su se postavile i brojne etičke dileme. Lekari su isticali nisku stručnost pri transplantaciji.

Tako je dr Branko Ilić, vodeći ginekolog i urolog u tom periodu, bio iznenađen da uopšte nije obavljena prethodna Vasermanova analiza kako bi se ustanovilo da su krv donatora i krv primaoca odgovarajuće. Posebno je otvoreno pitanje može li se dopustiti da se organi, naročito delikatni kao testisi, presađuju.

Polemika u medijima je trajala mesecima i tom prilikom se pisalo da je i "poznati beogradski hirurg Kolesenko pre nekoliko godina obavio istu operaciju u Zaječaru". Javnost je naročito reagovala na mogućnost da siromašniji snažni mladići pokušaju poboljšati imovno stanje prodajom dela tela, posebno dela tela tako delikatne prirode.

Beogradski dnevni lsit "Vreme", blizak vlastima, forsirao je priču o "operaciji u Novom Sadu", koristeći intrigantnost teme za privlačenje čitalaca, za zaradu kroz reklamiranje lekarskih usluga, ali i za otvaranje brojnih dilema u vezi sa ovom i sličnom operacijom.

Sudski epilog

Manojlović je, kao vojni lekar, morao da objašnjava da li je njegov nadređeni znao za operaciju, odnosno kako je mogao tokom radnog vremena raditi za privatnu ordinaciju u vreme dok je bio u državnoj službi.

U ceo spor se uključio i poznati novosadski lekar Matanović koji je u velikoj meri osporio stručni kvalitet operacije. "Vreme" je otvorilo stranice za obe strane u polemici.

Doktor Uzelac je tužio dr Matanovića i Kostića, urednika beogradskog dnevnog lista. Posle dosta dugog spora, sud je urednika oslobodio tužbe, dok je Matanovića osudio za klevetu, što je bila mnogo blaža kvalifikacija od onog u tužbenom predlogu, na plaćanje optuženom dve hiljade dinara, s tim da je snosio i sudske troškove u iznosu tri hiljade.

Prodaja testisa

Tokom polemika se tvrdilo da je "Rada Marić, ubogi mladić iz Kovilja, prodao testise potom u Novom Sadu presađene postarijem bogatom Beograđaninu".

Šta više, pisalo se i navođeni su primeri ovakve prakse u evropskim gradovima. Dominantno javno mnenje bilo je protiv toga da se putem lekarskih intervencija praktično legalizuje trgovina delovima ljudskog tela. Istovremeno su lekari opominjali da je veoma sumnjiv stručni rezultat presađivanja testisa, a pojedini su tvrdili da su se i ogledi dr Voroneva pokazali kao promašaj.

Što se tiče aktera prvog presađivanja testisa u Novom Sadu, dr Manojlović je napustio vojnu službu i do kraja života, 1956. godine bio veoma uspešan lekar u Sremskoj Kamenici. Dr Slavko Uzelac je nastavio da vodi sopstveni sanatorijum, stradao je u raciji januara 1942. godine.