ANKETA: Kada je život u Novom Sadu bio najbolji?

Sredinom osamdesetih je standard naglo krenuo na gore, a nacionalizam još nije eskalirao u ludilo devedesetih! Novi Sad je imao super kulturnu scenu za nas tinejdžere. Izlazilo se na Mašinac, Točak i Djavu. U Dendi i Madonu su dolazili iz okolnih mesta i tamo je moglo biti i čupavo ako muvaš njihove cice. Klopali smo posle izlaska piroške u Temerinkoj i jeli indekse u studentskom gradu u Maji. Otvorio se i neki američki- južnjački fast fud sa super burgerima, rebarcima i piletinom u Urbisu! Keva je bila hepi jer je u velikom supermarketu Djovaniju na Bulevaru 23. Oktobra u staroj kokri mogla da kupi SVE! Bioskopi nisu dobro radili, sem za festove premijere jer su svi gledali video kasete, rentane u RT-u, kod Stube, Snupiju na Futoškoj ili u Pirani na podbari. Automobili su se prvi put kupovali na lizing, pa je bilo mnogo više Toyota Corola i Suzuki Swiftova na ulici, a ostalo na kredit koji je malo po malo jela inflacija! Putovali smo više i dalje, počeli da se oblačimo šarenije, cigare su bile raznovrsnije jer si mogao da ih pazariš u duty free shopovima u Dunavskoj i na Spensu. Devojke su počele ozbiljnije da se depiliraju a u radnjama se pojavili prvi antiperspirant dezodoransi Denim i Irisher Fruhling! Najbolje pice u gradu su i dalje bile Borsalino ( kod limanske pijace),Mandarino ( u Balzakovoj) i Alo (na naselju). Novi Sad je bio grad u Jugi sa najviše japanskih motora ( mada ta “trkačka” fora ima tradiciju još od šezdesetih)! Eto, toga se sećam!

Sećam se da sedamdesetih moj otac nije ni zaključavao automobil ispred zgrade, a kamoli stan. Na ponikama (sa "banana" sicom) smo krstarili po celom gradu i niko nije brinuo zbog toga jer se nikom ništa loše nije desilo. Svi iz približnih generacija smo se znali. Na ulici smo se javljali i nepoznatim ljudima ako prolae ispred naše zgrade ili mi ispred njihove, nismo bacili ni papirić na ulicu već u prvu kantu, i nismo razmišljali ko je koje nacionalnosti, već kakav je čovek.
Došle su osamdesete, tad smo već zaključavali stan i automobil jer je bilo mnogo više raznog naroda na ulici koje nismo poznavali. Ali se i dalje lepo živelo. A onda su došle crne devedesete...

Bilo je humanije. Sedamdesetih sam sa 7 godina sam išao autobusom sa Detelinare u centar (i nazad) na treninge. Liman i Naselje su se gradili na praznim placevima, nije se samo rušilo i naguravalo što bliže centru grada. Bilo je zelenila, parkovi su više ličili na šumu nego na baštu. Ljudi su bili normalniji, smireniji, razumniji, a zakoni su bili isti i važili za 99,9% stanovnika.