FOTO, VIDEO Tri decenije od pada Vukovara: Novosadski pečat u smrti jednog grada

Žarko Bogosavljević

zarkob@021.rs

Novi Sad

18.11.2021.

09:00 > 09:36

Tog kišovitog 18. novembra, pre 30 godina, pao je Vukovar. Ili je oslobođen. Zavisi iz čije pozicije posmatrate ono što se tada dešavalo. Ipak, rane od tromesečne bitke do danas nisu zarasle.

FOTO, VIDEO Tri decenije od pada Vukovara: Novosadski pečat u smrti jednog grada

Foto: 021.rs (Ilustracija/ RTB)

Vukovar je ostao bolna tema, a ni danas se ne znaju podaci o tačnom broju žrtava borbi koje su zvanično trajale od 25. avgusta do 18. novembra 1991.

Podaci se razlikuju u zavisnosti od toga čije istorijske knjige čitate, pa se žrtvama licitira - za neke je bilo čak 10.000 nastradalih civila i vojnika na obe strane, dok druge procene govore da su obe vojske imale svaka po oko 1.000 mrtvih, te da je civilnih žrtava bilo između 1.500 i 2.200.

Tri decenije kasnije, broj stanovnika Vukovara je prepolovljen, a prisutni su i malobrojni tragovi ratova. U godinama za nama, vukovarski vodotoranj postao je simbol razorenog grada.

Novosadski pečat u smrti Vukovara

O borbama se već dosta toga zna, što zbog suđenja u Hagu za ratne zločine, što zbog dokumentaraca koji su snimljeni u poratnim godinama. Jugoslavija se rušila i krajem osamdesetih je mnogima već bilo jasno da je od nekadašnje države malo toga ostalo i da se još manje može spasiti. A onda je došla zima 1990. na 1991, oružani incidenti na području Vukovara i Slavonije, ubistva Srba i Hrvata, "ausvajzi", hrvatska želja za otcepljenjem i želja srpskog stanovništva da do toga ne dođe.

Jugoslovenska narodna armija u početku je služila kao tampon zona između pobunjenih Srba, organizovanih u lokalne teritorijalce, i Hrvatske policije i Zbora narodne garde. Međutim, krajem avgusta vojska kreće u napade, navodeći da se radi o deblokadi kasarni. Već tada će hiljade stanovnika napustiti grad, neki od njih da se u njega više ne vrate, jer nisu imali čemu.

Svoju ulogu u uništavanju Vukovara imao je i Novosadski korpus. Prvi direktni napadi na Vukovar nisu bili uspešni, jedinice Novosadskog korpusa zaglavile su se u ulicama grada, a podrška rečne flotile i avijacije nije bila dovoljna. Ovaj zastoj jedinica iz Novog Sada bio je posledica i, između ostalog, slabog odziva na mobilizaciju, ali i nespremnosti na uličnu borbu.

Povremeno bi se potpisalo neko "primirje" uz nadzor Evropske zajednice, a onda bi se opet zapucalo. Krajem septembra dolazi do podele na severni i južni odsek, teritorijalci i razni dobrovoljci se stavljaju pod komandu JNA i aktivnije se priključuju borbama, i već polovinom oktobra hrvatske snage su bile opkoljene. Bilo je jasno da će JNA zauzeti grad, pomoć hrvatskim snagama nije mogla da stigne ni sa jedne strane i konačno je 17. novembra zapovednik odbrane Vukovara Mile Dedaković Jastreb pozvao na predaju, što će biti i učinjeno dan kasnije - na današnji dan, pre tri decenije.

U Vukovaru se tada, među ostalima, nalazio i Novosadski korpus sa pridodatim jedinicima, 18. proleterska motorizovana brigada iz Novog Sada, 12. laki artiljerski puk PVO iz Novog Sada, 12. bataljon vojne policije iz Novog Sada, jedinice i brigade iz Subotice, Šapca, Pančeva, Kragujevca, Bačke Topole, Inđije, Rume, Beograda, Tuzle, dobrovoljci Željka Ražnatovića Arkana, Srpske radikalne stranke, Srpske garde. Ove jedinice je predvodila elitna proleterska gardijska divizija iz Beograda sa pratećim jedinicama.

Procene su da je prilikom borbe, kakve u tom trenutku nisu viđene u Evropi od Drugog svetskog rata, uništeno više od 80 odsto objekata u Vukovaru. Građani su se krili u podrumima, a posle pada grada, Hrvati su odvezeni do najbližih položaja hrvatskih snaga, a Srbi su uglavnom izbegli u Srbiju. Nakon 18. novembra, dogodiće se i ratni zločin na Ovčari, u kojem je nastradalo više od 250 hrvatskih zarobljenika.

Šta se Novosađanima govorilo?

Povodom 30 godina od pada Vukovara novinari 021.rs zašli su u arhivu i pregledali izveštavanje tadašnjih medija, pre svega Dnevnika, kako bi se stekao utisak o načinu na koji su Novosađani te jeseni 1991. bili informisani. I, zapravo, sa tridesetogodišnjom distancom, listajući stare novine, utisak je da su bili dezinformisani, kao što su bili dezinformisani građani i sa druge strane.

Tokom tri meseca trajanja borbi, Dnevnik je na svakih nekoliko dana objavljivao kako će Vukovar uskoro biti oslobođen, a dopisnici su ažurno pisali o zverstvima nad srpskim stanovništvom, te o stotinama ubijenih "ustaša", "crnokošuljaša", "zengovaca"... Uloga JNA je predstavljena tako da su oni ti koji bivaju provocirani, a da srpske snage idu ka gradu u nameri da ga oslobode.

Čitaoci su i na televizijama i u novinama bili "filovani" pričama o bekstvu sa "noža koljača", a jednom dopisniku Dnevnika je taj motiv postao gotovo pa neizostavan. Pisalo se svašta, od toga da su "tuđmanovi bojovnici" svi redom na drogama, da starice bacaju bombe na oslobodioce, pa do toga da se ustaše i dalje kriju u kanalizaciji. Ovakvi kolaži strave i užasa obogaćeni su fotografijama Kapetana Dragana i Arkana, koji su preko noći postali "simboli srpskog otpora povampirenom ustaštvu".

Ipak, onima koji su pažljivije osmatrali okolinu oko sebe, pa i novine, moglo je da bude jasno da nije sve onako kako im se servira. U čituljama je gotovo svaki dan bilo obaveštenje o pogibiji nekog na ratištu, prostor je bio odvojen za obaveštenja vojnih odseka, Novosadskog korpusa ili drugih komandi o mobilizaciji. Bila su tu i redovna saopštenja bolnica sa spiskovima ranjenih, njihovim imenima i prezimenima, ali i demantija državnih i vojnih vlasti o "masovnih dezerterstvima", "slabom odzivu na mobilizaciju", "slanju rezervista bez oružja u rat", osuđivanja onih koji su se protivili ratu. No, Dnevnik nije prećutao da je bilo antiratnih skupova i dešavanja u Novom Sadu i Vojvodini tokom jeseni.

Novi Sad 1991 - 2021

U ovom ratu nastradali su i Novosađani. Prema podacima Izvršnog saveta grada, na ratištima su do kraja novembra 1991. poginula 24 Novosađanina. Ipak, dok su tenkovi JNA orali vlažnu slavonsku zemlju, predvođeni proleterskom gardijskom divizijom, Novosadskim korpusom i drugim (paravojnim) jedinicama, na 50 kilometara vazdušne linije od Vukovara, živeo se nešto drugačiji, reklo bi se, normalniji život. Koliko je život u devedesetima mogao da bude normalan. Organizovane su humanitarne akcije, govorilo se o pomoći izbeglicama, kojih je krajem novembra u Novom Sadu bilo gotovo 12.000, od čega ih je četvrtina vraćena nazad na ratište.

Ali, na početku, u avgustu, pisalo se o tome kako je velika poseta na Štrandu, iako je tih nedelja iz Dunava izvučeno četrdesetak leševa nepoznatih osoba, koji su doplutali uzvodno. Nudisti su se, zabeležio je to Dnevnik tih avgustovskih dana, masovnije okupljali na Kamenjaru, pošto ih je sve što se dešavalo u Jugoslaviji sprečilo da putuju.

Novosađani su bili na tragu onoga što će svoj zenit imati 1993. godine, svakodnevno su se stvarali redovi pred pumpama zbog nestašice goriva, gasa... Pa, opet, Novosađani su se žalili na nepropisno parkirane automobile, o čemu se svakodnevno pisalo u Dnevniku. Za kurs ste mogli da pitate dilera deviza, a kako stoje stvari na ulici informisani biste bili i čitajući novine. I danas se žalimo na izostanke autobusa na linijama GSP-a, a ništa drugačije nije bilo ni tada, samo su razlozi različiti. Danas vozači odlaze u inostranstvo ili su na bolovanju, tada su bivali mobilisani ili su vozila korišćenja za vojna dejstva. Ili, jednostavno, nije bilo goriva.

Raspravljalo se o rušenju starih zgrada u centru i, verovatno, nikom na pamet nije palo da koristi princip koji se za to koristio u Vukovaru. Jednostavno, grad je živeo, problem su pravile divlje deponije, pričalo se o zapostavljenoj Petrovaradinskoj tvrđavi, organizovana je biciklistička manifestacija, većalo se o tome hoće Novi Sad biti grad ili opština…

Problemi u državnim firmama postajali su vidljiviji, "Voban" reklame su iskakale svuda, a "privatna inicijativa" uzimala je maha, pa je otvoren i prvi "peep-show" salon, odnosno striptiz na žetone. Organizovali su se kulturni događaji, sport je nastavio da živi, premda je bilo otkazanih utakmica u takmičenjima gde su učestvovali i timovi iz otcepljenih republika Hrvatske, Slovenije i Makedonije i išlo se na zatvoreni bazen na Spensu, dok su druge hale u okviru njega bile skloništa za izbeglice.

Bilo je, naravno, i kriminala, ali je on bio u zapećku zbog izveštaja sa ratišta. Kao veliki događaj izdvojeno je aktiviranje eksploziva ispred Paradiza koji je držao komadant Srpske garde Branislav Lainović Dugi, koji će godinama kasnije nastradati u sačekuši. Crna hronika je beležila stradanja i povređivanja zbog detonacija bombi donetih sa ratišta, ili pak razoružavanja rezervista i dobrovoljaca koji su pucali po gradu.

Tri decenije kasnije

Amerikanci kažu kako su novine prvi "draft" istorije. No, za ove prostore ispravnijim deluju reči Veselka Tenžere da su "novine verne ljubavnice trenutaka". I trenutak je bio takav da se uglavnom nije mnogo talasalo i da se pisalo onako kako se u tom trenutku može, odnosno mora, što se nije mnogo promenilo do danas. Života tih devedesetih se najbolje sećaju oni koji su ih preživeli, oni će sami razlučiti da li je život u Novom Sadu bio onakav kakvim se to predstavljalo ili ne.

Za trideset godina stasala je jedna nova generacija ljudi na prostorima na kojima se ratovalo, pa ipak, ponekad je utisak da su tenkovi i dalje u Slavoniji ili da izbegličke kolone još uvek, starim traktorima i lošim automobilima, stižu ka granici, u nepoznato. Uprkos želji zaboravljenih običnih ljudi za normalnim životom, dve istorije se i dalje sudaraju stvarajući beskonačnu "a što su oni nama radili" spiralu. Ako je mladost motor koji bi trebalo maksimalni ubrzanjem da nas ispali u bolju budućnost, onda je istorija koju "hendluju" političari ona nepotrebna varnica koja neminovno izazove požar.

Za jedne pad, za druge oslobođenje. Jedni su izgradili mit oko ubijenog grada, izdavajući posebne dozvole o načinu na koji se o onome što se dogodilo tokom i nakon rata sme pričati, ne primećujući da je sve manje onih koji o gradu pričaju, a u njemu žive. Drugi ni trideset godina kasnije ne vide ništa loše u počinjenom. Između ta dva tumačenja stale su slike razrušenog grada, izbeglih, raseljenih, ubijenih, prestravljenih. I svih ostalih, sa nadom da se takvo nešto nikome ne ponovi.

Teme

Komentari 71

Hronološki Najpopularniji

Lidija

23.11.2021 • 09:02

Strašno je šta se desilo Vukovaru, ali nije u redu što se to pripisuje u krivicu gradu Noviom Sadu i njegovim (mahom) čestitim žiteljima. Ogoromna većina Novosađana nije imala baš nikakve veze sa ratom u Vukovaru. Osim toga, većina rezervista je prisilno regrutovana ili pohapšena i odvedena da gine ili ubija. Prozovite malo i ministra Vulina, predsednika Vučića, ratnog zločinca Šešelja, predsednika Narodne skupštine Dačića njihove dobrovoljce, jer su oni sigurno više sudelovali u ovoj ljudskoj tragediji nego Novi Sad.

6 5 +1
Tja

21.11.2021 • 08:50

Svakog ko misli da je to što je radio NS korpus za branjenje ili još gore časno, treba zatvoriti u duševnu bolnicu. I naravno, uvek će se javiti neka mala slepčina koja se rodila 2000 da nam objašnjava kako je to normalno jer su i drugi to radili. Lečite se bolesnici, svi zajedno na kamari.

8 15 -7
...

20.11.2021 • 14:36

Iznogud
20.11.2021 • 07:11
Zamka za Srbe@, da, da, Srbija i njeno predsjednistvo nisu imali nista s time, to mora da su dosli vanzemaljci pa spalili grad kao pukusni eksperiment.

6 12 -6

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.